Poslednji pismeni u prvom srednje

Stojim ispred depresivno-sive zgrade. Gledam ljude dok izlaze. "To je Institucija.", promrmljah sebi u bradu i krenuh uz stepenice ka visokim vratima od stakla. Razmisljam o tome koliko me zgrada podseca na rec "sterilitet" i na knjigu "1984.". Izgleda kao da je cela izlivena u kalupu i samo postavljena tu.
U hodniku nema ni jedne korpe za smece, a pikavci su svuda. Na kraju hodnika shvatam da je ceo hodnik drecavo-zelene boje, slicne onoj koja je bila na zidovima moje srednje. Pomalo psihodelicna.
Odmah iza ugla je salter, a prekoputa velika cekaonica. Iza saltera se nalazi debeli brkati covek i jede burek dok gleda TV. Pokucao sam mu na prozorcic i on se mrzovoljno okrete sa cigarom u ruci i nekakvim belim flekama na plavoj majici sa tucetom zutih zvezdica. Iznad njega je znak "Zabranjnog pusenja" i slika bivseg Predsednika. Sve ispred one zelene boje. Masni me iznervirano zapita sta hocu, dok primecujem da je na satu pola jedan. Dajem mu licnu i zdravstvenu:"Dosao sam na pregled."; "Soba 73! Bices prozvan", rece Masni i zalupi prozorcic. Okrecem se i ulazim u cekaonicu i primecujem samo jednu baku kako sedi u uglu prostorije. Nosi majicu crne boje sa slikom nekog sredovecnog coveka i natpisom "Svaki je Srbin Radovan". Pitam se na kog li Radovana misli. Verovatno neka ljubav iz mladosti. Stavljam sluske u usi i pustam pesmu "Cekaonica" hrvatskog pank sastava "Hladno pivo", da mi vreme brze prodje. Cekaonica je prazna. Samo baka i ja. I njen Radovan.
Gledam na sat. Tek je pola jedan. Dizem glavu i zena u belom mantilu prolazi pored mene sa gomilom papira pod miskom i ulazi u sobu 73. Pesma "Cekaonica" se vrti sve vreme jer nisam imao para za karticu sa vecom memorijom.
Dva sata. Baka i ja jos uvek jedini u Cekaonici.
Masni uzima dugi sivi "detektivski" kaput i odlazi iza ugla niz hodnik. Tad primecujem bizarnu slicnost izmedju Masnog i bakine ljubavi iz mladosti.
Tri sata. Masni se vraca. Ne vidim sta nosi u kedi, ali sam poprilicno siguran da je burek, jer se u kesi nazire jogurt iz Imlekove pekare, a iz usta mu viri otprilike 250g bureka dok zvace otvorenih usta. I dalje se pitam ko je taj Radovan. I sta znaci onaj natpis na bakinoj majici.
Cetiri sata. Iznenada, kroz vrata se cuje krestav promukli urlik:"Sledeci!!". Vidim da baka i dalje flegmaticno gleda u pod i ustajem da vidim mogu li da udjem. Otvaram vrata i udaram u zid dima, ali nastavljam hrabro da se probijam kroz tu maglu. Nazirem nesto belo na stolici. To je valjda ona. Sluzbenica.
"Smetaju ti cigare?", prozbori Sluzbenica dok joj se priblizavam. "Ne", odgovorih. Sluzbenica otvori prozor i vetar poce da rasciscava maglu. Sluzbenica je ista kao Masni. Sve sa brcima. Samo bez bureka.
Prostorija je rasciscena. Na zidu iznad Sluzbenice je propagandni poster Ministarstva zdravlja na kome su vrlo plasticno prikazane sve bolesti za koje je svaki pusac potencijalni dobitnik. I slika sadasnjeg Predsednika. Sedam na stolicu ispred nje.
"Jel vidis?", kroz kasalj i cigaru upita Sluzbenica.
"Molim? Na sta mislite?", sa cudjenjem uzvratim pitanjem.
"Aman, bre, jesi li slep?! Nosis li neku veliku dioptriju? Vidis li oko sebe?" iznervirano, sa gadjenjem zaurla Sluzbenica, "Ne teraj me da ponavljam!".
"Pa, vidim.", izustih zacudjeno. "Ova nije normalna!", pomislih.
"Cujes?", upita Sluzbenica.
"Cujem.", odgovorih samouverenije.
"Jesi li normalan?", rece Sluzbenica.
"Jesam!", rekoh ushiceno ustajuci istovremeno sa stolice. Izlazim iz sobe dok se borim sa promajom koja me vuce nazad.
Masni uzima svoj kaput, gasi svetla u svojoj kabini i zakljucava salter. Cetiri i petnaest. Na vratima saltera pise da radi do osam. Dok vadim svoj mp3, nepuni minut kasnije, Masni se vraca sa tuznjikavim izrazom lica. "Nesto nedostaje na tom licu. Burek!", razmisljam.
Masni otvara vrata i vadi burek u kesi. Zakljucava i odlazi.
Krecem za njim ka izlazu razmisljajuci gde mi je najbliza autobuska stanica.
Masni je nestao iz vidokruga. Dolazim do stanice, i vidim masnog na klupi kako zvace burek. Ceo dan mi prolazi u cekanju. Cekam bus i pokusavam da se setim sta znaci rec "kvazar".
Najzad dolazi bus. Ulazim na poslednja vrata i sedam. Primecujem da se smracilo. Bus krece i naglo zakoci posle 3 metra. Otvaraju se vrata i ulazi Masni glasno psujuci vozaca. Dolazi ka sredini i seda na dva sedista sa leve strane, preko puta srednjih vrata.
Ima petnaestak ljudi u busu. Svi sede. Masni i dalje zvace burek. Posle par stanica, ulazi covek u bus na prva vrata. Ima kapu na glavi, pa mu ne vidim lice. Malo mi je sumnjiv. Prilazi prvoj zeni iza vozaca, izvadi nesto iz dzepa i zena skoro histericno poce da se pravda. Ne cujem o cemu se radi, ali zena posle par sekundi izvadi svezanj novcanica iz torbe i da ga Sumnjivom. Stavlja to u dzep, i sablon se ponavlja kod svake sledece osobe. Dolazi do sredine busa. Pitam se sta ima to u ruci sto izaziva strah kod ljudi i sto mu daju pare! Prilazi sredovecnom muskarcu i ponavlja sablon. Naginjem se da vidim sta mu je u ruci. Iskaznica kontrolora GSP!, sinu mi u glavi.
Masni je i dalje intelektualno zadubljen u burek i cini se da ne vidi da mu se priblizava Sumnjivi.
Sledeca stanica je moja. Ustajem, prilazim vratima i gledam razvoj dogadjaja. Ustaje i Masni, a Sumnjivi je na dve osobe od njega. Otvaraju se vrata busa, iskacem u Matriks stilu dok se bus josk krece, i prodirem se:"Masni nema kartu!". Masni, koji se gegao niz stepenice me pogleda zastraseno i pred nosom mu se zatvorise vrata. Dok je bus kretao, vidim Sumnjivog kako hvata Masnog za ruku i osetim topao osecaj samozadovoljstva u grudima.
Okrenem se na levo, spazim dva policajca i setim se da mi je licna ostala kod Masnog...

