Kućepazitelj

Draga prijateljice

Moram ti reći da je bilo blago rečeno neverovatno iskustvo čuvati tvoj stan. Retko kada sam doživeo u životu vise iznenađenja nego u ovih par dana. Moji roditelji su me se odreklli, bio sam uhapšen 12 puta u 6 dana, od toga 4 u jednom. Bio sam osumnjičen za terorizam I raspirivanje verske mržnje, istovremeno od ateista države da sam radikalni vernik.
Umro sam, uskrsnuo, sve pre Uskrsa. I vozi dva auta istovremeno. Šmrkao sam platinu I imam rupu u sećanju od 4 sata.
Što se stanja u tvom stanu tiče, kokain ćeš lako usisati, čim kupiš novi usisivač. Draperije su pokrali cigani koji su mi prodali srebrni šaht za tvoj kauč (cena srebra je u rastu, uverili su me). Ali ne brini, prijavio sam ih policiji.
Ona povraćka na podu je delo tvog mačka. I to možeš sastrugati.
A za mrtvu prostitutku, oprosti. Prvi put sam nekome ubrizgavao heroin.
Izvini I za onu fleku iznad kreveta. To neću komentarisati. Stvarno ne znam šta se desilo.
Policija ti je zaplenila firmin kompjuter, kažu da je bilo nekih nelegalnih sadržaja skinutog pre 3 dana. Ne znam, bio sam pijan, pa ne mogu tvrditi da nisu bili u pravu.
Sve u svemu, bilo je super.
Vidimo se za 3-10 godina, svratiću ti na kafu.


P.s. Ako možeš, daj onoj gospođi sa kraja hodnika 100$, nisam siguran da li je zatrudnela.

P.p.s. I pošalji meni neki dinar, ova kantina je užasna.

Korak u poznato

Bio je to jedan tužan dan. Jedan tužan čovek. Jedan tužan prizor.
Niko nije bio siguran o čemu se radi, ali je svima bilo jasno da je možda bolje ne pitati ga. Od onih situacija kada se tuga preliva iz očiju iako je pogled sakriven. Nije padala kiša. Kretao se neprirodno pogrbljen, kao da skriva I štiti nešto. Kao da prati nekoga. A istovremeno vuče za sobom.
Užurbana ulica se krivila oko njega, kao svetlo oko planeta. Nevidljiva odbojna sila.
Lutao je tako satima, naizgled besciljno. Izgledao je kao da mu se život dogodio. Onako, dogodio.
I došao je do kraja puta, do same ivice litice. Sam, ranjeni zaštitnik nečega što ne vredi štititi.
Ali njemu je to poslednje. Sve na svetu.
Otkrije urnu iz svog kaputa. 'Olga, ljubavi, stigli smo.', prozbori čovek I pomalo jezivo se naceri.
Palcem obriše svoju suzu sa posude I spusti je kraj nogu. Dublje se zagleda u horizont I poprimi miran izraz lica.
Napravi poslednji korak u poznato.

Granica

Sve se vrti oko granica. Granica ograničava. Graniči. Razdvaja i spaja. Granica je tačka. Kraj i početak.  Granica je ono neshvatljivo i neuhvatljivo sto me goni da se ne osvrnem. Granica se dostize,ali ne prelazi. Kao balon u kom si zarobljen. Sto dalje ispružim ruku,to je granica bliža. Što sam joj bliži, to je beskonačno dalja. Kao poslednji sekundi poslednjeg sata u noćnoj. Kad znam da će prva stvar koju ću uraditi kada otvorim oči biti poljubac.

