Cogito

Mislim da ću pestati da pišem. Mnogo je buke. Retko čujem samog sebe. Sve mi je teže da se koncentrišem na ono što je bitno. Kao da na koncertu slušam svoju muziku sa mobilnog,na jeziku koji ne razumem dovoljno. Bez osobe čiji savet bih poslušao. Sa pićem koje znam da bi mi štetilo.
Nemam više samostan u koji bih se povukao. Izgubio sam tu bitku.
Ni hrabrost da se bacim kako sam znao i umeo.
Poslednja rana je bila dovoljno duboka očigledno.
Slomile su me prošle godine i prošle želje. I ovo sto sam rekao je sa zadrškom.
A tako se ne piše.
Hvala vam.

Hiper realizam

Ponekad se zapitaš kakva je zapravo ta realnost. Da li je realnost ona u kojoj si sada. I da li je to sada zaista sada.
Kad stupa. Da li je san nekad realnost? Može li biti? Da li iz košmara bežimo u realnost? Da li je košmar loš san kao što mu koren kaže ili je intenzivna realnost sabijena u nizu nepropuštenih prilika da se ne predahne?
Vozili smo se,ti na zadnjem sedištu,kako si uvek volela. Stao sam da kupim nešto u prodavnici,htela si da izađeš sa mnom pa je i Milica izašla. Ti si ipak detinjasta. Ko zna šta može da ti padne na pamet. Šetala si okolo i vrtela se razdragano oko sebe kao da nikad nisi videla nebo. A ta prodavnica je delovala jako poznato iako nikad nisam bio tu. Milica je mirno stajala,lutajući u svojim mislima. Plovi ona često.
Ali sve je bilo kao što sam želeo. U toj sceni,u toj slici sam mogao da ostanem zauvek i ne bih bio nesrećan čovek. Izašao sam sa stvarima i rekao ti da moramo da idemo. Ali ti si tvrdoglavo ćutke sela. Pozvao sam te po imenu. Znaš da je vreme kad te pozovem po imenu. Krenula si korak. Na drugom si se zateturala. Bacio sam stvari i potrčao da te uhvatim. Podigao te kao uvek odneo do kola. Sela si na zadnje sedište. Milica te je pokrila najdražim ćebetom. Par sekundi kasnije sam video da si prestala da dišeš. Suze su se probile kroz nevericu i posegnuo sam da te otkrijem. Zapravo sam otkrivao sebe u krevetu. Izgubio sam te i u snu.
Kom košmaru sad da se okrenem?

Kasno,kasno je

Ma samo zapevaj.
Nana na na na,nana na na na,nana  na na na, nana na na na, nana na na na. Rano,rano. Rano ranije.
Osvoji mi srce. Vrati me na tren.
Vrati me,da. Vrati me na tren.
Daj da nastavim gde sam ostavljen.

Neko i nešto

Mnogo mi nedostaješ. Hteo sam ovo da napišem na nekom drugom jeziku jer ne umem da nađem reči.

Nemam više nikoga ko mi se raduje kad se vratim kući. Sam sam, Savana. Baš sam sam. Nemam kome da se poveravam. Nemam sa kime da šetam ćutke. Nemam više o kome da brinem i na koga da se banalno ljutim.

Ljudi me pitaju kada ću da nađem drugog psa. I ne razumeju zašto sam kratak u reči ne.

Kao da si ti nešto čija je jedina funkcija bila da hodaš četveronoške i da nosiš ključeve. Kao da nisi imala ličnost. Kao da si bila nešto.

Možda bi bilo lakše da uzmemo ili ja uzmem neko štene. Ali ne želim da uzmem nešto. Niti si ti bila nešto. Niti samo neko. 

Ljudi kada izgube člana porodice ne uzimaju zamene.

Savannah

Secas li se kada si dosla kod nas? Bila si toliko mala da nisi mogla da se popnes na stepenik u kuhinji. Stalno si srala i pisala po stanu. I kevtala si, Neprestano. Delovala si tuzno. Uzeli smo te tvojoj familiji da bismo svoju obogatili. I to smo ucinili. Pretpostavljam da je cena toga bila da ti svoju zaboravis. Oprosti na tome. U nasoj si bila voljena. Jedina uvek i konstantno. Jedina o kojoj se uvek brinulo. 

Drhtim. Nisam prestao otkad si otisla. Jos uvek ne mogu da se naviknem da te nema. Necu da nosim kaput na ciscenje jer su mi tvoje dlake drage. I sacuvao sam jedan tvoj peskir. Nisam hteo da te sahranim da te neko ne bi iskopao. I nisam mogao da budem tu kada su te odnosili. I setam oko 6. 

