Vaš Ivan

Драги моји пријатељи.

Често сам био нејасан и непрецизан у својим размишљањима. Неуспешан  да пребацим збрку нити у глави на папир.

Но, остало је нешто иза мене. Неке приче, животне и оне којима морам тек удахнути живот. Али, понестало ми је значења, разноликости и маште, које сам некада имао. Тај проналазачки и радознали дух кроз који сам истраживао где ће се завршити свака прича коју сам започео.

Понекад се ухватим у објашњавању самом себи како су настајале. И углавном у неком трену заустим ''У почетку беше реч''. Тако је увек било.

Некад је симбол приче у уводу, некада у некој наизглед потпуно небитној реченици, некад у одређеном зарезу...увек постоји оно око чега плетем нити.

Често не могу препознати своје приче, не разумем контекст, није ми јасно ко су ликови. Као да их нисам писао.

Онда се сетим да више нисам онај који сам био тада, да се пуно тога променило, да су ми приоритети другачији, да сам затворенији, тврђи, осетљивији. На жалост, не сензибилнији. Само осетљивији.

Као и у свакој причи, и у овој се налази онај један моменат око ког градим град.

Хвала Вам на читању, драги и драге.

Искрено Ваш,

Ivan

Bitno je da ostaneš živ?

"Bitno je da ostaneš živ. Koliko god te bolest napadala,bolje je to nego da te nema."
"Bako,zašto mi nisi kupila kinder jaje?","Jesam,pile moje. Tebe tvoja baka voli. Idi kod dede u garažu. Tamo te čeka iznenađenje."
Dobio sam dva na sedištu dedine ručno farbane škode zelene boje. Farovi su joj se videli otpozadi.
"Bako,zašto imaš sekiru pored kreveta?"
"Plašim se tvoje mame. Ali tebe nikad ne bih povredila."
Tih godina sam spavao zabarikadiran u sobi.
"Mama,zašto moram da izvedem Ninu iz kuće? Zašto baka vrišti? Jel policija dolazi opet?"
Tih godina sam ozbiljno razočarao tatu.
"Bako,jel me se sećaš?"
"Ti si Tonči. Tonijev prijatelj. Gde je Toni?"
Više je nisam video.

Prkos

Kad je najstrašnije, tad budi najhrabriji. Kad te gaze, ustani se i budi. Kad možeš biti gori, budi bolji.
Udahni duboko. Sve će biti u redu. Bez poraza pobeda ne vredi ničega. U porazu se učiš kako da znaš svoje granice. Uprkos porazu se učiš da ih pomeraš.Stani pred sebe, pogledaj se u oči. Zadubi se u iskru u zenici. Oseti kako se širi. Dokle god je vidiš, nisi mrtav. A kad budeš mrtav, bićeš nekome ta iskra.
Živi za druge, život za sebe nije život.

Tiha molba

Dragi,nikad nismo pričali. Ponekad prozborili koju reč. Ali nikad razmenili rečenice. Imao sam tihog slušaoca. Nemog sagovornika i prećutnu podršku. U trenucima sreće i onim manje sretnim. Uvek sam mogao da se obratim nekome.
Bilo je osuda,ne mogu reći da nije. Dužan sam izvinjenje. Iskreno i pokorno,ali i prekorno.
Jer nikad nisam davao ni približno koliko sam dobijao.
Zbog toga mi je žao.
Zbog toga hvala.
Ono što želim da kažem je da me znaš koliko je moguće upoznati me kroz redove.
Voleo bih da ja upoznam tebe.
Dajem ti svoje pero,podari mi svoj svet,Čitaoče.

Pobednik

Gledam bistu Pobednika. Na vrhu pilona. Go,veličanstven,snažan,simboličan.
Pitam se kako izgleda biti takav celu večnost. O čemu li razmišlja. O čemu je Meštrović razmišljao. Da li je bio svestan toga da će bezlicnu masu pretvoriti u simbol. Čemu će udahnuti život i osuditi na nepokolebljivost?
Na vetar,sneg,sunce i usamljenost.
Usamljenost okruženu sećanjima pod sobom. Na nesposobnost da se sagleda išta sem daljine i horizonta.
Nisam siguran kako se osećam.
Znam da se ne osećam kao pobednik.

Osećam se slomljeno. Kao da je sve što sam radio negde nestalo. Zaostalo. Ili sam zaostao ja. Ne mogu biti siguran.
Ne mogu pronaći prave reči. Za pravo reći.
Baš se osećam samo. Samo tako.

princeza

Ово је дан који обележавам, љубави. Данас седим годинама за шанком.  Данас моји пријатељи у алкохолу знају да није дан за дружење и чашћење.

Играла си се са мојим прстом кад сам те први пут видео. Повратила си када си ме први пут видела. Био сам пресрећан. Моја ћерка је први пут повратила, и ја сам био ту.

Био сам ту.

Сад више ти ниси ту.

Остао сам. Био сам ту сваки пут кад сам вам био потребан.

Био сам ту и када си проходала. Када те је мама учила да кажеш ''тата''.

Ниси научила. Не зато што си глупа, већ зато што мама жели да прича са другим мамама колико је добра мама.

Али ти јеси моја принцеза.

Ти јеси плод свега што сам.

Ти јеси моја принцеза.

И сломила си ми срце када сам  се пробудио из овог сна.

Telekomunikacije

Ljudi,razmišljao sam. Mislim da postoji razlog zašto se odnos izmedju najmanje dva pojedinca zove veza.
Veza je dvosmeran odnos. U kom oba saucesnika istovremeno primaju i odaju informacije.
Samim tim,mora postojati poverenje u istinitos informacija koje primaju,kao i odgovornost pred informacijama koje odaju.
Sta raditi kad tog poverenja nema?

Bila je to jedna garaža. Kakva garaža? Vlažna garaža. Digao mi se dok si šetala predamnom. Sanjao sam da si vlažna i vrela.
Bio sam besan, i besan. Jedino sto me je smirivalo je pomisao o tvojoj rupici i tome da te odvalim kurcem u grlo.
Treći sprat je bio pust. Nije ti smetalo sto ti cepam gacice dok me držiš za kurac.
U trenutku sam pogledao u plafon i nabio ga u grlo. Uhvatio te za ruke i držao jednom rukom ih iza leđa. Jedino što sam ti dozvolio je da počneš da širiš rupicu dok ti tucam usta.
Okrenuo sam te. Uvalio ti balavi kurac u rupicu dok si me zapanjeno gledala.
I pustio ga da ti klizi polako.
Došla si kod mene da mi ispuniš fantaziju. Bio sam preplašen. Zastrašen. Uplašen. I sramotno mali.
Uvek sam se osećao premalim. I neadekvatnim.
A onda si ga progutala.
Jednim udisajem si mi pokazala raj. I rekla da te uhvatim za kosu i nastavim da nabijam.
Onesvestio sam se na sekund kad si krenula da gutaš moje grčeve sreće.
Otišla si da se ulepšaš dok sam tugovao šro nisi nastavila.
Kako sam ikad i za šta imao prava da se pobunim ili bar prigovorim?

