Izbori 2016

Primetio sam par zanimljivih činjenica u vezi sam ovdašnjim i današnjim izborima.
Prva je da ne znam baš konkretnu razliku između onih koji su glasali za jednu ili drugu opciju (gde je jedna SNS a druga praktično svi ostali). Drugo,cela atmosfera oko SNS me podseća na demokrate pre recimo 5 izbornih krugova,nebitno da li su u priči parlamentarni,lokalni ili predsednicki.
Treće, da je (ako se dobro sećam ) Zagorka bila u pravu kad je analizirala izbornu  apstinenciju u Srbiji i implicitno nagovestila trend obrazovanijeg, možda je sretniji izraz potkovanijeg,apstinenta.
Četvrto bih izdvojio paralelu između sukoba vernik/nevernik i glasač/oni koji to nisu. Iz nekog razloga mi deluje da je velika većina tih koje sam primetio da su se oglasili u vezi sa svojim učešćem u parlamentarnoj demokratiji ubeđena skoro jednako kao ovi koji ne glasaju u ispravnost svog dela. Pretpostavljam da iza toga leži svest ili osećaj uticaja na realna događanja u narednom periodu. Ili bar pokušaj sprečavanja ovoga što smatram lično katastrofom. No, kroz razgovor sa ljudima iz svoje okoline (a okolina mi je mahom neglasacka iz raznih razloga) mogu reći da su mi argumenti dotičnih daleko razrađeniji i promisljeniji. I sam se često zapitam da li mozda grešim ako ne glasam. Ali ubrzo se setim da bih time jednostavno legitimisao sistem koji u srži sadrži premisu da njegov opstanak zavisi od delegitimacije mene i ostalih koji bi eventualno pristali da se pozanimaju gde im je glasačko mesto.
I sad,pitanje opozicija je u ovom kontekstu zahvalno uporediti sa sukobom na relaciji vernik i onaj koji to nije. Kao što je od mene nevernika stvorilo katarza čitanja svete knjige,tako me je čitanje izbornih lista učinilo neglasacem. Ako neko ima drugačije iskustvo ili princip,ostavite u komentaru.

I opet,hvala svima koji nisu izašli na izbore.
Ovlastite sebe,a ne vlast.

Jer to je život

Bio je tako mlad. Tako mlad i dobar. Bio je lep i stasit. Bio je tako mlad...
Znao je taj momak svašta. Poznavao je ljude i znao je da priča sa psima. Znao je kuda ide.
Taj momak je bio oslonac. Svima osim sebi.
A kad nema oslonca,pad je bliži. Kad se jednom padne,pad je dug. Dužina  života je nepregledna. Jednom kad se dotakne dno, jedino je pitanje vidi li se svetlo. Ovaj momak je žrtvovao mladost,lepotu i stas da bi je našao. Kao što to biva,stao je jedan dan pred ogledalo i video iskrivljenog čoveka. Karikaturu nevinosti iz koje se probija zlo. Odlučio je da je dovoljno štete napravljeno.
Obukao je najlepše odelo. Rekao sebi,kako si koji kurac dozvolio sebi da sve što te je ikada ispunjavalo i činilo svetlim izbaciš iz života,i izašao iz svog stana.
Prvi korak je najteži. Prvi korak je početak puta.
Pozvao je svoju devojku i rekao joj da je voli. Dok je stajao na stanici,razmišljao je o svojoj deci. O Olgi i onoj koja su mu ipak suđena. Ona kuća sa dvorištem je bila njegov dom. Ostalo je samo da odluči da udomi psa. Kad dođu deca. I biće sreć...
Nije osetio ništa. Na pola misli je samo stalo. Sve.
Autobus ga je pokosio,par dana posle 29. rodjendana.
Jer život nikog ne čeka.

Nije znala da je vidim

Sedela je za šankom. Nije znala da je gledam. Nije ni videla da sam ušao. Seo sam u donji deo lokala I gledao je kako priča. Senku na ramenu. Sanjive oči. Te divne duge noge. Ženstveni pokret rukom.
Razmišljao sam o onoj breteli koju sam joj sklonio jednim prstom dok me je gledala kao da joj je prvi put. O tome kako sam prvi put zaspao pored nje. O tome kako mi je svrha da je štitim I u snu. O tome da joj nikada ne bude hladno.
O tome kako me drži budnim svojim pričama kada primeti da je put ravan kilometrima.
Nije znala da je gledam za tim šankom. Kao kada se probudim u sred noći. Jer volim što se I u snu ljuti ako sklonim ruku sa nje.
Nije znala da je vidim.

