Bludni monah

Danas je bio poprilično loš dan. Verujem da ćete saznati zašto u nekom skorijem period. Moram prvo da isprocesiram događaje. Na žalost, vratio sam se tamo gde sam bio pre nekih godinu dana.
Fizički mi je bilo muka dobar deo dana. Tu vrstu kajanja dugo nisam osetio. Ne zato što je bilo lose. Baš suprotno. Dugo sam radio na sebi. Predugo da bi mi zbog sujete to propalo.
Ali, kao što život ume da se osmehne, tako ume I da se najsmeje. Na moj račun ovaj put. Sve što imam da kažem jeste da sam danas saznao kako izgleda kada nešto loše želiš toliko dugo, a onda to vidiš kako se obistinjuje. I to te potpuno slomi. Znaš da nikakve veze sa time nemaš. Samo je zastrašujuće kada uzmeš u obzir to da se desilo upravo ono što se desilo.
Prvi put sam doživeo ozbiljnu fizičku nelagodnost jer sam video tačno onaj scenario koji sam priželjkivao.
Ceo dan mi je protekao u kajanju.
Biće ono tu još neko vreme.
Sva samilost, ljubav, razumevanje, želja, osmeh, radost. Sve je prekriveno tim odvratnim slojem čiste, valjda je to pakost, sujeta, ozlojeđenost, povređenost. Ne znam.
Na trenutak sam bio istinski sretan. A onda istinski preneražen.
Skrhan. Tužan. Pokajnički.
Voleo bih da mogu samo da nestanem. No, to me neće odvesti od problema.
A taj problem vise ne mogu da rešim. Koliko god voleo.
Ne mogu da promenim stvari koje su se desile. Moram da naučim da živim sa njima. Ili u prkos njima.
To je nešto što ću morati da naučim.
Pre ili kasnije.

Mind of a beast

Mesec je večeras čist. Čišći nego često. Pegav, ali čist. Kao da ima svoju narav. Ličnost. Celo veče, nebo beše čisto. Kao mesec.
Jedino što bi mi odvratilo pažnju od meseca je sporadična kometa koja bi u periferiji pogleda omela egocentričnost meseca. Da, večeras je pozornicu oteo Mesec. I ona sova od preko puta. Sablasna. ujednačena, postojana.
A Mesec kao malo dete. Promalja se vragolasto iza oblaka koji jure nebom, u žurbi da nekom drugom zaklone pogled.
Iz nekog razloga, Mesec je večeras svetliji nego obično. Kažu da je to optička varka. Meni deluje kao da samo žustrije pokazuje svoje lice.
Nikad niko nije zapravo video sa Zemlje njegovo naličje.
Uvek smo mogli videti samo jednu stranu medalje.
Uvek samo jedan deo slike.
Da, večeras je Mesec uzeo pozornicu samo za sebe. Sunce je udarilo refleksiju na njega.
Sova je samo učinila veče sablasnijim.

Budući šablon

Draga,vreme je da ti kazem par stvari o sebi.
Razmišljam o tvojim rečima.
Moja prošlost je jako mracna. Budućnost ne deluje drugačije.
Zašto? Postoje razlozi. Ali su nebitni.
No,kao što rekoh,razmišljao sam.
Pažljivo sam čitao sta si mi pisala o kako me vidiš.
I nije fer da ti dozvolim da i dalje misliš tako.
Jer sam takav kakvim si me opisala samo zato što me nisi videla celog.
Ja sam čovek sa ozbiljnim problemima.
Većina oživljaka na telu je sanirana,ali još postoje. Oni ožiljci koje imam na duši su neizbrisivi.
Dugo se borim sa njima,ali nikad nisu nestali.
Ne mogu se praviti da ih nema. Nije fer,kao što napomenuh,prema tebi.
Moraš znati.
Ja nisam čovek za tebe.
Divno je što me vidiš kako si me opisala. Ali jednostavno ja to nisam.
Sama činjenica da ti ovo govorim treba da u tebi probudi otklon.
Jer ti neću obogatiti život na koji želiš.
Biću ti iskustvo.
Ne onakvo kakvo zaslužuješ.
I hvala ti na zagrljaju:*

Uroš

Zdravo Urose. Dugo se nismo čuli. Nadam se da si dobro.
U stvari,nadam se da nisi. Još uvek sam strašno besan na tebe. Ne znam da li citas ovo. Da li si ikad čitao išta što sam ti napisao.
Ostavio si me. Dve nedelje posto si mi obećao da ćemo se videti.
Toliko si me zaboleo,Tifa.
Sećam se kad si prvi put došao u dojo.
Mislim da ti nikad neću oprostiti.
Svako malo pročitam priče u kojima sam te spominjao.
Prošlo je skoro decenija otkad si pobegao.
Nisi se ni javio.
Svaki put me jednako zaboli.
Sećam se i tog dana kad si otišao.
Neću da pričam sa tobom o tome.
Nemoj me čekati.
Ako kršćani idu u raj,ja zbog tebe tamo ne mogu svrsiti.
I zato ti ne opraštam.

Smrt voljene osobe

Sedeo sam za sankom kad je Sreten otvorio vest o tvojoj pogibiji na teletekstu. U prvom mahu nisam obraćao pažnju. Dok nisam video tvoje inicijale. I inicijale momka koji je vozio kola.
U tom trenu sam samo pognuo glavu.
Jednostavno me je zabolelo.
Nisam ti toliko toga rekao dok si bila živa.
Toliko mi je drago. Bile bi samo užasne uvrede i odmazde za svu bol.
A sad više nemam priliku da ti kažem ništa.
Ne znam ni koji grob da posetim.
Iako si me mrzela jer sam Hrvat.
Volija san te ka nikog do sa'.
Nisi me razumila.
Valjda jer smo pričali drugim jezikom.
Ti srpskin.
Ja naškin.