Dijalog

-Dobro veče, nisam te očekivao. Nisam te tako ni zamišljao. Jel ovako bilo mami?
-Meni nije veče. Da li stvarno misliš da se sećam tvoje mame?
-Šta je tebi?
-Ništa,radim,šta misliš da mi je?!
-Ne bre,šta je tebi ako nije veče?
-Pa dobro,zar nije očigledno?
-Uzivas u ovome?
-Ne bih se  bavila time da ne.
-Zaista?
-Pa da...
-I,kako bude obično?
-Uglavnom isto.
-Jel boli?
-Reci ti meni.
-Kako to misliš?
-Te boli?
-Ne...ne razumem.
-Šta?
-Šta šta?!
-Šta šta šta?
-Šta me zajebavaš?! Kako ide ovo?
-Pa ovako.
-Šta ovako? Gde je svetlost,dragi ljudi,picke materine?!
-Zar nisi ceo život trabunjao o.sekularnosti,sumnjivim dijetetima i slično?
-Pa da,ali ono,nisam se ni sa kim oprostio!
-Da...a u životu si ostavio baš traga...

zacudjujuca nominacija natase cvetkovic

1. Zašto blogujete?
Pocelo je pre koju godinu. Daleko od toga da uporedjujem blog sa drogom. Ali to zapravao cinim. Na nagovor drage prijateljice Maje, odlucio sam da ono sto sam u pozadini vremena pisao za se i druge, podelim sa svetom. Na kraju se pretvorilo u neku vrstu brutalnog dnevnika koji delim sa svetom. Tacnije, ovisnost.

 2. Da li sebe smatrate religioznom osobom?
Ako je glavni prerogativ religioznosti vera u nesto metafizicko, onda jesam.
Ako je slepilo i mrak prouzrokovan prejakim svetlom na kraju tunela, onda nisam.

 3. Kako zamišljate svet za sto godina?
Kao predivno mesto oslobodjeno ljudi.
Slicno sceni iz 0diseje 2001. Ali sa necim sto su nekada bili ljudi, a ne glumcima iz pomenutog filma.
 4. Ako bi čovek evoluirao kako bi to izgledalo? Dokle god je na ovoj planeti, nece se toliko razlikovati od danasnjeg, posto ne mogu smatrati mogucim da covecanstvo prezivi. Ako ode, onda su mogucnosti beskonacne.

 5. Da li poznajete svoje komšije?
Verovatno sustinski ne.

 6. Kome dajete prednost – čoveku ili ideji/idealu?
Ideji. Problem nastaje kada se dva isprepletu. Tesko je odabrati. Testira principe.

7. Da li imate osećaj nacionalne pripadnosti?
Nekoliko. I vrlo sam ekstreman po pitanju toga.

8. Na koga se ugledate?
Tesko mi je da to priznam, ali najverovatnije na svog oca.

9. Da li postoji jedna, zajednička istina ili su istine lične?
Uf, to je kao simulakrum. Mislim da istina ima beskonacno.
10. Kada bi u istom trenutku nestalo struje na celoj zemlji kako bi to izgledalo?
Prelepo, panicno, dosadno. Tim redom.

11. Šta je sloboda?
Najlepsa iluzija i najveci kavez.

- See more at: http://natasacvetkovic.com/blog/blogerske-igre/#sthash.W8OS7iKh.dpuf

Burbon

Ljubav nije blaga. Emocija je, ne može biti. Ljubav je svirepa, posesivna, lizanje i ugriz. Šamar i scena. Ljubav nije čekanje voljene osobe. To je navika i sigurnost. Ljubav je izazov svaki dan.
Ljubav je sila. Izvor i ušće.
Ljubav obuzima, oduzima, sažima i objašnjava. Ljubav nije osmeh. Ljubav je strepnja i čekanje. Ljubav nije kafa, već je burbon.
Ljubav nije zanosna, već je pijano zanesena.
Ljubav je gledanje u nemoguće budućnosti sa verom postojanom.
Ljubav je neobjašnjena logika.
Ljubav je sve što nikada ne očekuješ da će biti.
Ljubav je bes, a ne oprost.
I na kraju, ljubav nije blaga, već je neopevano blago skriveno u tami.
Ako je ne osetiš, kajaćeš se. Ako je osetiš, kajaćeš se.

Nauka

Duboko sam uveren da je čovečanstvo neinventivno. Dovoljno sam prošao da sa sigurnošću mogu tvrditi to. Ili bar tako mislim.
Stotinama puta sam prisustvovao situacijama u kojima pijani ljudi oslobodjeni inhibicija na najkreativnije načine dolaze do zaključaka koji su nepredvidivi. Poput mog trećeg zadatka pismenog iz matematike u osmom razredu. Jednostavno. Znao sam rešenje. Ali nisam znao kako sam došao do njega.
Sad već milion briljantnih ideja odoše niz pišanje uz vetar. Ostadoše samo mrlje.
Zato je prva rečenica bitna.

Neka druga realnost

Nisam završio korak. Pretpostavljam da niko u Beloj crkvi ne završava korak. Svi beže odatle. Sem mene. Bila si kraj Jezera. Nisam te ni primetio dok si se muvala sa svojim prvim dečkom.
'Samo još jedna.'
U nekom drugom životu, možda bismo i bili nešto.
Stajala si na stepenicama Pančevačke gimnazije, pored moje dobre prijateljice sa kojom sam nekad često razgovarao pored trafike preko puta stana. Bila si putena. Ugojena kako si volela da kažeš. I žalila si se da imaš strije na grudima.
U nekom drugom životu, možda bih te i uzeo u obzir.
Ljubila si se sa Selakovićem taj dan ispred Pravnog. Znala si da je moron, ali mu se mora odati priznanje da ima reputaciju. Stajao sam kod banke, kupio delove svog lančića koji sam upravo izgubio u tuči sa dvojicom.
U nekoj drugoj realnosti, možda bih i tolerisao tu sramotu.
Zvala si me to jutro da jedemo picu, jer si morala da smetneš sa uma da si možda trudna sa Bendićem. To veče smo  podelili kjanti. Ja znam kako se piše u originalu.
U nekoj drugoj realnosti, ne bih izostavio najbitnijeg.
U nekoj drugoj realnosti, Aleksandar ti ne bi pisao pricu.
U nekoj drugoj realnosti, ne bi se pitala na koga mislim.
U nekoj drugoj realnosti, nastavio bih da te volim do kraja života.

