Iako sam otišao iz svog zavičaja, nastavio sam da pratim gasterbajterski vesti iz domovine. Jedina razlika koju primecujem je ta da kad vesti dodju nema više one užasne anksioznosti koju sam osecao svaki put. Sad mi je više smešno.
Onda se setim da su mi roditelji i prijatelji dole. Šira familija. Da zavise od odluka nekompetentnih idiota koji ne dele sudbine čak ni onih koji direktno rade sa njima. Zato se ministar vojni Vulin, u trenutku obznane da se izbegava rukovanje ruku, rukuje sa svim dostupnim osobama pred kamerama tokom jednog od medijskih spektakala. Ili kad jedna od vodećih medicinskih ličnosti na konferenciji za medije kaže da je virus, zbog kog će marionetska vlada uvesti vanredno stanje nekoliko dana nakon iste, najsmesniji na svetu. Na sledecoj konferenciji za medije predsednik Vučič uobičajeno agresivno izgovara da niko nikada nije rekao da je smesan.
I tu vidim uzrok tome što narod ne ferma 3% silne vanredne mere za suzbijanje širenja virusa.
Kad ljudi koji su na pozicijama moći toliko dugo prave one nad kojima moć zloupotrebljavaju budalama, ljudi će se ponašati kao budale. Mislim da se ne radi o nehajnosti. Niti o nebrizi ili izostanku solidarnosti. Znam da ljudi jedni drugima ne misle loše.
Mislim da se radi o sekundarnoj etikeciji i o jednostavnoj svesti da te nesposobne osobe ne mogu zaštititi ni od čega. Možda se ksenofobna mladež iz istraživanja o etničkoj distanci od pre par godina ne secaju devedesetih,ali se secaju poplava 2014. Oni stariji se secaju devedesetih. Kad je isti fah bio na vlasti.
Kad ti neko govori da nisi video upravo to što si gledao. Kad vidiš da je sve sivo a govore ti da je sunčano. Da nije kako jeste. Dodje trenutak kad se stvari okrenu. Dobiješ priliku da se osvetis. Pa makar i na svoju štetu. Jel me smatraš budalom? Onda ću biti budala.
To je mentalitet zatvorenika koji nema šta izgubiti.
Ili možda političkog zatvorenika.
A sad vam dajem mali uvid u ono što znam,kao bazu pretpostavke da je narod svestan da je prepušten sam sebi.
Uz sve dužno poštovanje prema medicinskim radnicima,oni najbolji su otišli odavno i neće se vratiti. To znam jer sam radeći kao prevodilac preveo desetine ako ne i stotine medicinskih diploma svih tipova. Bio sam usmeni prevodilac velikog broja medicinskih radnika. Niko od njih ne želi da se vrati. Ni blizu. Što dalje odavde.
Oni koji su ostali su razvuceni do tačke pucanja. A nemaju ni iskustva ni znanja. Jer je obrazovanje srednjeskolovizovano (ovu rec sam upravo smislio).
I to, istina,nije počelo sa ovom garniturom.
Ali je otišlo u pravcu Meksika kad su američke automobilske kompanije počele da otvaraju škole za mehaničara za svoje potrebe.
No, Balkan nije Meksiko. Neće se profesor dići na oružje.
Kako to nije opcija,jedino što ostaje je pasivna neposlušnost.
A to se ogleda u tome da se ljudi prave kao da se ništa ne događa.
Kao tokom ratova u BiH i Hrvatskoj. Kosovu. Bombardovanja. Privatizacija. I ostalih užasa koji su nas zadesili.
Čujem često da je narod na Balkanu kratkog pamćenja. Mislim da je upravo suprotno. I da je ovo samo kulminacija kolektivnog pamćenja.
Jel vam Pink? Nek je Happy onda.