Zašto baš nacionalizam

Nacionalizam je po pravilu slep. Tup I plitak, poput malog deteta, nestrpljiv je da uzme stvari u svoje ruke. Razume stvari na emotivnom nivou I sve što napipa procesuira kroz tu prizmu.
Tumara kroz mrak I vakuum koji je sam raščistio, bez obzira prema okolini. Ne zato što je zao, već zato što ga goni glad I beda. Ali jeste zao. Maliciozan.
Nema mnogo logike u nacionalizmu. Spominjao sam to ranije. Nacionalizam je slep jer maši sopstvenu poentu. Ta navodna ljubav prema onome što smatra sopstvenim narodom je ništa do narcisoidnost iza koje se krije istinska mržnja, duboki prezir sopstvene okoline. Nesposobnost da se dostigne čistoća naroda u zamišljenom sistemu vrednosti pojedinačnog nosioca nacionalizma je uzrok te prikrivene mržnje.
Ajde hipotetički da zamislimo Nikolu Pašića, Šešelja, Vučića I Selakovića kao lozu prošlih , sadašnjih I budućih nacionalizama. Jedina očigledna razlika je u tome što je očigledan odnos proporcionalnosti rasta kukavičluka I smanjenja sposobnosti da se realnost procesuira na političkom nivou. Ono što je manje vidljivo je to da bi se posle dvadesetak minuta proveednih u istoj prostoriji vrlo verovatno pobili, pod uslovom da smo im dali zadatak da napišu pet poželjnih osobina po njihovom mišljenju, idealnih Soraba. Ko god prvi počeo da čita svoj spisak, do treće stavke bi bio osporen od strane drugih nacionalista. I demonstracija mržnje prema najbližim pripadnicima svog naroda bi počela. Pašić je pisao satirično (kontekstualno, prim. aut.) o pripadnicima svog naroda, druge vere, Šešelj je minimaksimalizovao kašiku kao nacionalno oružje, Vučić je pravni završio na tribini Marakane, Selaković iza kamere gađa studente vodom iz Hrvatske.
Primetnim li je opadanje broja saučesnika kroz vreme? Postoji jedno pravilo kada su u pitanju pokreti radikalnih ideja. Ekstremnost m.o. je po pravilu obrnuto proporcionalna broju saboraca. To je način da se stvori iluzija čistote onih koji te ideje promovišu.
Istovremeno, ako ukrstimo takav model ponašanja sa time da nacionalizam uvek usamljen, jer je izgrađen na konstantnom strahu od 'drugog', vidimo da je donekle perpetuum mobile. Dokle god je uspešan u tome da drži ruke na očima.
Ljubav prema svom narodu je oksimoron. Statistički gledano, ljudi su jednostavno ljudi. U sto procenata slučajeva. A ljudi su kontekstualno govna. Samim time, evo zašto sam spomenuo statistiku, verovatnoća da će te zajebati pripadnik tvog naroda je neuporedivo veća od one da će te zajebati neko iz plemena sa kontinenta na kom ne živiš. Ali, nacionalista je slepac jer upravo tu nepogrešivu činjenicu ne uspeva da vidi pred nosom, celog života, kroz sva životna iskustva, konstantno.
Stoga, reći ću ja ono što je nepopularno, ali jebiga, nepobitno.
Najdublje prezirem upravo onaj narod koji me okružuje. I to su sticajem okolnosti Srbi većinski. Ne zato što su loši, već zato što su, jebiga, ljudi. Niko mi vise nepravde za života učinio nije. Ne zato što su loši, već zato što statistički niko vise prilika nije imao.
Tako je I tebi, I onom do tebe, I onima koji ovo neće pročitati. Svima je tako, samo se etiketa menja.
Zato je nacionalizam slep I glup. Ohol I najštetniji upravo za one koje proglašava voljenim.
I zato, želim da zadavim sve koji se doživljavaju ljubiteljima svog naroda.
Jer onaj koji kaže da samo voli svoj narod a ne mrzi nikoga, to čini samo zato što je ili suviše velika pička da prizna svetu istinu, ili čeka da neko okrene glavu ne bi li ga ubio u paničnom strahu od drugačijeg.

Zaručnik

Duvala je bura. Njena nestašna kosa ipak nije uspela da zamagli te krupne oči dok je stajala ispod parkinga. 'Dovrai parlare italiano! Parla con lei! Ritorno in un minuto...', rekao je srebrni momak, postojan kao statua, dok je ispred njega ceo zaliv pucao a u izmaglici se nazirao Cres.
Legenda kaže da je bio poput sterlinškog srebra, oštar kao plemenito oružje.
A ona je bila prava učiteljica. Nadomak mora, zbunjena, okružena istorijom.
Kad se vratio, već su bili venčani. Stajala je kao djeva iz nekog crtanog filma, čekajući da joj se zaručnik pridruži u pohodu. Pokoriće obalu, a to je samo odskočnica za more. Taj ideal slobode. More.
I krenuli su. Korak po korak, sve su bili bliže cilju. U prkos vetru, bez spominjanja tegoba, hrabro, započeli su svoj put. Lampioni su usnuli.