Mne prajd

Braćo,sestre i oni koji nisu u te dve grupe,želim vam poslati podršku iz Beograda. Znajte da mislim na vas. Korak koji ćete učiniti će vas,koji budete koracali sutra, promeniti. Kao što je iz korena promenilo mene.
364 dana godišnje ste nevidljivi ili usamljeni. Sutra je vaš dan.
I ne zaboravite. Pacifizam ne znači pacifikaciju.

Smrt fašizmu.

Zid

''Sine, jedan od ovih dana ćeš udariti u zid. Izgradio si život koji ide u lošem smeru. A kad udariš u taj zid, niko ti više neće pomoći.'', promaljalo se iz usana mudrog čoveka. Negodovanje i škrtost na rečima, opterećen odnos mnogim nerešenim stvarima druge strane je ostavilo traga. Ali reči su bile istinite. Samoispunjavajuće proročanstvo.
Snaga volje je jedino što mu je bilo potrebno dok je nervozno trljao levi dlan, bez ikakvog razloga.
Mudri čovek je platio piće i okrenuo se polako koračajući, blago hramljući. Mada je delovalo kao da zapravo samo prolongira svoj ostanak. Ali neminovnost je neminovnost.
U kafani prepunoj ljudi, prolomila se samoća. Sve se utišalo. Ubrzalo, ne kao u filmovima.
Pritisak u grudima je počeo da se gomila, a ventila nema.
Sve što je trebalo uraditi je pozvati nekoga da podele teret. Ali odgovornost ostaje njegova.
I jedine osobe koje su ikada bile tu su nestale iz života. Otišle da žive nadalje svoje, koje je iscepao iz svog bahatošću i tvrdoglavošću. A mislio je da je ponosan.
Sad više nema nikoga kome se može obratiti za toplinu.
Niti za utehu. No, sami gradimo svoje zidove.
Ovaj više ne može preskočiti.

pank

Soba i ti. Alkohol po želji. Cigareta gori, tvoja ili tudja, zavisi koliko sebi želiš da priznaš. Ritam lupa. Distorzija i loši kanali krive stvarnost.
Ali tu si. Nema mrdanja, samo ti, duge rečenice i akordi. Tri akorda i simfonija nesklada. Uvek postoji neka priča, čak i kad je nema. Stvoriš je.
Snažni udarci. Ti odredi kakvi.
Spavaš ispod stola u sećanju. Koji je neko slomio po tebi skačići sa bine u Rumuniji. Ali nastavljaš kao da se ništa nije desilo.
Jer to si ti. Jedan prljav, otporan, osećajan za najfinije finese.
I ima vas gomila koji pričate tim jezikom.
I da čitaš ovo, rekao bi da je autor pička.
Sem ako nije andergraund.
Ali ako jeste, ne bi ni čuo za njega. Ili ako bi, sem vas 6 niko se ne bi smejao fori.
Pocepane pantalone su vredne.
I zimi.
Anarhija je vredna promisli.
I proći ćeš svaki put pored sličnog. Kao da se ništa nije desilo.
Jer to je pank.

moj beograd

Вечерас сам први пут пољубио коцку у Скадарлији. Била је излизана од свих пољубаца пре мене. Свих боема попут мене у вековима прије мене. Тада Срба хвалабогу није било. Не као оних који на мејнстриму певају о дисидентности.Мој Београде, био си метропола, довољно битна да малоумници не морају певати о твојој грандиозности. Грандиозност си исијавао.

Данас је најгори део тебе управо онај који прича о томе да је Београђанин. Такви су ме осрамотили претходних 15 година. Можда и 20. Не сећам се довољно.

Знам да је овај град био широке руке. Толико широке да није било битно како се зовеш и да ником твој нагласак није био битан. Да си могао да живиш како си хтео и да те нико не осуђује.

Знам да људи који се и данас брину о чистоћи улица нису људи који причају београдским нагласком. Али смо Београђани више од свих. Јер о нашем граду и његовој репутацији бринемо највише.

Београђанин је остао град дођоша. И Дођош јесам. Јер се нисам уљуљкао на Дорћолу у илузији да сам одувек ту. Већ да сам затекао руину коју су Београђани пре мене оставили бацајући смеће у блоковима, пишајући комшијама под прозор, урлајући бебама док сањају.

Београду хвала. Београђани напоље.

Marko Lazovic

Dragi Marce.
Nisam imao novaca da ti platim poklon u obliku materije. Stoga ti pisem ovu propagandnu poruku. Uz ritam bubnjeva koje cujem dok ti Mare sere nesto.
Ne znam sta.
Da me jebes. Ali mozes ako zelis. Jer ti jeste dan rodjenja. Jebeni skoro trideseti put.

Porodica je osuda. nesto sto ne mozemo menjati. Koga zakacis, sa njim si. Kao hapeve. Ili kondilome, sa daljom familijom, posto se pojavljuje iznova redje. Ali je gadno svaki put.
Prijatelji su nesto sto se bira. Pravih i dugotrajnih nemamo mnogo za zivota, pogotovo kada je zivot kratak poput nasih. Mojih dvadesetih, tvojih previse.
No, zelim ti reci par stvari dok se veselis sa ostalim musterijama pored mene.
Za me si jedno od prvih secanja u nasoj zgradi. Ali svakako najznacajnije.
Nikad nisam imao instituciju starijeg brata. Nisi se pokazao kao preterano dobar u toj poziciji, jer se nikad nije desilo da sam mogao da kazem da ako me neko dira, da ce me Laki stititi.
Ali si mi podario neke druge stvari. Dao si mi osecaj sigurnosti uprkos svim nedacama koje je nas odnos podneo.
Znao sam da sta god da se desi, koje god reci izgovorim, da ces me docekati otvorenih ruku kao da sam prvi put pred tobom.
Mozda mi nisi bio stariji, ali jesi mi bio brat. Dao si mi motiv da se borim za nekoga ko ce mi biti mozda nekada stran ali zbog koga cu prevazici sve nedace da mu se nadjem.
U krajnjoj liniji, zbog koga cu se potruditi.

