dovođenje pitanja u pitanje

Šta raditi kada inspiracije za pisanje nema? Kad nema koncentracije da se sedne i ako se ne piše, bar čita u nadi da će inspiracija doći kroz tuđe redove? Šta kad je jedna od posledica ostavljanja ’piščevog načina’ života kriza za mislima koje žele da izađu? Kada igra rečima postane istinski misaona. Kada misao postane igra za jednog, protiv kuće. A kuća uvek dobija.

Šta kada nema više one želje da se sedi satima okovan alkoholom dok reči i emocije kuljaju, smenjuju se samo sa poklopcima flaša, ženama i izlascima sunca.

A samo izlaske razlikuješ. Šta kada više ne možeš ni da se uživiš dovoljno u redove koje pišeš?

Toliko da pribegavaš klasičnoj strategiji distanciranja poput krivca, govoriš o sebi u trećem licu?

Kada nisi siguran da li su tvoja pitanja retorička ili očekuješ odgovore od nekoga? Jel na kraju rečenice stoji znak pitanja ili tačka(?).

Kada se sve pertvori u jedno čekanje i pauzu između mladalačke ludosti i onoga što bi na kraju trebalo da da odgovor na pitanje koje nikad nisi glasno postavio. Da li si zaista lud, ili nisi više mlad?

Da li je to prokrastinacija zbog lenjosti, otupelosti ili suvog genija.

Ili si možda sve što si mogao da ogoliš ogolio?

Dokle treba kopati?

Dok ne odbaciš svet ili svet ogugla na tebe?

Da li si dovoljno hrabar ili samo srljaš?

Šta je uopšte spisateljska hrabrost?

Koji osmeh je ikada iskren? Ima li osmeha bez straha u pozadini?

Gde je granica između smeha i osmeha?

Šta je uopšte zajednička nit koja spaja sva buncanja koja papir trpi?

Ako je ovakav tekst jedna sušta gomila gluposti, da li čitalac koji se slaže sa konstatacijom da je u pitanju konglomerat egomanijakalnosti, patetike i gluposti daje na značaju ovom tekstu ili ga slažući se sa redovima opovrgava?

Šta da radiš kada inspiracija presuši?

Sedneš trezan i dovedeš sve što ti padne na pamet u pitanje.