78 dana humanosti

Elem,bilo je oko 8 sati kada su se zacule prve sirene. Prva bomba je pala na aerodrom u Batajnici,ako se dobro sećam. Pre nego što je počelo,sećam se da je moj stari došao do škole,mi smo igrali odbojku. Bilo je sunčano. Rekao mi je da odmah posle dodjem kući. To sam i uradio. Kod mene se sjatio komšiluk,da bi pratili strane medije. Samo smo mi imali satelitsku. I onda je krenulo. Strcali smo se u sklonište. Ne sećam se da li je to bilo tada,ali je delovalo nadrealno kada je od udara počela da pada prašina sa plafona u skloništu. Do kraja prve nedelje je proradio inat. Odlučili smo da se u sklonište nećemo više vraćati. Tad je nastupio period apatije. Ali na neki veseo način. Prekinuli smo da se obaziremo na izveštaje o žrtvama,civilnim metama... Sa prozora smo jednostavno gledali noću crvene klice kako plešu po nebu. Na svaki od tih signalnih metaka je dolazilo oko 500 onih koji se ne vide. Ali je za klinca od 12 godina to bio spektakl. Posle mesec dana smo otišli u Sloveniju. Što je bilo teže. Svaki dan smo slušali avione kako idu iz Aviana ka našem domu. Obavezno smo zvali komšiluk da ih upozorimo. I propratna jeza da ki je to poslednji put da će se čuti od komšija. U Kopru sam se igrao rata. Nisam bio potpuno svestan da sam tamo. Znam da sam bio jako agresivan. Maltretirao sam Alena. Upoznaces ga jednom. Onda je bombardovanje prestalo. To sprečavanje humanitarne katastrofe na Kosovu. Sloba,19 zemalja i Rugova. Potpisali Kumanovski sporazum. Vojska i policija SRJ su se par dana kasnije povukle. Rusi takođe. I počeo je drugi talas egzodusa u Srbiju. Tragično je gledati sve te ljude oko sebe. Sve te izmeštene svesti koje ne umeju da se prilagode. Ne mogu ih kriviti. Ne mogu im ništa ni zameriti. Oni su zajedno sa mnom nadživeli oko 3500 palih u tom ratu. Oko 10000 povredjenih. To je bar 50000 porodica direktno pogođenih tom humanitarnom akcijom. Tih 78 dana,uspeli su u meni da probude onaj infantilni bes,koji je za posledicu imao potpuni zaborav svega što sam proživeo prethodno u Srbiji. I tog mrtvog Slobu sam doživljavao kao svog. Ne zato što ga golim rukama ne bih zadavio da sam mogao. Nego zato što je i njemu,kao i meni,neko došao ja vrata.

Ivan Tijardovic

Maks

Zdravo Maks.

Čuo sam da ti je rečeno ko sam. Nadam se da si dobro. Imao sam priliku da pročitam pismo koje ti je poslato. Nisam čuo kakvu reakciju je proizvelo, ali se nadam da mi ne zameraš jer ti pišem. Znaj da ona ne zna da sam odlučio da ti se javim. Smatram da je to časno i da je stvar poštovanja. Osećanja su komplikovane stvari, pogotovo kada je neko toliko blizak u pitanju. Želim da znaš da nisam ništa planirao. Hteo sam samo da odem tamo i ne budem sam. Ona se sama javila. Ne perem sebe od odgovornosti, znam koji deo je moj, samo želim da budeš svestan da ni jednog trenutka nisam radio bilo šta što bi bilo protivno njenim željama. Bila je divna prema meni. Osetio sam se prijateljem već posle prvog razgovora. Ona je dobar prijatelj. Retko dobronamerna iskrenost. Obično ljudi kad su iskreni, to me povredi. Iako cenim iskrenost. Ali je često bolna. Njena je bila prosvetljujuća. Podelili smo pivo predveče. Spomenula te je. Ni jednu lošu stvar nije rekla, to moraš znati, Maks. Znati koliko te ona voli, i kako te voli. Već sam jednom bio u društvu čoveka koji je toliko voljen. Ali tada je to bilo drugačije.Ta iskrenost me je bolela jer je bila sročena tako da me ubode.
Dočekala me je klimajem glave, jer je želela da se postavi kako si je ti učio. Silno odzvanjaš u njenom životu. Verovatno znaš i bolje od mene.
No, zavidim ti jer si je poznavao duže nego ja. Jer si bio tu kada je odrastala. Ja sam tu sad kad je odrasla. Ne znam koliko mogu biti tu. Znam da ću dati sve od sebe. Jer si dobro umeo da proceniš. Ti si joj najbolji prijatelj. Proživeli ste stvari koje ostaju samo vaše.
Verujem da si divan čovek. Baš onakav kakvim te opisuje. Da samo možeš da vidiš razdraganu iskru u njenim očima kada te spomene. Kao da si tu pored nas.
Ume da prozre. Da pogodi baš u dubinu. Mene je ostavila bez jedne moguće reči. Ni jedan trenutak nije bio suvišan, ako me razumeš.
Nisam došao sa tom namerom, još jednom ponavljam.
Došao sam da je upoznam. I za kratko vreme, saznao sam koliko toga o sebi ne znam.
No, samo sam ti hteo reći da ne brineš, da ću biti tu.
Nadam se da ćemo se jednom upoznati. Samo to neće biti danas.
Ja ću čuvati nju, ali i ti čuvaj meni Tifu. I reci mu da mu nisam oprostio još uvek.