Sretan rodjendan. Ko zna koji

Kompleks, no

Reci treba koristiti pazljivo. Svaka mora biti pazljivo postavljena na svoje mesto. Ja reci osecam. Rec ja toliko olicava licnost dozivljaja odredjenog trenutka koji pokusavam da opisem.

Uvek moram da iskoristim trenutak. U suprotnom gubim sustinu poruke koju sam odlucio da prenesem.

Secam se svakog podvucenog ja u osnovnoj I srednjoj, pogotovo na pocecima recenica.

Tada su to bila infantilna, neuka, nepromisljena I egoisticna, cesto I egomanijakalna ja. Iz ove perspektive  mogu reci da sam bio iskompleksiran klinac.

Ali vreme ucini svoje.

Odrastavnje ostvari svoje namere.

Danas sam sazreo.

Mogu reci da sam napredovao mnogo.

Danas, danas sam iskompleksirani momak.

Reklama za vip

Mladić dolazi kući posle pijane noći. Zatiče kuću potpuno praznu. Staje na sekund,pokušavajući da se dočepa telefona u džepu. Vadi telefon,brljajuci po poslednjim pozivima.
Zove majku.
Ovo je njihov razgovor:
Mama,gde si?
Kako gde sam?! Pa otišla sam na biro da overim knjižicu! Jebu me ovde već sat vremena! Jesi li opet pijan?! Otac te neće pokriti u kafani!
Stoko!
Ali.mama,gladan sam,nisam pijan!
Jel možeš da mi uzmeš jaja i hleb da isprzim przenice?
Ma kupi sam budalo pijana!

Tvoje reči,ne vrede ništa

Najsretniji

Apatično se smejem dok me po treći put Laki cima da se uključim u razgovor. Znamo se 20 godina. Meni je to toliko bitna stvar jer osećam da nemam koren. Nemam ništa za šta se mogu uhvatiti kad ostanem sam. Njemu to nije toliko bitno. Nisam mu to nikad rekao. Ne zameram mu na indiferentnosti.
Znaju i on,i Beka i Zigi zašto sam pored njih. A neću da se uključim u razgovor.
Nekad je tako lakše.
Znaju da mi je suzan pogled.
Znaju i da treba da ostanu tu,ne diraju me. Samo mi dozvole da budem usamljen u gomili.
Ono što Ona ne zna je da čitam šta piše nenadano.
Pomirio sam se sa time da ću biti još jedan od prethodno zaboravljenih drugim zanimljivim. Razumeo sam svoj teret. Znao sam šta me čeka. Osveta je dobrodošla kad je očekivana. Ipak zaboli. Na trenutak. Sećanje ostaje zauvek.

Teško je znati nešto. Podeliti saznanje sa nekim ko to odbija da razume. Kao da ne govorite istim jezikom. A svaki dan

Razgovorate. I tako dan za danom. Svaki dan je prelep. Iz takta u takt. Rutina ljubavi i želja. Kao kad stavite omiljenu pesmu na ripit. Iako ima onaj jedan deo koji bi mogao biti bolji. U tom trenu vam srce doživi jedan mali zemljotres. Iz dana u dan.
Pevusite najveći deo pesme u dokolici. Samo promrmljate taj deo pesme.
Jednog dana primetite da vam se srce kruni od zemljotresa. Da je oštećeno.
Zalijete ga nadom. Ne bi li otvrdnulo. I otvrdne.
Nastavite svoje rutine. I dalje slušate istu pesmu. Ali za nju je sve više sećanja vezano. Postaje sve teža.
Srce ostaje isto. Ta nada ga je očuvala.
Jedan dan vam pogled slučajno zaluta ka srcu.
Posegnete ka njemu. Lagano je.
U panici ga podignete.
I ostanete sa pepelom u šaci.

Prohibicija 2.0

I tako smo se nagutali smoga,a hitna htede naplatiti prevoz.
Pardon,pogrešna priča. Opet smo tu gde smo bili pre ko zna koliko mesečnih ciklusa. Famozna prohibicija se vratila u velikom stilu! Crven tepih od promenjenog zakona o lokalnoj samoupravi je opunomocio naše gradske vlasti da nam nametnu celibat. Svi znamo da momci lakše padaju pod uticaj seksualne privlačnosti kad potegnu pivo u 22:57. Empirijski dokazano.
Elem,valja se raditi nešto. A to nešto zavisi od mene. Jer ja sam djak,student,radnik,klosar,svalja,ratar,turistički vodič...imam mnogo uloga,i o skoro svakoj je ispevana pesma.
Kako objasniti privilegovanima sa jeftinom kantinom da ljudi imaju potrebu za uživanjem alkohola neovisno od doba dana? I nemamo svi da kupimo karton dnevno ili nedeljno za svaki slučaj. Ne kažem da su ti ljudi što žele da se osećam kao kriminalac kad tražim pivo na trafici zli. U stvari,želim. Jer me je ostavila devojka i dečko isti dan. Baš onaj dan kad mi se rodilo dete. I kad imam da pesacim 10km do gajbe jer nema buša zbog letnjeg rasporeda gsp. Ili brojnih situacija o kojima ti sa jeftinom kantinom ne sanjaju.
Pa,za početak,da se vidim sa drugima koji misle slično.
A odatle,mašta radi svašta.
Imam kičmu,i samo se donekle savija.
Uzdravlje

Premijerna pesmica

Jutro beše, Bozić se rodi.
Mlad momak račune svodi.
Da l' sebi pomoći?
Il drugom odmoći?

Kraj vatre u prazno zuri
Dok mu strašna stvar groz glavu juri.

Otiću tamo,
Odluka je pala.
U prevozu se tresti,
Osećati svoja sala.
Da može leći mirno,
I snivati snove.
Naivnom pesmicom se tešiti do zore.

Na putu do cilja
pesmica nasta.
Pravila pisanja i dalje nisu jasna.
Da l' je bitno koliko sloga u stihu ima?
Ili je bitno da na kraju bude rima?

Sve dok se klacka,
O besmislici sniva.
Shvati da je u Borči, i sa leve mu je njiva.
Pogrešno je krenuo, busom devedeset pet
Kao u avanturi pre godina osam.

Poslednji stih nije čak ni haiku.
Neki čobanin na stanici cilja opsova mu majku.

I tako, dva sata kasnije
Na cilju postade sve jasnije
Venčanica bela je stajala kraj smeća
Za pultom je bio koverat i ugašena sveća.

