Manifest našeg jezika

Primarna funkcija jezika je najefikasniji način prenošenja misli i/ili ideja pojedinca drugom pojedincu ili grupi. U tom kontekstu, osnova komunikacije među ljudima jeste sposobnost ili poznavanje zajedničkog jezičkog sistema unutar kog se snalaze dovoljno za razmenu ideja ili misli.
U skladu sa prethodno pretpostavljenim, nužno je napomenuti da je jezik kao sredstvo razmene živa stvar. Iz toga kao zaključak se može izvući da je od doba Lomonosova I reforme ruskog jezika jezik I forma istog u službi političke elite. Ekonomski determinizam nalaže da je sposobnost neposrednog trgovanja uslovljena neposrednom komunikacijom. Između ostalog.
Lomonosov je 1755. započeo reformu ruskog jezika približavajući crkvenoslovenski I govorni, vulgarni ruski jezik. Na intelektualnoj eliti I kulturnoj avangardi je bilo da taj, uslovno rečeno, novi jezik zaista stvore.
Na tragu tog iskustva I iskustva, po mom mišljenju tužnog jezičkog rastanka, skandinavskih jezika, odlučio sam da počnem da pišem jezikom koji je mešavina političkih jezika nastalih raspadom bivše Jugoslavije. Takođe, odbijam da priznam postojanje srpskog, hrvatskog, bošnjačkog, crnogorskog I potencijalnih budućih dijalektalnih derivata našeg jezika.
Ako su mi oduzeli državu, ne dozvoljavam im da mi oduzmu jezik.

Sene

Sedeo je na stanici misleći o svima
Uživajući i gušeći se od cigaretinog dima

Slušajući škripu tramvajskih šina
Diveći se suživotu ljudi i mašina

Ugleda nekad znanu ženu
Sad, nekad, osobinu senu

Nekad silu znanu samo njemu
Tužnu priču ostavljenu nemu

Nije pogledala levo, ni desno
Pogledala je njegov pogled besno

U tom besu goreli su skupa
Drugima ta dva pogleda tupa

Jednog trena sve je stalo
Crno i belo je postalo

Mašina je prešla preko sene
Led se provlači kroz vene

U crno belom svetu šina
Zaživela je krv i tišina

Pederski prajd

Film Parada je za mene bio los dokumentarac. Ne zbog toga jer nije verodostojno prikazao dogadjaje koji su se desili vec zato sto autori nisu znali ili bili voljni da prikazu realno stanje. Opet, ne mogu biti nefer prema filmu. Jer nas niko,koliko mi je bilo poznato,nije pitao.
Prajd 2009. je trebalo da bude sestrinska prica Zagreb prajda. Ovom prilikom necu prenositi genezu,okolnosti ili epilog prajda 2009. Osim onog koji je ocigledan. Policija na celu sa Dacic Ivicom nije zelela da nas cuva. Policija,danas sa jednim od nas,nije htela da nas cuva. Tada sam bio deo grupe koja je zelela da izadje na ulicu bez obzira na sve.
Ali okolnosti su bile drugacije.
Tog dana kada smo mogli prvi put od 2001. da izadjemo na ulice, vec smo znali da je prethodni dan oko 7,zvanicno ministar MUP javio da ne moze da vrsi duznosti koje su mu date po ustavu. Koliko god kontroverznom moja naredna tvrdnja bila,podrzavam tu tezu kao anarhista,jer mi daje alibi da je koristim za obracun sa onima koje smatram legitimnim metama.
Ali tada,imajuci u vidu okolnosti,situacija nije bila prijatna.
Te godine su mi napali sestru u skoli zbog mog angazovanja i njenog glasa protiv diskriminacije. U pitanju su bili pripadnici pokreta 1389.
Mene su u najmanje 20 navrata pokusale da napadnu organizacije Obraz,1389,Nasi,Nacionalni stroj. Na cast mi je sto ih nikad nije bilo manje od 3. I nekoliko puta sam sa ponosom uradio zle stvari prema njima. Ne kajem se. Danas bih koristio oruzje.
Te 2009.,mogu reci da smo bili izdani. Ne zelim imenovati nikoga (Ivica Dacic).
Ali 2010. smo dobili priliku. Da se setamo. Jer je to bilo jedino sto smo zeleli(opet,bio sam deo krugova kojim to nije bilo ni izbliza dovoljno).
I onda se setim Nikole Koje koji hoda iza mene u neverici dok se hoda pored one ruske crkve i skrece ka SKC kroz Masarikovu. Sok bombe se cuju i panika na motorolama drotova.
A drotovi ti jebu mater sto za 400din moraju da rade svoj posao.
Svoj posao.
A ja na liniju stavljam svoj obraz i lik. Ime i prezime. Porodicu.
Da ne pricam o tome da su do tog prajda mnogi moji prijatelji vec napustili zemlju koji su zeleli da ucine boljom.
Majda,Dusane,Milice(mnozina)Marija(nisam uspeo da ti cestitam na vencanju al ste prelepi),i ostali koje sam zaboravio.
Hvala vam.
Jer je zahvaljujuci vama Beograd postao malo manje tudj.