Izbori

Danas je bio dobar dan. Istinski dobar. Počeo je budjenjem,uobičajeno za taj deo dana. Uzeo sam antidepresiv jer nisam video moćno sunce. I pojavilo se. Doduše,sa pogrešne strane neba, ali bitno da je tu. Nastavilo se jutarnjom gimnastikom kroz motivaciono nošenje stvari roditeljima u kola. Potom je usledila šetnja do Gnezda,u kom sam podelio kavu sa Lakijem. I čašicu razgovora o Rijeci. Rijeka se javila kako je i dolikovalo,što je bio još jedan ogroman bonus. Lepa toplina i divne uspomene.
Zatim sam posetio roditelje u svojoj kući u predgrađu. I dernekovao kao da sam Srbin! Opet se javila Rijeka,da prenese drugu moje pozdrave. Ma Rijeka je baš sjajna. Prekrasna. "Finoća!".
Na kraju su me prijatelji vratili u centar.
Svratio opet u Gnezdo.
I čuo pitanje da li sam glasao.
Primetih tek tad da se smračilo. I da je kišovito.
I da je po sata do kraja glasanja.
Zaključio sam da je po prvi put lep osećaj biti principijelno lenj.

Modus Operandi

Iskoristicu reci koje su meni jednom izrecene od strane divne osobe. Ko zna koliko cu te dugo voleti. Zeleo sam da nosis moje prezime. A danas te prezirem najdublje sto mogu. Ne znas koliko me to boli. Nadam se da nikad neces saznati. Imas decka, ako ne postujes moju molbu da me ostavis da te prebolim, postuj tog decka i povezanost koju si sa njim ostvarila. Bio sam taj momak, zelim da ne dozivi ono sto si ucinila meni. Molim te, voli ga lepse nego sto si varala mene.

Olga v slovenscini

Olga

Ko si se rodila, nisem vedel, kaj naj rečem. Drama queen, izustiti pa nisem mogel niti besedice. Krvavi klobčič, povezan z materjo.

Stal sem s pomešanimi in razburkanimi občutki. Nem pred prvim čudežem, za katerega lako rečem, da je božji.

Bila si kot hlebec kruha. Mehka, vroča in vabljiva.

Tvoja mati je pod jokom sreče skrivala solzo bolečine. Poljubil sem jo, čeprav me je sovražila iz globin duše, ker te nisem rodil jaz.

Potem pa si naju pogledala.

Navzkriž,kakor lahko pogleda sama ranljivost.

Prijela si me za prst, kot da bi vedela, kdo sem.

Pogledala si me strogo, jasno.

Nikoli prej se nisem počutil bolj bedasto.

V tistem pogledu je bila vsa modrost sveta!

Vendar nisem razumel.

Na srečo imam vse tvoje življenje, da jo spoznam.

Dobrodošla v svoje življenje!