'Propustio sam venčanje svoje!', pomisli momak
dok je sa verom u Boga čekao neki pomak.
Neko predskazanje, autobus ili tumor.
Odjednom se okrete, otme mu se umor!
Spazi jasnu svetlost, obuzme ga tama...
Posmatra svog dečka dok mu sa drugim srce slama.

'Zar je morao sa ženom?!', zgrozi se momak
Dok u peti zaigra mu stomak.
Ne, to nije srce, ono ostade na cesti.
Djubretari ce ga do jutra verovatno i pomesti.

Rasplače se momak, naš heroj u epu.
Požele se transportovati u rusku stepu neku.

Ovako se završi prvo gej venčanje.
Iskrena saučešća osećah i za manje.

Žao mi je momka, iz mašte rođenog
Valjda mi smeta gledat' čoveka povređenog.

U drugom životu, svog će para naći
A ovu premijeru, kraj ipak, mora naći.

Hodočašće

Svako ima svoje hodočašće. Moje prvo je bilo treća ulica od moje ka izlazu iz Šalare. Maja joj je bilo ime. Umrla je kad sam imao 7 godina. Ona je imala 8. Drugo je bio 70. blok. Dve godine sam ga obilazio kao hram. Molio sam se Ani. Treći je bio blok yubc. Bio je januar. Sneg. Obuo sam svoje crvene starke,tanke čarape,i nadao se. Molio više. Koncert Iv Laroka više nikad posle toga nije probudio lepo osećanje. Poslednje u nizu se desilo večeras. Prekinuto na par trenutaka,ukazala se preda mnom( ne znam piše li se skupa).
Možda sam i ja bio njeno hodočašće. Reč nismo progovorili. Samo sam pevao.

Snovi

Sećaš li se kad si me poljubila prvi put? I rekla mi da ne voliš da se ljubiš. Onda me poljubila ponovo?
Da li se sećaš romantičnog trenutka u zapišanom muškom veceu? Kada si rekla da ćeš biti. A onda prostrelila pogledom momka za šankom?
Sećaš li se kad smo prvi put vodili ljubav? Kad si mi rekla da želiš moju majicu. Sledeće jutro mi rekla da želiš da se probudiš pored mene,na mojoj ruci?
Sećaš li se gde je proteklo sve ovo vreme? Kad su nastali svi planovi. Kad smo postali mi?
Sećaš li se kada si mi prvi put rekla da me voliš? I zamolila me da ne odem. Kad si me zagrlila kao da smo jedno?
Sećaš li se poslednjeg poljupca. Kad sam nestao. Iako sam to jutro gradio odnos?
Ne sećam se ni ja.

Dete u meni

Voleo bih opet da posmatram svet očima deteta. Da se probudim radoznalo.
Da grešim katastrofalno i da u svakoj grešci budem ponosan. Da razmišljam. Da se ne plašim. Da ne razmišljam, samo uletim.
Želim da pitam tog dečaka koji je razmišljao o moru u kapi kiše u trećem razredu osnovne škole gde je otišao. Zašto me je ostavio u strahu i mraku.
Voleo bih da volim i da ne zavidim. Da sam sretan jer drugi mogu. A ja ne mogu.
Da podelim sendvič sa nepoznatom osobom samo zato što je pogledala moje ruke. I da budem prijatelj.
Da razgovaram sa svima i ne mislim o zadnjim mislima. Svojim ili tuđim.
Da zaspim plašeći se smrti, jer je mogućnost da se ne probudim radoznao suviše strašna.

Obljubi me

Poljubi me. Samo još jednom. Ucinicu to što želiš. Sve što želiš.
Sa suzom u oku. Oko je ključ. Imala je dva.
Dva su srca tukla. Kao jedno.
Tukla je kad god je mogla.
Mogla je da ima.
Ima što želi.
Želi nešto drugo.
Drugo je sta ja želim.
Želim da nestanem.
Nestali smo mi.
Mi ne postojimo više.
Više smo bili.
Bili.

Olgin prvi rodjendan

Izvinio sam se tvojoj mami osmehom krivice dok sam ulazio u kuću sa terase. Kasnio sam,a bila je kiša. Tu su bili drugi parovi,većina mi nije draga. Ali,roditelji su tvojih vršnjaka. Shvatićeš kad budeš organizovala prvi rodjendan svog deteta.
Sa praga sam te spazio. Svoju malu princezu. Gracioznu kao uvek. Razmahanu. Kolibri stajl.  Nisam siguran da li si me prepoznala,ali volim da verujem da je tako. Lepše spavam.
Tvoja mama se pobrinula da svi obrate pažnju na sranje koje si napravila u pelenama. I moja lepotica je kao kolibri. Ali usporen i pred smrt. Valjda je tada kolibri spor.
Znam da razmahanost nisi nasledila od mene.
Brzo sam doneo tortu iz frižidera.
Mama te je upakovala i stavila u krilo.
Još uvek si mahala kiflicama.
Ajde da kažemo da si pokušavala da tapšeš.
Jako brzo.
Zapalio sam jednu sveću,dok te je mama ljubila.
Pogledala me je popreko,možda zbog kašnjenja,možda zbog reminiscencije porodjaja.
Približila te je torti. Pogled popreko je zamenio osmeh iskren.
Pevali smo ti pesmicu.
I tik na završetku prvog stiha,verovatno od ushićenosti, lupila si levom rukom iz sve snage u tortu.
Na belom šlagu je ostala braon fleka.
Nisam mogao da verujem.
Olga je levoruka.

Olga

Kad si se rodila, nisam znao šta da kažem. Drama queen, a reč jednu nisam mogao izgovoriti. Sklupčana, krvava, vezana za majku.
Stajao sam pomešanih osećaja, uzburkanih osećanja. Nem pred prvim čudom koje mogu nazvati božijim.
Bila si kao vekna hleba. Mekana, vrela, primamljiva.
Tvoja majka je krila suzu bola ispod plača sreće. Poljubio sam je, iako me je mrzela iz dna duše što te nisam rodio ja.
Ali onda si nas pogledala.
Onako razroko kako samo ranjivost ume.
Uhvatila si me za kažiprst, kao da si znala ko sam.
Pogledala si me oštro, bistro.
Nisam se nikad glupljim osetio.
U tom pogledu, sva mudrost sveta je bila.
A nisam razumeo.
Srećom, ceo život tvoj imam da je spoznam.
Dobrodošla u svoj život.