Hrbska akcija

Davno beše kada sam se bavio nacionalizmom I egzotizmom. Imajući u vidu sopstveno gnušanje suočen sa terminom nacionalizam, u svim svojim bojama I krznima, davno sam otišao u pravcu egzotizma. Toliko da nisam siguran da li još uvek koristim egzotizam kao krajnju kritiku sopstvenog okruženja ili sam već počeo da prezirem sopstvenu zemlju. I tako, lutajući, plivajuć, da budem precizniji, po egzotističkim putevima, iskoristio sam ono najbolje od njega. Učio o 'drugima', tražeći najbolje u njima, pošto među 'svojima' nađoh skoro samo smeće. I naučio sam dosta.
Na žalost, etnički, ili uže, svest o svesti nas mešanaca koji to jesmo, me sve vise tera ka jednoj iskrivljenoj verziji rasijalizma. Naime, ukratko, rasijalizam je pseudo ili protonaučan pristup ideji da rasa kao inherentna karakteristika jedne proizvoljne grupe jeste hijerarhijski relativna u odnosu na drugu, jednako proizvoljnu grupu ljudi. Svi znamo za crnce, Jevreje itd. I bele kršćane.
Ali, o belim hrišćanima koji na tome insistiraju mogu krajnje stereotipno, bez trunke griže savesti reći po grupama sledeće: gomila idiota I zatucanih mozgova na tragu silikonske doline. Zašto, skoknite za Božić do crkve.
A sad da se vratim svojoj tezi o sopstvenom rasijalizmu. Dakle, mi iz mešanihz brakova, mi smo najbolji. Pogotovo mi koji smo na to ponosni. Što je sjebanija kontekstualna receptura, to smo superiorniji. Iz mog iskustva sa sličnima mogu reći da smo jednostavno prejebali sve što nam se našlo na putu. Bez premca svi koje sam upoznao su na neki neverovatan način izuzetni. Ne u stilu oblačenja. Naočarima. Novčaniku. Kao ljudi su izuzetni. Način na koji posmatraju svet, vreme kako protiče, principi I motivi koji ih gone I drže. Sve je potpuno drugačije od onih koji su ili asimilovani, ili utopljeni u momoetnicitet.
Tako da, proglašavam se prvim velikim vitezom Kruga Nacionalne Kopiladi.
Sledimo duh naših predaka, putujmo I plodimo na putu.
Moramo zaštititi budućnost naše dece I opstanak drugih rasa.
Sem policije.

Kat

A ti si cura. Na kat od mene. Usnila u mene doma. Ka' san sam gleda' pituru. Virujen da virovala nisi da'š nać sriću sa Dalmatincen šta će otcijepit Vojvodinu. Bar na par dana. A možda skužiš da se možemo volit.
Bitno je to,virovat.
I poštivat'.
Ka' kurba nije.

Pikapolonica

Kad sam imao skoro petnaest godina, na televizoru sam video bubamaru. U Kopru poslednji put.
U Beogradu je nikad nisam video.
Večeras sam shvatio da skoro petnaest godina nisam video bubamaru na televizoru.
Tek sam sad shvatio da imam skoro dva puta petnaest godina.
A tek dva sećanja na bubamaru.

Objava rata (10 mesečnih)

Gledam taj trotoar, ko da ga prvi put vidim. Razmišljam o gramatičkim greškama u svojim tekstovima, te vredi li pročitati Bukovskoga poemu nanovo, te ubediti iznova sebe da nisam samo lenj, već da nisam pravi pisac ako promenim I slovo u svom tekstu. Padne mi na pamet da radim u izrabljivačkom sistemu koji crpi sve što može iz tebe I maze ti oči. I zašto ja zaboga znam šta je Nikolić izjavio Kolindi danas povodom Vulinovog psihotičnog antiustaškog ispada iz kola Vlade, koja niko ne zna kuda idu, sem da kuda god, put se završava iznenada. Iako sam, jelte, svesno doneo odluku da vesti ne gledam vise.
I o Selakovićevom trabunjanju o potrebi da novinari ako dobiju neke informacije od značaja, ne dozvole sebi da to objave, no da daju to državnim institucijama, jer one najbolje znaju šta je za mene dobro da znam.
Padne mi na pamet njegova bivša devojka, hvala bogu sada sretna u Rusiji, kada je onomad zaposlena kao treći čovek u ministarstvu Pravde, oma postala clan ekipe za poglavlje 23. Izdržala cura nešto manje od godinu dana, odradila svoj deo posla. Ok, ne mogu reći da je bila dobra u tome. Ilil revnosna. Ali, bože moj, na vreme se povukla. Da je vise takvih, ko zna, možda bi to poglavlje I bilo malo  brže odrađeno. Ipak, ako od Hrvatske I Slovenije prepisujemo zakone, prevedene na engleski inače, to ne bi trebalo da bude toliko teško. Ipak jeste, kako stvari stoje. A možda je problem što je zakon o manjinama uglavnom napisan od strane Pavlovićeve. Što žena ne voli iste kao I Vulin. Uf.
No, trotoar u svim tim razmišljanjima I dalje tu. Proleti bus. Proleti mi scena pijane nepijane Ivane kako je sklanjam sa kolovoza posle godišnjice braka Petrane I Marka, I divnog poljupca posle toga. Baš lep. Govedo.
Flešbek.
I dalje sam zapravo na tom razmišljanju o implicitnom demantovanju samoga sebe I lenjosti Bukovskoga tipa. I o tome kako bi izgledalo da sve čitam kao Laki. Ili Šešelj.
U jebote, Šešelj!
Da. Znam da je vreme da ili izvršim atentat na nekoga u državnom vrhu, ili da idem odavde.
Da mi je neko pre deset godina rekao da ću sa Šešeljem deliti zajedničkog neprijatelja, reći da mu ne bih verovao je blago rečeno blago.
E to zameram.