Poslednji pozdrav

Veceras sam saznao za smrt Ace Todorovica, "prvog izbrisanog". Coveka koji je '92. prvi pokrenuo pricu o nelegalno oduzetim pravnim statusima i drzavljanstvima ljudi u Sloveniji. Coveka koji je imao volju koju sam retko sretao, ako ikad ponovo. Coveka koji je za sve sto nije imao bio kriv utoliko sto je voleo jedan zivot koji je samo nestao. Coveka koji je odlucio da je najbolji nacin da upozna dubinu problema koji postoji, da jednostavno zivi zivot tih problema.
Secam se kada sam ga upoznao. Bio je zivlji od mene. Sitan covek od ciste energije i prljavih brkova. Vrlo veseo. Ispod brade je uvek stajao jedan manje ili vise razdragani osmeh.
U Ljubljani si me drzao kao svog, ucio me da saosecam sa tudjom patnjom, da je nekada dovoljna mala stvar da nekome znaci za zivota, da je sujeta samo nesto prolazno. Neke stvari sam uspesno naucio. Neke nisam.
Salio si se da cu ti biti zet za koju godinu. To je bila tvoja i moja fora. Nikad ti nisam rekao koliko mi je bilo drago kada si mi rekao da me smatras svojim sinom. Koliko sam bio ponosan.
Poslednji put smo se videli nedaleko od mesta gde ti pisem ovo. Kao uvek, obgrlio sam te. Mogao sam da budem slobodan u svemu sto ti kazem, nije bilo ni jedne preke reci koju si za mene imao.
Bio si razumevanje.
Cast mi je sto sam te poznavao, Aco. Zahvalan sam ti na tome sto sam uvek mogao da te pozovem da ti kazem da me nesto tisti. Cenim to sto nikada nisi izdao moje poverenje.
Bio si najveci mali covek u mom zivotu.

Poslednji pozdrav, prijatelju. Ostaj mi u miru.

Ja cu te pamtiti.

Iskreno tvoj.

Ivan Tijardovic

Kako su Mare i Ivan napravili poklon za Mareta

Osvrcem se celog zivota. Zbog sebe, vise nego zbog drugih ljudi.
Nemam straha prema proslosti. Nemam srece za buducnost. Neka vrata su ostala zatvorena iza mene. Neko je znao da se necu vracati. Koracam dignute glave i pogleda u napred dok me vetrovi sibaju po licu. Cujem nepoznate zvukove koji se prelamaju kroz moje stope. Okrenem se da bih video odakle sam poceo. Ali koraci se gube u magli. Gledam svoje misli koje teku pored mene, pruzam ruku da bih ih uhvatio, ali poput koraka, neuhvatljivi su. Idem ispred sebe, posmatrajuci ljude kako me primecuju, ali su im lica samo poznata, sva podjednako.
Cujem poznat glas.
-Kuda idemo danas Mare...
Nastavljam dalje, sireci vidike. Vreme je promenjivo. Prolecu slike svih dogadjaja kojih se ne secam pored mene, dok se upinjem da spazim i jednog. Kao ringispil.
Drzim nekoga za ruku, ali ga ne mogu videti, znam da je tu. Osecam ga. Osecam.
-Gde ces Mare...rece poznati glas kroz distorziju koraka
Nema nikoga, samo ruka i obris osobe.
-Tu sam, to moras znati...
Vidim vrata kroz daljinu. Nema niceg sem vrata. Ruka me steze sve jace, nezno. Pouzdano, ljubavnicki.
Ne znam gde sam, ali znam da ne lutam. Nije san, jer nisam zaspao istinski nikada.
Uvek je korak ispred mene. Prokleti korak. Sve sto me sprecava da budem na pravom mestu je taj jedan korak koji se ispreci ispred mene.
Osecam ljubav. Nesigurnu. Ta ruka me podseca na nju.
Zbog tog koraka ne znam da li vrata idu ka meni ili ja njima.
Jos jedan osvrt iza sebe pre nego sto uhvatim kvaku.
Neko me je pretekao. Usplahirenost. Treperenje.
-Volim te, kao nikoga ranije. Ti si moj jer sam ja tvoja. Tvoja sam jer si ti moj. Vise ne moras da se osvrces.
-Zbog cega si cutala, rekoh voljenom glasu.
-Jer sam tu da te cutke uvek drzim za ruku, a prijatelji tu da ti pomognu da nadjes put.
Zakoracao sam kroz vrata.
-Stigao si. Dobrodosao na svoj rodjendan prijatelju, rece poznati glas.