Kontroverze

"Ljubav? Ljubav je smisao života."
Pa,kako za koga. Lepa jeste. Smela takođe.
No,ljubav ponižava. Ponire je možda bolja reč. I ne znaš na čemu si dok ne nestane.
Ima svoj tok,to što ponire. Koliko god bežao,stigne te. Problem je kad je ljubav uperena ka nekom ko ne ume da uzvrati.
Pametna paralela sa pištoljem,a?
Ok. Nudim alternativu.
Mržnja. Sveobuhvatna je. Prosvetljujuća.
Sveprožimajuća.
Imaš potpunu kontrolu. Nad apsolutno svime što te se tiče.
I ništa sem konačnog te ne zanima.
Izgubiš se u njoj.
I isplati se čekati.
Svaki tren.

Životom?

Gledao sam u svoju butinu kad je počela violina. Sporadično prekinuta tipkom klavira i setom ponora. Dubok beše zvuk nakraj tona. Iznenađenje je bilo stajanje,ili prestajanje.
Nepomično sam pogrbljen,istovremeno neuobičajeno živ. Živ sam.
Osećam sebe. Svestan sam svega.
A nisam drogiran.
Ili jesam.
Životom?

Lup

Iznova slušam. Želim da se derem,urlam

Lup

Iznova slušam. Želim da se derem,urlam,vristim. Ne želim da volim. Boli. Previsoka je cena. Želim slobodu uzitka.

Antipod M

Pogled ispod oka, treptaj unutar trena, unutrašnjost trena ukraj treptaja. Znak za polazak i prepušanje volji. Veče se završava odlaskom između onoga što dečko zna  i onoga u sledećoj rečenici. Da mama ne zna.
Sjaji se taj osmeh pred osobom koja te neće osuditi.
Jer nema opasnosti od osobe koju ćeš povrediti. Staviti do znanja da ćej je obezvrediti.
Svojom samovoljom povrediti.
Protokolarno prezreti, jer pravna je terminologija bitna, a ne emocija.
I fizička manifestacija najbitnija.
Uz uvredu u obliku šamara najbitnija. A tebi najbezličnija.
No, ja pišem rime. Da sam distanciran, sad bih napisao neprikladnu boračorba reč.
Ovako, mogu reći da ako sam na to sveden posle svih ležećih policajaca, i svih suzavaca koje sam ispalio, zaslužuješ da ti otvorim lobanju metalnom šipkom. Ili zaborav. Jer mi se ne robija.

Roko i Cicibela

Ljubav je sLepa. Mogu smetnuti suma ko sam,ali ne i zaboraviti.

"Trci vrime, cvili maska, traje jubav pusta siromaska
Saka suza, vrica smija, ca je zivot vengo fantazija?"

Pismo pogrešnom

Možeš pokrenuti naciju. Ali se grizeš za usnu. Možeš salomiti otpor nepokorenih. Ali lomiš kosti. U parku ne haješ za sledećeg. Stajao si kad nije trebalo. Ali kad je značilo. Sad pišeš o tome kao da si dužan nekom da se dokazeš. Proveo si život u jednoj ideji. Imaš snagu sile kojoj ne umeš dati ime. A svodiš se na ovo. Umeš da pokreneš planinu a na ovo cutiš. Od svega,na ovo cutiš

У почетку беше реч

Реч је оруђе. Реченице су оружја. Сила иза које стоји блеф. Имају моћ, могу стварати мелодију, осиромашити најбогатијег и воздигнути најнапаћеније. Могу инспирисати и уништити. Стварати и растварати.
Језик је средство. Начин. За шта, не знам.
Речима дајем снагу, одузимам дах, откривам и прекривам очигледно.
Свака ми је драга.
Зависан сам од њих. Сретан сваки пут кад могу знати како их користити.
Ретке су ствари које ме могу учинити осећајним као када се играм са њима.
Сваки пут када сам писао сам желео да дочарам стање у ком сам се налазио тада.
Некада сам успевао донекле, некад нисам.
Чешће нисам.
Али сам у том процесу, или процесима, увидео да у мојим речима на екранима, папирима, људи који се са њима сусретну налазе, на себи својствен начин, доживљај стран мени.
Те речи су покориле, погађале, промашиле, кршиле, вриштале, шапутале, сузиле, плакале.
Имале су свој живот у умовима појединаца.
Зато ваљда оруђе прераста у оружја.

Danici Jankovic za rodjendan

Otvori oči. Pogledaj se u ogledalo. Dobro se zagledaj. Udahni duboko. Pomazi svoj dlan. Oseti sebe. To si ti. Taj dar i radost ritma srca. Budi nasmešena. I kada je najteže. Pokloni sebe svima koje poželiš. Budi sreća. Ne moraš biti sretna. Oni koji su uvek sretni su obično za ludačku košulju. Prihvati tugu. Bez nje nećeš ništa znati da ceniš. Nauči da voliš sebe. Dok to ne budeš znala, niko neće znati da te voli. Zato pogledaj u ogledalo. Otvori širom oči. Dobro se zagledaj. Videćeš ono što vidim ja. Voli te Ivan  24.09.2012

prohibicija 6.0, nasao 17.4.2013.

Pa da li je moguce da jos nije ukinuta prohibicija?! Sesti put izlazimo na boriliste?!
Onda cemo ovako, faza tri. Apdejt 6.0.
Posto prosto pojavljivanje po parkovima nije dovoljno da nas se prepozna, red je da se pregrupisemo i vidimo kakvi su nam potencijali.
Sta mislite o tome da saspemo sat vremena jazz-a iz vremena prohibicije? Odokativno od 8 do 9? Na to dolijemo malo tvrdje zvukove panka, rokanja i metala, sta nam padne pod ruke i koliko budemo mogli da se istalimo. Dok ne stignu cetiri benda, kao predstavnici dela ekipe koja uvek kasnije dodje.
Naime, tokom zivih diskusija preko socijalnih mreza je izrodjen presedan, tacnije, jubilarni sesti protest (ni po cemu jubilaran, sem po nazivu), se premesta sa srede na subotu zbog konsenzusa da odredjeni broj ljudi ne moze da dolazi sredom zbog poslova koje obavljaju. A ima i onih koji bi posle igranke da se naspavaju. Valjda im nedelja posebno prija. Neradan dan, osim za one koji rade.
No, bitno je napomenuti da je okupljanje od 8, da cemo se tokom vremena menjati, ali za nadlezne organe do 1 posle ponoci trajati. Tokom perioda menjanja, imacemo priliku da cujemo cetiri benda koja smo uspeli da uglavimo u okvire koje smo dobili (jer nemamo veze po gradskim vlastima), po 45 minuta.
To je ono sto zna autor teksta koji je dobio tagove.