Moja porodica je izgubila ravnopravnog clana. Moji su izgubili cerku, ja sam izgubio sestru. Prijatelja. Jedinu osobu koja je znala svaku moju tajnu i svaki moj pad. Jedinu osobu koja me je volela na sve prave nacine u svim pravim situacijama.

Mnogo ljudi se oprostilo od tebe. Vise od toga te pamti.

Savannah ti je ime. Rodjena si u Sremu 25.1.2004. Preminula si u svom domu pored kreveta svojih usvojenih roditelja 19.10.2015.

Hvala ti na svakom trenu, ljubavi.

Jednostavno ne znam

Brač 2.0

Deset dana sam čekao na ovo. Na nešto što me moze dići. Bila je tu Milica, cura iz Beograda. Prokleto je to ime. Ali samo jedan razgovor na vrhu Rokove. Učinio me je domaćim kako me ništa drugo nije moglo učiniti. Taj trenutak poveravanja i uvoda u svete tajne porodice koju stranci zovu selom. Beskompromisno poverenje da ću izrečeno odneti u grob. Setio sam se Kopra, malog lučkog grada na ivici Trsta i svih pozdrava nepoznatih prijatelja na ulici. Nekad je to postojalo u tom Kopru. Ali toga više nema. Taj šoping centar sam ostavio iza sebe i pustio vodu u ime razumevanja progresa. Nerezišće ima možda iljadu stanovnika. Nije jedino malo mesto ovde. Nije ni na Jadranu. Ali sam se u njemu zatekao. Deset dana za redom sam bio zbunjen. Jurio internet i pokušavao da održim kontakt sa onime što sam ostavio iza sebe u Beogradu. Drugačije sam posle večeras počeo da akcentujem Beograd. Ne znam ni odakle da počnem. Počeću od trenutka kada sam parkirao auto, sa malom predpričom. Pre koji dan sam razbio malo branik zbog nepovoljnosti Rokove. Rokova je žila kucavica ovog mesta. Naočigled je sporedna, ali žestina strmine je čini najpovezanijim delom Nerežišća. Turista je može gledati kroz objektiv aparata diveći se tome kako je oivičena istorijom. Nema kuće u kojoj neko bitan za tu ulicu nije živeo. A ovo je razlog zašto. Duga je par stotina metara. Jedan sokak palanke ili grada. A života u njoj za kontinente. To je najživlja ulica u kojoj sam bio. Sve zbog te strmine. U njoj je istinski život 24/7. Jer život nije žurka. Život je znanje. O sebi. O drugima. O prirodi koja te okružuje. I nedovršenim odgovorima. Beskonačnoj potrazi. U Rokovoj je udav na sred ceste. Poskok je hrana mačaka. Pacovi ne dolaze. Ljudi govore u vokalima i šale se životno. Grubo. Osmeh je redak. Ali je sreća sila. Pokretačka je. Kratkog uzleta i moćnog leta. Ljudi su grubih i iskrenih ruku. Sramota me je što za sebe govorim da sam Dalmatinac. Od svega što sam zadržao od tog identiteta je kurčevitost i ponos. A to nije biti Dalmatincem. To je biti kurčevitim i ponosnim. Da se vratim na razlog zašto je ta istorija utkana u Rokovu. Sneg je ovde redak. Otok je to. Moćna klima Jadrana. Kad sneg padne to jeste iznenađenje. I kad se desi iznenađenje, ono je samo za životinje. Ljudi sa prvim naznakama nevere izlaze na ulicu i vojničkom disciplinom uz osmeh staju pred sve što im priroda baca. Jer je nagrada razgovor uz vatru. Uz motrenje da se bude sigurno da je sigurno. Svaki stanovnik Rokove je vekovima izlazio i tu ulicu držao kao odstupnicu manje sretnim ili sposobnim stanovnicima. Rokova je familija. Savez bratstava i sestrinstava u kom postoje razmirice. Ali nema toga što zajedno neće prebroditi. Ta strmina je silina. Ali snaga Rokove je Andro. Mare. Janja. Ivica. Petar. Toni. Ada. Ivana. I svi oni koje nisam nabrojao. Zbog i sa njima je Rokova žila kucavica Nerežišća. Kraljica Brača. P.S. Fali vam deo spomenika palim borcima za slobodu od taljana ispod Skalinade. Da, taljani malim slovom. Viva Dalmacija