Aleksa je moj prijatelj

Ovo je priča o mom prijatelju.

Aleksu sam prvi put video u troli pre skoro četiri godine, na putu ka Plavom mostu. Izgledao je kao prosečna skinjara na koju sam navikao u ovom gradu. Volim skinhead pokret, divim se radničkoj duši koju sa sobom nosi. Mislio sam da je još jedan od nacističkih idiota koji su preplavili ovaj grad. Spremao sam se da izađem i pobijem se sa njim, jer na torbi u kojoj je nosio gitaru nije imao nikakvo obečežje. Mislio sam da je to zbog toga što možda svira u nekom od delova grada u kojima se ne toleriše rasizam. Na tadašnju žalost, izašao je par stanica pre mene.

Par meseci kasnije, došao je na moj fakultet. Spremao sam mu sačekušu sa par drugara iz kraja. Planirano je da ga nas trojica napadnemo i izmlatimo kao idiota.

No, čudan splet okolnosti me je doveo do razgovora ispred fakulteta sa njim. Pili smo pivo u društvu, a kako Filozofski gaji tradiciju argumentacije, rešio sam da čujem njegovu stranu.

Ispostavilo se da se slažemo skoro u svemu. Nije bio nacistički bolit. Nije bio patriotski slepac. nije bi verski fanatik.

Bio je skeptik.

Kao ja.

Preke je naravi. Poput mene, ponekad. Ne ja, on je preke naravi ponekad. Neiskusan je bio.

Postali smo prijatelji jer smo bili obojica voljni da činimo sve što je u našoj mogućnosti da branimo tekovine prezira prema netoleranciji.

Skupa smo se borili na razne načine protiv desničara svih profila. Zajedno smo stajali u odbranu sloboda slabih.

Znam da me Aleksa nikada nije izdao. Znam da nikada nije bio loš ni prema kome. Znam da nije zaslužio da bude primer vlastima u borbi za desničarsku stvar, u ime dnevno političkih borbi.

Znam da je moj Aleksa bio svakog dana moja odstupnica, i moj stub.

Na njega sam se ugledao, uz njega sam stajao.

I kada sam se plašio, na njega sam mislio.

Aleksa, čekamo te

knjiga

Ceo život želeo sam napisati knjigu. Nikada nisam uspeo da pređem prvih par strana. Ređaju se reči i rečenice, ali nikada više od pojedinačnih ili pojedinih epizoda. Do sada sam imao stotine početaka i uvoda. Svaki se završavao iznenada i neočekivano. To  bi uvek bio uvod u ono što jesam, u neku intimnu priču koja bi poslužila čitaocu kao objašnjenje mene, poznavao me lično ili ne. Ispostavilo bi se da bih od svih koji čitaju najviše iznenađen bio ja. Kroz pisanje i sve te početke knjige najviše o sebi otkrivam sam. Na kraju, ti uvodi, obraćanja drugima, postaju najzanimljiviji meni.
Često se dešava da dok pišem ostavljam sebi poruke za trenutke kada zaboravim da sam išta pisao. Nekada nisam siguran ni da sam pisao to što sam potpisao.
Desi se da upoređujem svoje reči sa rečima drugih, tražeći nešto originalno po čemu bih se mogao izdvojiti od svih ostalih kombinacija reči i virtuoznosti drugih.
Ako bih počinjao knjigu po n-ti put, kao što to pokušavam sada, činio bih sve iz jednog daha, bez pauza, bez razmišljanja i bez zadrški.
Svaki početak knjige je težak.
Na kraju prekinutog uvoda, onog iznenadnog kraja koji  ni sam ne očekujem, vratim se na početak i vidim da je ideja kojoj sam želeo da budem veran potpuno zamenjena drugom. Neočekivano i suptilno.
Kao sada.
Želeo sam da napišem uvod u kom ću objasniti čitaocu kako ne mogu napisati knjigu o sebi. Knjiga koja je lična koliko i ona koju želim napisati je poput života. Teško je ispratiti svaki dan. Ne mogu se setiti dovoljno svog detinjstva da bih napisao kako sam došao tu gde jesam, niti mogu znati kako će izgledati kraj.
Možda je ipak na nekom drugom da napiše i početak i kraj.
Uskoro mi je rođendan, još jedna istrgana stranica moje knjige koja će sazreti kada je ispunim rečima.
Možda ipak nisam toliko promašio ideju kojom sam ispisao prve redove. Još jedan uvod u knjigu je gotov.