Pred jednim umetnickim delom (pismeni zadatak iz osmog razreda osnovne skole, arogantan mali skot:)

Kako znamo da je nesto umetnicko delo? P,a obicno cekamo da autor umre, pa posle par godina njegova dela proglasavamo remek-delima.Onda ih kupuju razni muzeji i ljudi koji imaju duboke dzepove i veoma cesto obrnuto proporcionalno znanje o umetnickim delima.
Sve je to lepo, ali to nije dobar nacin. Umetnicko delo pre svega budi emocije, ne samo dobre, nego i one lose. A tu je i stvar ukusa. Ja, recimo, volim Rembranta, neko Pikasa, Neko Mocarta. Meni se Rembrant svideo jer je kod mene probudio radoznalost, osecanje koje se zahvaljujuci istreniranoj kontroli emocija ne budi tako cesto. Radoznalost pre svega jer sam cuo neke interesantne price o njemu i njegovim delima, on je zapravo nacrtao ne znam koliko cuven, ali veoma zagonetan portret izvesnog, starijeg coveka, nazvanog-Rembrantov otac.Rembrant je detaljima poklanjao puno paznje, recimo, crtao je kompletne obdukcije ljudi, bio je majstor senke, i kako izgleda, voleo je sebe, pronasao sam fotografije Rembrantovih autoportreta, kojih izgleda ima mnogo. Sve je ovo veoma slicno Mona Lizi, ne zna se o kome se radi, imaju oboje onaj pogled sto te prati. Cudi me sto je rembrant na slikama na prvo mesto stavio reakciju coveka, njegove emocije, a ne lepotu, fizicku lepotu svog modela, kao sto je to uobicajeno za slikare XVII veka. Mozda se bas tu krije sva lepota slike, zbog koncepcije i originalnosti. Mozda emocije coveka sa slike nisu bile njegove vec samog Rembranta, ne znam.
U svakom slucaju, ovaj Holandski slikar je bio zaista majstor svog zanata, a nama je ostalo da se divimo njegovim delima. Ja sam jedno delo izabrao, da li ste vi?

