Princezama ogledala nisu potrebna

Jednog dana je lutala po obali. Hodala je zaneseno. Razmisljala je o decaku iz vrtica. Kako ga je ucila da zaveze pertle. I dobila poljubac. Prvi poljubac.
More joj je saptalo. Sve nezne reci sveta. One koje joj je mama saptala kad bi joj dosla u sobu da je poljubi a misli da je ona zaspala.
Igrala se sa ogradom ispred stena sto je odvajaju od pucine. Plesala na balu potpuno sama.
Slusala je ritam talasa i orkestre vetrova dok joj se kosa vijorila poput sala.
Nije joj bilo potrebno ogledalo. Princezama ogledala nisu potrebna.
Sela je kraj natpisa uklesanog nevestom rukom.
"Ovde pociva Ivan kog su zvali Safet. Svaku emociju je trosio do poslednjeg daha. Ja sam ga dahom vratila."

Nadica

Sad te se ponekad setim. U stvari cesce nego sto bih voleo da priznam. Cesce nego sto bih voleo da te se setim. Svaki put kad vidim kako dvoje setaju,zastane mi dah. Svaki put kad ugledam nekog ko lici na tebe,obradujem se i onda umrem pomalo. Pomalo se ponadam. A onda se podsetim.
Da samo zeleim jos jednu setnju.

pokloni

Mislim da raskidi ne postoje zaista. Mislim da je kljuc veze sama rec veza. Mislim da kad se dve osobe nekako nadju jedna drugoj u zivotu, zajedno rastu. Jedno u drugo. I mislim da je to ono sto tu vezu cini neraskidivom. Mislim I da je veza veza do kraja zivota. Da su nam zivoti isprepletani na nacine koje ne mozemo predvideti. I mislim da su neke veze greske.
Mislim da je svaka veza sistem reciprocnih poklona. Mislim da je veza uzrocna I posledicna. Mislim da jedni drugima dajemo, u istoj kolicini ili meri koliko dobijamo. Samo cesto ne shvatamo.
Time sta dobijemo se moze meriti kvalitet nase veze. Kakvom osobom smo postali, ili u sta smo izrasli tom vezom. Sta smo naucili I sta smo poneli iz te veze.
Ali te veze su neraskidive. Mozda ne zelimo da vidimo vise nikad neke ljude, ili kao ja neke cekam da umru da se pomirimo ali nikad ne prestaju da postoje. Koliko god se kajali sto smo ih stvorili.
To je valjda problem tih poklona.
Nismo uvek spremni na njih, ili ih predugo ne vidimo.

Snezana

Snezana je zivela svoj zivot. Ne kao sto vecina zivi zivote vodjene zivotima drugih. Ona je zivela zivot kako je zivotu namenjeno da bude prozivljen. Zivela je zivot. Jednostavno.
Zivot joj je davao I uzimao. Kao sto je onda davala I uzimala.
Usla je u lokal pored zgrade, kao zena koja je upravo pokisla I uzurbano se osvrnula oko sebe. Imala je snajperski pogled.
Mnogo je ljubavi imala. Volela je ceo svoj zivot, svaki trenutak te jedne velike avanture koju je rezirala sama. I zivela glavnu ulogu.
Volela je svoju cerku. Predivnu Ivanu. Na nju je prenela sve svoje znanje I svu svoju moc. Jer je I Ivana jedna snazna lepota. Jedna lepa snaga. Ucila je kako je znala I umela.
Okrecuci se po lokalu, ugledala je snaznog coveka za sankom. Coveka tuznog lica ali sretnog pogleda. Lepog coveka okruzenog ruznocom. Odgovarajuceg u neodgovarajucem.
Nije ona bila zena koja je prepustala ikada ista slucaju. Niti slucaju coveka koji moze da bude voljen.
Snezana je znala da vidi u buducnost. Umela je da zna kome je gde mesto. A za Ivana je znala da mu je mesto kraj nje.
To vece su popili prvo pice. Ivan je poceo gutljajem za zenu koju je pratio iz svog zivota, zavrsio gutljajem za zenu svog zivota.
Najbitnija bitka njihovog zivota je pocela.
Najbitnija lekcija koju je Snezana zelela da da Ivani je pocela.
Kako se voli.
Ta lekcija je bila svakodnevni trud. Svakodnevna gradnja tvrdjave cije su kapije uvek otvorene. Carstvo unutar cijih zidina je samo jedna stvar. Najvrednije blago svih blaga. Najkrhkiji dijamant. Njihova ljubav. Vera u nepobedivost. Nepokolebljiva zelja da dve duse uvek budu jedno. Da im svet ne moze nista.
Ivan nije voleo Snezanu. Ivan zivi Snezanu.
Ali, telo je prolazna sminka.
Jednog dana, sasvim obicnog dana, neobicna Snezana je pogledala u prozor poslednji put. U zagrljaju coveka svog zivota. Sa najvecim dokazom da je volela. I odlagala je taj poslednji pogled dok nije bila sigurna da je Ivana naucila lekciju koju joj je namenila. Da slavi sve sto je Snezana bila kroz svoju ljubav prema nekom svom Ivanu.

