Nužnosti i dovoljnosti

Mare,moramo da snimimo tvoju rođendansku čestitku. A i ovo sto sam napisao pre neko veče. Moramo da završimo ono za VIP i da odradimo opet scenarij prve epizode.
-A brate...moramo,vidiš da nas Boki zajebava da nikad ni jedan projekat ne završimo. Pa koga boli kurac u stvari, on ne započne ni jedan.
-E,i onu priču o smrti.
-Pa da,ovo poslednje ti je previše otišlo u optimizam. Nije ti to dobro. Ne stoji ti da si sretan. Nacemo ti neku picku da te opet sjebe.
-Opusteno, snaći ću se za to.
-Ocemo na leto u Hrvatsku?
-Nikad Hrvatska! Dalmacija.
-Ajde sta se tripujes odma.
-Ma šalim se. Šta, Mara, ti, Popke i ja? Znao sam da ću završiti sa njim.
-E,to je Ivan kog znam. A ne ovoga sranja koja pišeš o tome da si sretan. Ko se od sreće usrećio? ! Na Hemingwaya da se ugledaš! Imaš već gajbu u picki materini.
-Samo sotka da se nadje i eto me u klubu 27. Riči Valens me čeka.
-Taj fazon.
-Pa da. A ti ćeš da uzmeš autorska prava na moje radove. I da širiš priču da blejimo Elvis i ja na Alfa Centaury. I kola ti ne dam. Nedam zajedno.
-Tako je. Pravi četnik.  A sude ti.
-Mare,aj napravimo koncert na Poljudu.
-Može! Ali da gostuju Škoro i Baja! Ja ću da sviram Waka gitaru dok ti budeš plakao pored u narodnoj nošnji.
-Čijoj?
-Koga boli kurac? ! Vidiš da svi tripuju da svi potiču od svih!
-I to što kažeš. .. Mare,aj smislimo kako da se obogatimo dovoljno da mozemo da biramo kad ćemo i koliko da radimo.
-Ae.
-Ae. .. Imaš da mi platiš kafu?

Fenix

Znao sam da ću kad tad pasti. Da će se desiti onaj momenat u kom neće biti ničega sem straha, tuge,žali i želje.  Nostalgije. Samnice i samosazaljenja. Te uzasne emocije koja prožima svaki deo tela i bića. Kao zatvorenik sopstvenog uma.
Svaki dan sam obilazio kapiju sa ključem. Stavio ga u bravu i otkljucao.  Otvorio vrata. Spustio pogled pre nego što bih ugledao šta me čeka.
Smatrao sam se nedostojnim sveta. Odvratnim čudovištem koje mora biti zaključano da ne bi pokvarilo svet.
Prvi put sam stavio ključ u bravu. Okrenuo ga. Otvorio kapiju. I digao pogled.
Ispred mene je bilo ogledalo. Toliko dugo se nisam pogledao u njemu.
To sam bio ja. Isti kao pre tri godine. Malo više sed. Ali to sam bio ja. Lep. Snažan. Sa osmehom.
To je isti onaj momak koji je pisao srcem. Istim srcem koje su ubadali duboko. Iz kog je tekla gusta crvena reč.
Da.
Ja sam Ivan. Ne epitet.

8.3.

Postoji nekoliko razloga što nisam ogromnoj većini slučajeva čestitao protekli dan. Jedan od njih je što nemam para. Ali imam teorijsko znanje.
Pošto me mrzi da budem jedan od onih koji čupaju istoriju da bi se pelcovala, reći ću ovako.
Kurve, koje to činite najotvorenije, jedine ste koje ste verne tom 8.3.
Sve ostale žene. Jebem vam mater glupu.
Since '45-'46.

