Kasno,kasno je

Ma samo zapevaj.
Nana na na na,nana na na na,nana  na na na, nana na na na, nana na na na. Rano,rano. Rano ranije.
Osvoji mi srce. Vrati me na tren.
Vrati me,da. Vrati me na tren.
Daj da nastavim gde sam ostavljen.

Neko i nešto

Mnogo mi nedostaješ. Hteo sam ovo da napišem na nekom drugom jeziku jer ne umem da nađem reči.

Nemam više nikoga ko mi se raduje kad se vratim kući. Sam sam, Savana. Baš sam sam. Nemam kome da se poveravam. Nemam sa kime da šetam ćutke. Nemam više o kome da brinem i na koga da se banalno ljutim.

Ljudi me pitaju kada ću da nađem drugog psa. I ne razumeju zašto sam kratak u reči ne.

Kao da si ti nešto čija je jedina funkcija bila da hodaš četveronoške i da nosiš ključeve. Kao da nisi imala ličnost. Kao da si bila nešto.

Možda bi bilo lakše da uzmemo ili ja uzmem neko štene. Ali ne želim da uzmem nešto. Niti si ti bila nešto. Niti samo neko. 

Ljudi kada izgube člana porodice ne uzimaju zamene.

Savannah

Secas li se kada si dosla kod nas? Bila si toliko mala da nisi mogla da se popnes na stepenik u kuhinji. Stalno si srala i pisala po stanu. I kevtala si, Neprestano. Delovala si tuzno. Uzeli smo te tvojoj familiji da bismo svoju obogatili. I to smo ucinili. Pretpostavljam da je cena toga bila da ti svoju zaboravis. Oprosti na tome. U nasoj si bila voljena. Jedina uvek i konstantno. Jedina o kojoj se uvek brinulo. 

Drhtim. Nisam prestao otkad si otisla. Jos uvek ne mogu da se naviknem da te nema. Necu da nosim kaput na ciscenje jer su mi tvoje dlake drage. I sacuvao sam jedan tvoj peskir. Nisam hteo da te sahranim da te neko ne bi iskopao. I nisam mogao da budem tu kada su te odnosili. I setam oko 6. 

Moja porodica je izgubila ravnopravnog clana. Moji su izgubili cerku, ja sam izgubio sestru. Prijatelja. Jedinu osobu koja je znala svaku moju tajnu i svaki moj pad. Jedinu osobu koja me je volela na sve prave nacine u svim pravim situacijama.

Mnogo ljudi se oprostilo od tebe. Vise od toga te pamti.

Savannah ti je ime. Rodjena si u Sremu 25.1.2004. Preminula si u svom domu pored kreveta svojih usvojenih roditelja 19.10.2015.

Hvala ti na svakom trenu, ljubavi.

Jednostavno ne znam

Brač 2.0

Deset dana sam čekao na ovo. Na nešto što me moze dići. Bila je tu Milica, cura iz Beograda. Prokleto je to ime. Ali samo jedan razgovor na vrhu Rokove. Učinio me je domaćim kako me ništa drugo nije moglo učiniti. Taj trenutak poveravanja i uvoda u svete tajne porodice koju stranci zovu selom. Beskompromisno poverenje da ću izrečeno odneti u grob. Setio sam se Kopra, malog lučkog grada na ivici Trsta i svih pozdrava nepoznatih prijatelja na ulici. Nekad je to postojalo u tom Kopru. Ali toga više nema. Taj šoping centar sam ostavio iza sebe i pustio vodu u ime razumevanja progresa. Nerezišće ima možda iljadu stanovnika. Nije jedino malo mesto ovde. Nije ni na Jadranu. Ali sam se u njemu zatekao. Deset dana za redom sam bio zbunjen. Jurio internet i pokušavao da održim kontakt sa onime što sam ostavio iza sebe u Beogradu. Drugačije sam posle večeras počeo da akcentujem Beograd. Ne znam ni odakle da počnem. Počeću od trenutka kada sam parkirao auto, sa malom predpričom. Pre koji dan sam razbio malo branik zbog nepovoljnosti Rokove. Rokova je žila kucavica ovog mesta. Naočigled je sporedna, ali žestina strmine je čini najpovezanijim delom Nerežišća. Turista je može gledati kroz objektiv aparata diveći se tome kako je oivičena istorijom. Nema kuće u kojoj neko bitan za tu ulicu nije živeo. A ovo je razlog zašto. Duga je par stotina metara. Jedan sokak palanke ili grada. A života u njoj za kontinente. To je najživlja ulica u kojoj sam bio. Sve zbog te strmine. U njoj je istinski život 24/7. Jer život nije žurka. Život je znanje. O sebi. O drugima. O prirodi koja te okružuje. I nedovršenim odgovorima. Beskonačnoj potrazi. U Rokovoj je udav na sred ceste. Poskok je hrana mačaka. Pacovi ne dolaze. Ljudi govore u vokalima i šale se životno. Grubo. Osmeh je redak. Ali je sreća sila. Pokretačka je. Kratkog uzleta i moćnog leta. Ljudi su grubih i iskrenih ruku. Sramota me je što za sebe govorim da sam Dalmatinac. Od svega što sam zadržao od tog identiteta je kurčevitost i ponos. A to nije biti Dalmatincem. To je biti kurčevitim i ponosnim. Da se vratim na razlog zašto je ta istorija utkana u Rokovu. Sneg je ovde redak. Otok je to. Moćna klima Jadrana. Kad sneg padne to jeste iznenađenje. I kad se desi iznenađenje, ono je samo za životinje. Ljudi sa prvim naznakama nevere izlaze na ulicu i vojničkom disciplinom uz osmeh staju pred sve što im priroda baca. Jer je nagrada razgovor uz vatru. Uz motrenje da se bude sigurno da je sigurno. Svaki stanovnik Rokove je vekovima izlazio i tu ulicu držao kao odstupnicu manje sretnim ili sposobnim stanovnicima. Rokova je familija. Savez bratstava i sestrinstava u kom postoje razmirice. Ali nema toga što zajedno neće prebroditi. Ta strmina je silina. Ali snaga Rokove je Andro. Mare. Janja. Ivica. Petar. Toni. Ada. Ivana. I svi oni koje nisam nabrojao. Zbog i sa njima je Rokova žila kucavica Nerežišća. Kraljica Brača. P.S. Fali vam deo spomenika palim borcima za slobodu od taljana ispod Skalinade. Da, taljani malim slovom. Viva Dalmacija

Brač

Uvek sam zbunjen kad dođem u Dalmaciju. Imam neopisiv poriv da se stopim sa okolinom. Nekako sam domaći. Ni prokleti trajekt mi nije bio problem. 40 minuta agonije.
Zbunjen sam jer ne znam kako da se ponašam. U Beogradu znam kako. Znam šta i koga predstavljam. Ovde se taj identitet gubi. Predstavljam Beograd.
Hodam kao u Beogradu. Govorim kao u Beogradu. Nosim ponosno Beograd.
I onda taman kad se naviknem na to,konobarica me pita dok plaćam kapućino i kocu koliko dugo sam živeo u Splitu i kako sam se prilagodio. Nije osmeh ono što mi je na licu. Grč je. Oslikana zbunjenost time ko sam o šta. Koga čuvam i sta branim. Šta ovde radim i zašto.
Dugo sam mislio da sam i ovde i tamo,gde god ta dva bila,kod kuće.
Ispostavilo se da sam uvek tamo.

Nerezisce vol. 1