Za dodatne informacije, pricajte medju sobom.

Za sve ono sto zelimo podeliti jedni sa drugima, valja se pojaviti u subotu.
 (autoru ce faliti za pivo, prim.aut)

Predlog za tribinu u ilegali (januar 2012.)*nije bilo odgovora

Поштовани

У својству студента завршне године социологије подносим захтев за одржавање трибине у просторима Филозофског факултета, привременог назива ''Илегала''. Тема догађаја би била назива ''Алтернативна едукација, укратко, како срушити тренутни поредак на факултету''. У току саме трибине би се приказао историјат развоја декаденције и неморала на Филозофском факултету, како је видим, и како је виде људи блиски мени. Завршетак трибине би уврстио и предлоге за лечење оболеле институције, уз отворену дискусију о томе шта даље. 

Молим Вас да поштујете рокове прописане за одговор

Ишчекујем Ваш електронски одговор

Иван Тијардовић

Otkud znam.

Treći put

Oprosti mi.
Sad znam kako izgleda boriti se i pokušavati biti više nego što izgleda da jesi.
Žao mi je za svaki put kada nisam bio tu. Za svaki put kada nisam bio tamo gde sam morao biti.
Za svaki put kad sam stavljao sebe ispred tebe. Kada ti nisam stavljao do znanja da si tu za mene.
Sada znam da sam grešio. I da sam se ogrešio.
Silno.
Ne mogu preko ni protiv sebe.
Vreme je uzelo maha.
Valjda sam suviše ponosan i ohol da bih sve ovo priznao.
Ali mi je žao.
Mogao sam, a nisam. Nisam te posmatrao kao čoveka, sa svojim osećanjima i svojim željama.
Oprosti mi.
Treći put ću biti bolji.

Posledice

Nikad se nisam skrivao. Ili bar tako mislim. Trudio sam se da se na svakom koraku vidi ko sam i šta. Bilo je uspona. A i bolnih padova. Uspona se ne sećam. Ranije sam se sećao. Naučio sam da cenim padove.
Danas mogu reći da me telo podseća na sve padove koje sam doživeo.
No, nije toliko bitno kako padneš koliko kako se digneš.
Stvorio sam nešto iza sebe.
Ožiljke koje je Jomelop (tm) sanirao u velikoj meri. Neki su tu slučajno, neki su tu namerno, ili neobazrivo.
Ali sam živ.
Posle svakog poraza.
A poraz nastaje kad pomisliš da možeš dobiti.
I poraz nije ništa strašno.
Strašne su posledice.
Adrenalin je lep.
Uvek je lep.
Ne mogu opisati koliko.
Goriš.
I smeješ se.
Kao mutalacija. Mislim da se tako zove.
Posle 3 minuta su ti spaljeni svi receptori bola. Ne osećaš najjače oružje protiv opasnosti.
I jednostavno prestaneš da dišeš.
Tako je sa svešću kad udari adrenalin.
Ali goriš.
Neuključena promenjiva je ta što nisi svestan posledica.
A posledica su ljudi.

Muza

Znam da sam okrutan. Mislim da sam pravedan. Ne kažem to potvrdnim tonom. Kažem da mislim. Ne tvrdim. Obuhvati me osećaj. Obuzme me sila.
A nikad nisam pomislio da te povredim. Što je najgore, učinim to iz ljubavi.
Ili možda najbolje.
Nedostalo mi je, ne stalo.
Ponovio bih sve opet.
Jer da nisam sve to učinio, ne bih imao o čemu da pišem ove redove.
Ti jesi moja muza. Uvek si bila.
I dok nisam znao da postojiš.
Inspiracija dolazi iznenada.
Zapitao sam se nad time.
Ali ti si možda negde sa tuđim usnama oko svog vrata.
Da li je bitno?
Jeste.

Samo ako ti je stalo da li si inspiracija tuge ili sreće.

F&M

Pocelo je principijelno. Korak po korak, borba sa sobom. Borba sa besom. Tačno 93 stepenika. Ona me zove. A ona se ne odaziva.
Hodnik nije dug, ali tih desetak koraka je čudo. Traži papuče. Pas mu donosi jednu. Sestrinu. Izgubljeno je obuva. Pere ruke dok gleda kroz svoj odraz u ogledalu. Eto odgovora na pitanje fotošopa. Mašta je čudo.
Vrata sobe su izlaz u zatvor. U um.
Ona i dalje zove. A ona se ne odaziva.
Gleda je. Pokleknuće, to zna. Samo kojoj je pitanje.
Seda na krevet, i dalje je gleda. Bila je tu pre sekund.
Još uvek je tu.
Da može, uživao bi u njoj svakog trenutka svog života. Ali ona ga dere. Kida. Rasparčava. Cepa. Miluje. Dodiruje na načine na koji niko drugi ne ume.
Poznaje moje tajne. Ne sve. Neke još uvek nisam podelio sa njom.
Ceo život je predamnom.
A kakav je to život, saznaću kad se javi prva.
I javila se.

F&M

scenario prve epizode

Voditelj(od sad "V"): Dobro vece dragi gledaoci, ovo je emisija poznata svima od pocetka emitovanja spice. Sa nama su uvazeni strucnjaci Jerinej-profesionsalni oduzimač para (Pop) i gospodin Jelic, profesor na Fakultetu za lingvistiku i povrtarstvo, ekspert za bipolarne poremećaje jezika, poteto- potato Veceras cemo se baviti akutnom boljkom akademske zajednice koja ovih dana vise nego cesto uzrujava i siru javnost. Da li u srbskom jeziku ima mesta za reci JEL i JER. Ili ima mesta samo za JEL. Ili samo za rec JER. Na to, a i mnoga druga pitanja cemo se okusati dati odgovor.

V: Pre nego što počnemo razgovor sa gostima, pogledaćemo prilog našeg kolege NJ

(sva trojica se okrecu na razlicite strane, ili kako god da je random raspored, pop gleda gore, ka bogu. sociolog gleda na sat, voditelj u kameru)

PRILOG

novinar stoji na ulici pljusti kisa, > "Jel...." tu je rez kamera se vraca u studio. (ako ne bude kisa, novinar ce u svakom slucaju biti mokar iz nepoznatih razloga)onda moramo da snimimo novinara svakako kao potpuno nevezanog za sam prilog

kao, toliko je siromasan servis da nemamo da platimo prilog iz jednog dela. Moze. Mislim da je to ok

ok, sad drugi deo da radimo koji drugi?