Lom srca

Iznenadjenje je bilo sveobuhvatno. Svesrdno i potpuno. Sveobuzimajuce i razocaravajuce. Osetio sam da pulsira. Snaznije no bilo sta sto sam imao priliku da sebi priustim. Setio sam se svega sto sam uradio pogresnim. Svaki potez koji sam ucinio. Kroz glavu mi je proslo pitanje da li bih isto ucinio da sam mogao. Da li bih rizikovao sve nanovo.
Da li je vredelo bola. Mog ili tudjeg.
Pogledao sam svoju ruku kako otice. Osetio sam se kao da mi je srce u saci. Prestao sam da disem.

Da. Drugacije ne bih ovoliko osecao da sam ziv.

22.2.2022.

Zagledao sam se u tastaturu pokusavajuci da napisem prvu recenicu. Onda sam ugledao ime. Jos samo jedno u nizu. A ostalo je samo "a".
I svaka iluzija o sebi kao nadmocnom je nestala u trenutku.
Ostala je samo nemoc u svim tim izgovorima i izostalim progovorima.
Ostala je samo ta "A".
Valjda me je to "A" obelezilo.
Jer mozda je to bilo to. I nema uzasavajucijeg pitanja od tog. I nema osudjivajucije pomisli. "A" ponirajucijeg nema od toga. Ni sa time.
 Nekako se uvek potrefi ta naknadna pamet. I sazimajuca introspekcija.
Ne moze to valjda u nedogled.
Znas da je vrag odneo salu kad glava pocne da pada od uzora. I precutane reci.

Otac

Oce moj.

Osecam se malim kad ti se obratim. Osecam se kao da me ne cujes. Ali osecam.
Zato je tesko. Mrzeo sam te. Jako dugo. Prekidao sam svaku misao upucenu tebi.
Prekidao sam je pogledom od neba. Ne razumu.
Zato se i plasim da pogledam na gore.
Jer moj pogled je dubok. Tebi zahvalno.
Carstvo tvoje daleko je.
Tebi sirim ruke, jer ti me razumes koliko ja tebe razumeti ne mogu.
Dozivao sam te svaki dan svog ucenjacnkog zivota. Kroz svaku izgovorenu rec.
Jer ti jesi moj stvaralac.
A ja jesam tvoje orudje.
Kroz mene delas. I tebi se pokoravam.
Jer zelim vladati.
I da tebe nema, to ne bih razumeo. Kao sto razumem sve.
Sem svega sto ti mozes biti.
I jesi.

Spisak

Da mogu da otpocnem sve ispocetka...Nista ne bih promenio. Ni jedan jedini trenutak. Zelim da to znas. Svaki momenat koji smo proziveli zajedno je postao uokviren svilom. I iz svakog ugla je odjaj jedinstven..
Jedino za cime mogu da zalim je to sto je umesto filma danas to niz portreta i slika. Deo si bog zivota. A zivot je velika stvar. Kao kod Dirkema, skup veci od prostog zbira cinilaca. Nedostaje mi Mimica. Nedostaje mi Borko. Pricao sam ti o njemu. Iako nikada nisam dobio zainteresovanost koju sam zeleo. Nedostaje mi Tifa. Njegovu sliku drzim na svojoj polici. Nas koji smo trenirali, sa verovatno poslednje zajednicke zurke. Polonju nisam stigao da kazem ni da sam izgubio nevinost. Ne mogu ti opisati koliko mi nedostaju ljudi koji su me napustili.
Tiho sam jecao dok sam se spremao da prihvatim da su otisli. Malo ko razume zasto.
Danas sam se nasao pred ogledalom i shvatio da se ne prepoznajem. Nisam siguran sta se tacno promenilo.
Ali je ocaravajuce kada ti misao poput te prodje kroz glavu.

Zelim da vam kazem ko sam danas. Vas vise nema.
Ono sto me uzasava i strasno boli je to sto znam da spisak nije gotov.

molitva

Negde je nestao, izgubio sebe. U tmini dana i svetlosti nocnih svetiljki. Najjaci bljesak se nalazio u njenoj suzi. I taj bljesak ne ume izbaciti iz glave. A reci ima koliko i sekundi u vremenu univerzuma. I ni jedna nije adekvatna. Jos uvek lutaju. Za svaku rec koju zamisli nadju se stotine onih koje ne ume da izgovori.
Ali...uvek postoji to "ali".
I dalje postoji ona violina koja ga pred san razbudi dok pokusava da zaspi.
I kada je najgore, najbolje sto ume je da pise u trecem licu. Kao da se pokusava zastititi.
Menja sebe, vraca se korenima. Taj nesigurni, sebi bespomocnom pokusava pomoci. Jer niko drugi ne moze. Sem da presece.
Onda se desi beg u apstrakciju. Beskrupulozno izbegavanje da se stvari nazovu imenom koje im pristaje.
I svaki dozivljaj postaje prozivljaj.
Sto je strasna osuda. Nekad je pomisao da je celija laksa presuda.
Dajte mu sta trazi, moli. Jer ne zeli da moli.
Zato ja molim namesto njega.