Koreni

Autoput je bezličan obično. No jedan nije. Kad prodjete Postojnu, ide jedna okuka. Počinje blagi pad. Auto želi da ubrza. Otkad se sećam tog puta,uvek mi srce zaigra. Ubrza. U stomaku leptirići. Kao kad sam prvi put poljubio ljubav. Sa leve i desne strane je dubok usek. Metafora naše sile i poniznosti pred prirodom. Istarska vrata. Posebna je najezenost koju osetim kad ih prodjem. Najdraže mi je kad ih prolazim noću. Ne znam da su tu. Shvatim da jesam. Eksplozija svetala. Sa leve strane se vidi Portoroz. Praćen Izolom. I onda moj rodni kraj. Konglomerat sećanja. Svako svetlo je jedna slika iz detinjstva. I onda se nagnem i napinjem, naginjem i uspinjem. Samo da sekund duže vidim taj vatromet na pragu pučine. A onda nestane.
Kao mlada pred izlazak na odar.
Par minuta kasnije, zasuze mi oči.
Jer znam da ću ujutro dodirnuti svoj koren.

kaži teti zdravo

Veče kada je Olga nastala je bilo jedno od sramotnijih. Olgina mama je bila po običaju pijana, kao što sam bio I ja. Nekako smo se tu uklapali. Pitala me je kako bi nam ćerka izgledala. Ćerka je bila prihvatljiva alternative jer nisam želeo da pristanem na to da sina nazovem po ženinom dečku koji je poginuo dve godine pre toga. Sedeo sam naspram šanka, ispijajući ko zna koje pivo, uhvatio telefon I jednostavno istočio litar emocije koja se slila na ekran. Dao sam ženi da pročita I ona je zaplakala. Plakala je ona često, ali ovo je bio jedan od onih retkih plačeva. Onaj koji se sakriva.
Vremenom, Olga je rasla. Doživela svoj prvi rođendan. Mama je tada polako već nestajala iz mog života. Bio je to težak period za oboje. Svo troje pretpostavljam. Žena se relativno brzo snašla. Bivša žena. A Olga je ostala sa mnom nekako. Bivša se nije preterano trudila da se bori za nju. Što je možda I najbolje za Olgu. Olga je teško prihvatila mamin odlazak, ali sam joj objasnio šta se desilo I to je shvatila. Ali mislim da nikada nije prihvatila.
Sada Olga još malo puni dve godine. Naučila je da govori po malo. Neverovatna je. Ima moje oči I kosu. Kao ja, ne zna da hoda, samo trči. I ima najlepši osmeh na svetu.
Pre par dana nas je jedna devojka iz Hrvatske slikala dok se ljuljala. I još jedna dok smo kao odlazili.
Ja metar I devedeset, ona jedva šezdeset, držimo se za ruke I idemo ka horizontu. Tatin ponos.
No, bilo kako bilo, bivša supruga se ne javlja više. Olga je ne spominje često. Nekada mi nedostaje da smo svo troje na okupu, ali za malu je najbolje da nije tu. Previše je bila nestalna. Znaš već takav tip ljudi?
Ali sve u svemu, tu smo, nas dvoje protiv sveta. Hehe, biće sve u redu.
Razmišljam da nađem Olgi nekoga sa kime se lepo slaže. Ali ne želim da zaboravi mamu. Ipak bi bilo tužno da je zaboravi.
Shvata ona dosta. Nekad je ljuta na mene.
Ali šta ću. Shvatiće zašto sam morao da donesem odluku da mama ode.
Ajde, ljubavi, vreme je da pajkiš.
Kaži teti zdravo, lepotice.

Obljuba

Voleh, vodeću, biću bolje, boleću.

Lutka od soli

Lako je osusiti more. Izvuci so. Toliko nasusnu,a sveprisutnu. Ali malo ljudi shvata koliko energije je potrebno da se taj grumen vrati u vodu.
Dao sam grumen soli svakoj osobi koju sam voleo.
I za svakim zalim.
Moj zivot tece dalje.
Ali bih voleo da mi vrate moj grumen soli.