V: Kao što ste videli, mišljenja su podeljen u velikoj meri. Počeo bih od Vas gospodine Jeliću, kakvo je vaše mišljenje po ovom pitanju?

Jelic je iznimno zaintrigiran za temu, prisecajuci se svojih dana istrazivanja posledica poteto potato rasprave

J: Zanimljive su reakcije ispitanika, iskreno, nisam siguran šta je moguće izvući kao konačan zaključak ove ankete, osim da se naš jezik, kao i celokupno društvo nalazi u krizi. Jel po sredi je zapravo proces raslojavanja društva posredstvom katalizatora u obliku dve Srbije. Od toga za jednu nema mesta. Jel se više ne možemo veštački deliti, i na našoj stručnoj javnosti je da povede narod u pravcu jedne od njih.

V: Uvaženi Jerineju, da li je vaše mišljenje na liniji sa  Jelićem, mogu li Vas zvati Jelić?

jelic blago receno zabezeknut i sa motkom u dupetu, ali odsecno

J: NE

V: I, Uvaženi Jerineju, kakvo je Vaše mišljenje po pitanju ove nove, ili možda drevne podele?

krajnje dobronamerno upucuje pitanje

P: Odlično ste rekli drevne, jer odatle potiče koren ove problematike. Još je u vreme stvaranja sveta, praskozorja postanja ljudskoga Svevišnji govorio (otvara knjigu) Petru Apostolu, ti ćeš biti moj kamen, i na tebi ću izgraditi crkvu. Odatle je naš narod izgradio Vinču. I arheologija je dokazala da je ćupovima vinčanskim pisalo Jerihon, a ne Jelihon. 

pop je iznerviran i angazovan

J: Izvinjavam se ako prekidam. Koja je veza između Vinče i Jerihona?!

u blagoj neverici izgovara sve, sa osmehom

P: Turska

krajnje rezignirano

V: Molim vas, poštujmo načela evropske debate. Vratimo se na temu razgovora. Šta je po vama pravilnije, ili možda pravednije.?

sa idejom da se novac mora stedeti se izgovara sve

P: Pravda je voćka čudnovata. Slomiti je...lomiš je ali... ... ...

retoricki zbun

J: To je iz Gorskog vijenca...

donekle upitno, sa jednakim zbunom 

na licu

V: Molim vas, gospodo, vratimo se na temu...

i dalje novac u glavi

J: Pa, mislim da je efikasnsti jezika radi, osavremenjavanja kulture i približavanja bliskim narodima bolje da ostane samo JEL, jel je lakše razlučiti konkretnu upotrebu reči kao rečce ili kao upitne forme, nego da imamo zbunjujuću kombinaciju za koju mlade generacije na kojima svet ostaje nisu spremne.

arogantno samouvereno

P: Jebem mu PIIIIIIIP!

besno

V: Molim Vas, molim Vas, ne možemo takve reči da upotrebljavamo na Jadnom servisu!

P: Pa cenzurišete valjda!

apologetski

V: Na žalost samo 36% građana plaća pretplatu, tako da nemamo ni za cenzora, tako da cenzura kasni, ili moramo da predviđamo šta ćete reći i nagađamo koju reč da cenzurišemo. Ipak je broj PIIIP ograničen.

u dalje apologetski

J: Eto, to je još jedan razlog da se u cilju ekonomske efikasnosti jezika izbaci JER iz upotrebe, što bi Evropske fondove za zemlje pristupnice učinilo još isplativijima. Sve što bi ovako išlo na cenzuru, moglo bi se preusmeriti u poljoprivredu.

dusebriznicki

gledajuci u kameru

P: Ta Jevropa nam je samo muke zadala, i kakve veze ima JER sa Jevropom.  Jer Vi stvarno mislite da treba istoriju, dušu našeg naroda i jezika, svakog dana sve manjeg i otetog, prodati zarad zapadnih ekumenista?!

besno na pocetku, gledajuci kameru, ton se pomera ka patetici crkvenog tipa

V: Da li je to bilo pitanje ili konstatacija?u legitimnoj dilemi

P: Pa rekao sam JER, dakle pitanje! Kakvo vam je to pitanje?!

u neverici

V: Nisam tu ja da odgovaram, Uvaženi, ne zamerite, moja uloga je da budem objektivan u debati.

i dalje apologetski

P: E takvih radi se jezik uništava, stranim rečima urušava bogatstvo.

rezignirano

J: Ali molim vas, da li ste juče JELI ili JERI?!

arogantno sa podsmehom

P: Ja?! Ja sam juče jeo! Molim Vas, kakav je to argument?

nervozna neverica

J: Pa kako biste Vi mene pitali da li sam se nahranio?

nadmeno

V: molim vas, bližimo se kraju, javljaju mi iz režije da ide reklamni blok, ne brinite imaćete svi pravo na završnu reč posle uključenja gledalaca.

uzurbano donekle, sa ciljem da prekine bilo kakvu polemiku, jer vreme je novac

REKLAME

spica za reklamni blok/ usta koja govore> REKLAME

V: Evo nas ponovo u studiju, imamo uključenje. Dobro veče, čujemo vas...

apsolutni osmeh olaksanja

U: Molim vas, jednu kaprićozu u Nemanjinu 17.

V: Ovo je Jadni servis, uključili ste se u emisiju. Iii nemamo sve priloge za kaprićozu. Ipak samo 36% građana plaća pretplatu ne zamerite. 

U: Mma dobro, za koliko stiže?

V: Molim vas, ipak, uživo smo...

TU TU TU

V: Bane, čuo si, kaprićoza!

uz gestikulaturu i dignute obrve, signal za nuznost

V:Za sam kraj, gospodo, da zaključimo, Da li ima mesta i za JEL i JER? 

servilno pitanje

J: Aaaa...

legitimna teznja da se zavrsi recenica

V: Hvala g Jeliću

akutna kurcobolja u obliku ignorisanja

P: Eeee...

akutna kurcobolja u obliku ignorisanja

V: Hvala vam obojici, dali ste mi sjajan šlagvort za sledeću emisiju u kojoj ćemo rasrpavljati o neophodnosti svih samoglasnika, ili ipak samo ponekad R.

 Hvala na pažnji, verujte našim sočivima.

i  dalje ignorisanje sagovornika

odjavna spica sa banetom i voditelkjem, uz muziku sa mobilnog