Princezama ogledala nisu potrebna

Jednog dana je lutala po obali. Hodala je zaneseno. Razmisljala je o decaku iz vrtica. Kako ga je ucila da zaveze pertle. I dobila poljubac. Prvi poljubac.
More joj je saptalo. Sve nezne reci sveta. One koje joj je mama saptala kad bi joj dosla u sobu da je poljubi a misli da je ona zaspala.
Igrala se sa ogradom ispred stena sto je odvajaju od pucine. Plesala na balu potpuno sama.
Slusala je ritam talasa i orkestre vetrova dok joj se kosa vijorila poput sala.
Nije joj bilo potrebno ogledalo. Princezama ogledala nisu potrebna.
Sela je kraj natpisa uklesanog nevestom rukom.
"Ovde pociva Ivan kog su zvali Safet. Svaku emociju je trosio do poslednjeg daha. Ja sam ga dahom vratila."

Nadica

Sad te se ponekad setim. U stvari cesce nego sto bih voleo da priznam. Cesce nego sto bih voleo da te se setim. Svaki put kad vidim kako dvoje setaju,zastane mi dah. Svaki put kad ugledam nekog ko lici na tebe,obradujem se i onda umrem pomalo. Pomalo se ponadam. A onda se podsetim.
Da samo zeleim jos jednu setnju.

pokloni

Mislim da raskidi ne postoje zaista. Mislim da je kljuc veze sama rec veza. Mislim da kad se dve osobe nekako nadju jedna drugoj u zivotu, zajedno rastu. Jedno u drugo. I mislim da je to ono sto tu vezu cini neraskidivom. Mislim I da je veza veza do kraja zivota. Da su nam zivoti isprepletani na nacine koje ne mozemo predvideti. I mislim da su neke veze greske.
Mislim da je svaka veza sistem reciprocnih poklona. Mislim da je veza uzrocna I posledicna. Mislim da jedni drugima dajemo, u istoj kolicini ili meri koliko dobijamo. Samo cesto ne shvatamo.
Time sta dobijemo se moze meriti kvalitet nase veze. Kakvom osobom smo postali, ili u sta smo izrasli tom vezom. Sta smo naucili I sta smo poneli iz te veze.
Ali te veze su neraskidive. Mozda ne zelimo da vidimo vise nikad neke ljude, ili kao ja neke cekam da umru da se pomirimo ali nikad ne prestaju da postoje. Koliko god se kajali sto smo ih stvorili.
To je valjda problem tih poklona.
Nismo uvek spremni na njih, ili ih predugo ne vidimo.

Snezana

Snezana je zivela svoj zivot. Ne kao sto vecina zivi zivote vodjene zivotima drugih. Ona je zivela zivot kako je zivotu namenjeno da bude prozivljen. Zivela je zivot. Jednostavno.
Zivot joj je davao I uzimao. Kao sto je onda davala I uzimala.
Usla je u lokal pored zgrade, kao zena koja je upravo pokisla I uzurbano se osvrnula oko sebe. Imala je snajperski pogled.
Mnogo je ljubavi imala. Volela je ceo svoj zivot, svaki trenutak te jedne velike avanture koju je rezirala sama. I zivela glavnu ulogu.
Volela je svoju cerku. Predivnu Ivanu. Na nju je prenela sve svoje znanje I svu svoju moc. Jer je I Ivana jedna snazna lepota. Jedna lepa snaga. Ucila je kako je znala I umela.
Okrecuci se po lokalu, ugledala je snaznog coveka za sankom. Coveka tuznog lica ali sretnog pogleda. Lepog coveka okruzenog ruznocom. Odgovarajuceg u neodgovarajucem.
Nije ona bila zena koja je prepustala ikada ista slucaju. Niti slucaju coveka koji moze da bude voljen.
Snezana je znala da vidi u buducnost. Umela je da zna kome je gde mesto. A za Ivana je znala da mu je mesto kraj nje.
To vece su popili prvo pice. Ivan je poceo gutljajem za zenu koju je pratio iz svog zivota, zavrsio gutljajem za zenu svog zivota.
Najbitnija bitka njihovog zivota je pocela.
Najbitnija lekcija koju je Snezana zelela da da Ivani je pocela.
Kako se voli.
Ta lekcija je bila svakodnevni trud. Svakodnevna gradnja tvrdjave cije su kapije uvek otvorene. Carstvo unutar cijih zidina je samo jedna stvar. Najvrednije blago svih blaga. Najkrhkiji dijamant. Njihova ljubav. Vera u nepobedivost. Nepokolebljiva zelja da dve duse uvek budu jedno. Da im svet ne moze nista.
Ivan nije voleo Snezanu. Ivan zivi Snezanu.
Ali, telo je prolazna sminka.
Jednog dana, sasvim obicnog dana, neobicna Snezana je pogledala u prozor poslednji put. U zagrljaju coveka svog zivota. Sa najvecim dokazom da je volela. I odlagala je taj poslednji pogled dok nije bila sigurna da je Ivana naucila lekciju koju joj je namenila. Da slavi sve sto je Snezana bila kroz svoju ljubav prema nekom svom Ivanu.