tmuran vek

Bejase to jedan relativno tmuran dan. Horizont nije bilo lako uociti u daljinama. Ti neki oblaci su se samo stapali sa nepreglednim senkama od snega. Voleo je takvo vreme. Ali je sve mirisalo na pakao.
Izasao je iz svog doma, okrenuo se da pogleda okolo i sa ramena skinuo iglice i led. Ispred su ga cekali drugi, vidno nervozni. Delovao je vise kao komandant u njihovim ocima iako nigde bitke nije bilo na vidiku. A tu bitku bi vodili samo oni kako sve deluje.
Uzeli su svoje transparente i krenuli u dugi protestni mars. On je namestio opremu po kojoj je bio poznat i udahnuo duboko.
Odlucnim korakom je krenuo. Najduzi put, pa i onaj bez povratka, pocinje prvim korakom.
Duga je to bila zima. Vetrovi su duvali iz svih pravaca, a sneg kao da im je davao snagu dok im je cepao lica. Taj jedan prkos u znak secanja na sve ranije saborce, to je ono sto ih je gonilo ka tome da istraju do kraja.
I kao sto to biva, jurili su po hladnocama. Kuda god bi one isle, pratili su. Velika seoba. Lakse je vuci stvari nego nositi.
I kao sto biv, mediji ih nisu ni prepoznali. Nije ih zanimalo. Za njih su oni bili samo jos jedan narod Amazona za koji se ni ne zna da su nestali.
Ali odlucnost u ocima smrti je istrajna.
Sve dok nije nestalo hladnoce.
Dok poslednje njihovo dete nije pretvoreno u suze.
Ovo je bila prica koja ce se tek desiti. Poslednji mars Sneska Belica, vecnog borca protiv sunca. Jedna neispricana prica kojoj niko nece biti svedok. Jedna bitka koja je mogla biti dobijena.
Da coveka ne zanima cak ni sam njgov dom. A kamoli da uslisi molbu deteta za zivot Sneska.

Amanet

Dobro veče.
Nadam se da su vaši dobro.
Nadam se da ste vi dobro.
Ponekad je pitanje koje bi stajalo umesto te nade nešto što ljudi iznenađeno čuju.
Ređe je ono što stoji iza onoga koji pita.
Na žalost, najvrednije sto sam stvorio u svom životu je telefon sa kog pišem ovo.
I na žalost, najvrednije sam što su moji roditelji stvorili. To će vam,kakav god ja bio,Dragana i Toni reći svaki put kada ih pitate. Do njihove smrti.
Manje vredne stvari koje su stvorili su nekad ociglednije. A cena koja je plaćena višestruka i viša od nekog broja. Ostavština mojih roditelja,amanet njihove hrabrosti je vidljiv u svakom kutku svega sto sam ikada mogao nazvati svojim,svojim domom ili ostvarenjem svoje želje.
Kolika je ta hrabrost,shvatio sam kada sam prvi put uočio da na različiti način posmatram neke filmove. Klunijev i Volbergov film "Savršena oluja" je za mene bio dokumentarac. Jer je moj stari tada bio jedan tata kog jedan sin nije čuo kad je bilo obično da ga čuje. I tako danima.
Zamislite da vam je osoba koju ste uvek shvatali zdravo za gotovo nestala. I pokušajte da se pomirite sa time.
A mama...
Na svakih nekoliko godina se dešava u delu sveta na kom je moj stari plovio oluja koja se zove El Niño. Većina vas nikada nije obraćala pažnju na to. Zašto bi?
Moja mama je bez suze ispratila svaku.
Ali ti ne znači da je nisam nikada čuo.
Meni je 29 godina na dan kada pišem ovo.
Njemu je 40 godina na moru. On zna bolje morske struje nego mene. Ili moju sestru.
A mojoj mami je hiljade noći brige. Da li za nas ili njega.
Ne umem da izmaštam taj osećaj.
I nikad neću razumeti odakle im snaga da mi daju sve sto su mi dali. Niti kako su mogli da mi ostave ovakav svet.

Anima

Tange. Stikle. Uske pantalone i minic. Jer je mini ekstra.
Bas. Repeticija. Ekser. Jer su reci sranje.
Ja. On. Ona. Jer je ljubav civilna.
Mladost. Ludost. Gadost. Jer je radost bazicna.
On. ON. Sutra. Jer je posvecena ljubav izlisna.
Mama. Tata. Posao. Jer zasto bih se trudila.
Zivot je sada, docekacu sutra, jer dusu sam prodala.
Zivot je sada, docekacu sutra, jer dusa mi je prodana.
Dusa mi ne treba, dusa se ne zaradjuje, dusa se odaje.
Kroz drzavne odaje.

dileme fatale

U svoj svojoj fatalnosti tokom prethodnih petnaest godina, te nemogucnosti da se pomirim sa nizom svakodnevnica i uobicajenosti, uspeo sam da previdim nekoliko stvari. Prva je da su ljudi ljudi Sto sam znao, ali nisam valjda shvatao. Niz istina mi je proslo kroz glavu, sve one opstadose u glavi, ali nikako da postanu deo razuma.
Na kraju sam sve te istine oko ljudi nestalih iz svog zivota sveo na jednu prostu dilemu.

Da li zelim da cujem sta se desava sa tim ljudima.
Ili samo cekam da saznam gde su sahranjeni.