Bleda plava tačka

Kad sam bio jako mali,jako mali, penjući se po policama roditeljskih knjiga,naleteo sam na Kosmos. Bila je visoko za dete koje je bilo malo. Pročitao sam je detinjim nerazumevanjem i jednakom radoznaloscu. Maštao sam o paralelama i univerzumima, univerzalnim paralelama,crnim rupama i presavijenim papirima.
U nekom drugom trenutku sam se setio te knjige slušajući internet.
Nikad neću razumeti zašto bleda plava tačka nije gledana barem koliko gangam stajl.
Jer znam ko maši poentu više.

prosta fizika

Probudio se I pomazio psa usnulog pri dnu nogu. Bila je seda. Nije se vise trzala na svaki njegov dah. Otvorila je oči I pogledala ga pomalo dezorijentisano. Mudrost je za nju došla sa godinama. On je zevnuo, uključio tranzistor sa stolice pored postelje. Ustao je pomalo bolno,, opet ga boli kičma I ne oseća nogu. Ona je radoznalo piljila u njega dok je pravio bolnu grimasu pokušavajući da povrati osećaj u nozi. Pogledao je u uramljenu sliku srećne porodice pored tranzistora. Lepotica, njihov Kolibri I on. Iznad nje je bila uredno spremljena odeća. Isto ono odelo u kom je bio na svečanosti ispraćaja u penziju toliko davno. Uzeo je sat koji je dobio na poklon od svoje mesne zajednice u znak zahvalnosti za izgradnju društva. Sa tim ljudima je kao omladinac gradio bedeme na rekama u Vojvodini. Tim rukama.
Obukao je pantalone gledajući u tri kravate, dve sa kopčanjem pozadi I jednom koju mora da vezuje. Uzeo je onu koju mora da veže. Dok je vezivao najbolji čvor koji je umeo, odlutao je u sreću kad se Kolibri rodila. Kad je Lepotica još uvek bila živa. Shvatio je da je dva puta vezao pogrešno kravatu. Nasmejao se ponosno. Ni samom mu nije jasno iz kog razloga. Popravio je šta je bilo za popraviti I pozvao psa. Uzeo je transistor I obukao sako. Na tranzistoru su uvek isle vesti. Poslednje što mu je ulivalo nadu.
Kolibri je sad bila odrasla. Odletela. A Lepotica je samoo nestala. Ali, nikad nije spustio glavu. Sve je ovo samo etapa u životu, govorio je sebi.
Oćemo da jedemo, pogledao je psa koji ga je čekao ispred doma. Iznad glave su mu zujali saobraćaji I cevovodi toplovoda dok je gledao puževe na putu kako jure u bitku koju ne mogu dobiti.
Krenuo je uzbrdo od doma, ka centru grada, na samo par minuta od doma. Pas je veselo njuškao okolo, dok je on slušao najave preuređenja grada. Uvek je voleo travu iznad ulaza u svoj dom. Sad je bilo malo, ali je voleo zelenilo.
Ugledao je kontejner I pošao laganim korakom. Na par koraka od kontejnera, ugledao je gospođu iz komšiluka. Uredno su se pozdravili I razmenili par reči. Sve dok žena, bacajući kesu sa smećem, nije primetila da je on praznih ruku.
Na tren posramljen, ali ne I pogrbljen, zaustio je da kaže da je već bacio. Ali mu dostojanstvo nije dalo da laze. Samo je skoro ponosno rekao da prolazi kroz težak period. Da je kraj na vidiku. Samo da se slože neke stvari.
I zavukao ruke među kese.
Sve vreme se sa tranzistora orila priča o neodložnom napretku Beograda.
Malo dalje od kontejnera su se čuli bageri. Par radnika je prišlo kontejneru I dok je starac tražio, počelo da ga sklanja. Grubo su mu objasnili da ne može biti tu jer moraju da iskopaju do popodneva rupu za podzemne kontejnere. Starac je uzeo šta je uspeo da izvadi i krenuo ka svom domu. Samo par stotina koraka. Podzemni kontejner...Pa nije on cigan da ga teraju onako. Gradu je bolje otkad su njih oterali ispod Gazele. Šta im on smeta, pomislio je besno.
Čudan je to bio prizor. Čovek u svom najboljem odelu, sa rukama u kontejneru.
I Volga satom.
Dok je prilazi svokm domu, video je rešetku na ulazu. Pokušao je da je skine. Bila je zavarena. Nešto mu je uhvatilo pogled. Na drvetu pored je stajala drečava roze cedulja. Upozorenje o deratizaciji i zapečaćenju otvora u Brankovom mostu. Zbog bezbednosti.
Te večeri je pao prvi sneg te sezone. To je bila njegova poslednja Zima.
A razumem i zašto. Jer da bi Beograd išao napred, mora ostaviti drugo iza sebe.
Očigledno dušu.

Laku noć

Laku noć ljubavi. Sanjaj mi oblake. Spavaj kroz moj zagrljaj. Znaj da sam uvek tu. I kad me ne želiš. I kad ne mogu. Oseti moje poljupce koje ti šaljem vetrom. To sam ja koji ti usnama prolazi kroz kosu. Utoni u san sigurno kao u moje ruke. Sanjaj kako ja sanjam tebe. To ti želim. Jer lepši san ti poželeti ne mogu.

Laku noć