Princip dileme

Teško je držati se principa. Ne samo zbog toga što principi teraju čoveka da bude krut. Teško je jer je za početak teško stvoriti principe. Možda i teže nego ih testirati. Teško je slušati taj glas iznutra svaki dan, u svakom trenutku. Principi su mi doneli mnogo neprospavanih noći. Koje sam mogao da provedem sa voljenom osobom, sa psom, sa roditeljima, onima koji mi prijaju.

A onda staneš i vidiš da se principi nekada kose sa onime što je možda ispravno. I tu dolazi, iz mog iskustva najteži trenutak. Revidiranje. Ili promena, kako kome.

Svi težimo da budemo u grupi. Na različite, nekada potpuno nelogične načine. Ali svi patimo jedni za drugima. Odnos je centar našeg životnog razvoja, ljudskosti. Da, antropolozi, toj struji pripadam. Ili je to upućeno filozofima. Ne znam.

Ali ima nečeg veličanstvenog u principima. Kakvi god bili. Trenuci u kojima sam se najtvrđe pridržavao intimnih moralnih načela, u tim sekundama sam se osećao najmoćnije. Nisam preterano ambiciozna osoba. No, u tim trenima sam bio nepokolebljiv. Svest o nesvesti i kajanju je moćna. Obuzima, sve vidim jasno, logički sled je potpuno kristalan.

Još uvek ne znam zašto.

I onda sam stekao iskustvo nekakvo. Valjda.

Došao do zaključka da ako sam bio povređivan i vređan nekim postupcima, mora da sam i sam povređivao i vređao.

Žao mi je.

Što ne čini opravdanim moje postupke.

Ali je svest o tome nekakav korak.

Ostaje otvoreno pitanje gde povući liniju. Ko je vredan kršenja principa. Bilo kog. I kada vredi kršiti.

Da li neprospavane noći provedene zbog principa zameniti neprospavanim zbog kršenja?

Šta je gore?

Ne znam. Možda saznam.

Možda i ne.