Mein kampf, nazis raus

Nije problem. Nije problem čuti da nekome smetaš. Nije problem čuti da nisi dobrodošao. Navikne se čevek na to.
Nije problem kada ti kažu da si problem. Nije strašno saznati da ti najbolji prijatelj ne sme reći šta mu je smetalo satima. Nekad i godinama. Ako imaš sreće. Ali jeste tragično.Nije problem čuti pesmu koju ne voliš. Nije problem zagrliti pred nepodobnima nepodobnoga. Nije problem poljubiti slobodan čoveka, ne njegov pol.
Nije problem nasmejati se na Prajdu dok okolo lete kamenice.
Nije problem obući odelo i sedeti sa beskućnicima.
Nije problem govoriti kako vidiš stvari.Nije problem prihvatiti tuđe mišljenje.Nije problem pokušati pratiti ritam muzike.
Nije problem čuti šta neko pije.
Nije problem podeliti poslednju cigaretu sa nepoznatom osobom.Nije problem živeti kao da melodije neće više biti.
Problem je tolerisati sve što nisi Ti.

Princip dileme

Teško je držati se principa. Ne samo zbog toga što principi teraju čoveka da bude krut. Teško je jer je za početak teško stvoriti principe. Možda i teže nego ih testirati. Teško je slušati taj glas iznutra svaki dan, u svakom trenutku. Principi su mi doneli mnogo neprospavanih noći. Koje sam mogao da provedem sa voljenom osobom, sa psom, sa roditeljima, onima koji mi prijaju.

A onda staneš i vidiš da se principi nekada kose sa onime što je možda ispravno. I tu dolazi, iz mog iskustva najteži trenutak. Revidiranje. Ili promena, kako kome.

Svi težimo da budemo u grupi. Na različite, nekada potpuno nelogične načine. Ali svi patimo jedni za drugima. Odnos je centar našeg životnog razvoja, ljudskosti. Da, antropolozi, toj struji pripadam. Ili je to upućeno filozofima. Ne znam.

Ali ima nečeg veličanstvenog u principima. Kakvi god bili. Trenuci u kojima sam se najtvrđe pridržavao intimnih moralnih načela, u tim sekundama sam se osećao najmoćnije. Nisam preterano ambiciozna osoba. No, u tim trenima sam bio nepokolebljiv. Svest o nesvesti i kajanju je moćna. Obuzima, sve vidim jasno, logički sled je potpuno kristalan.

Još uvek ne znam zašto.

I onda sam stekao iskustvo nekakvo. Valjda.

Došao do zaključka da ako sam bio povređivan i vređan nekim postupcima, mora da sam i sam povređivao i vređao.

Žao mi je.

Što ne čini opravdanim moje postupke.

Ali je svest o tome nekakav korak.

Ostaje otvoreno pitanje gde povući liniju. Ko je vredan kršenja principa. Bilo kog. I kada vredi kršiti.

Da li neprospavane noći provedene zbog principa zameniti neprospavanim zbog kršenja?

Šta je gore?

Ne znam. Možda saznam.

Možda i ne.

pismo kolegama, na samo jednom pismu

Драге колеге, поштовани професори, чланови управе Филозофског факултета

Желим да вам се захвалим на успешном раду у процесу реформе образовања. Студенти факултета који представља једну симбиозу научног рада, квалитетног и ефикасног преноса знања са вас који знате више, на нас који знамо мање, вам аплаудирају свакодневно. Овом приликом желим да укажем на то да смо свесни свих жртви које сте поднели да би нама, вашој будућности, наследницима пензионих фондова који зависе од нашег пласмана на тржиште рада као јединог видљивог параметра студирања, био што бољи стандард живота. Сматрамо лажним све досадашње анкете и истртаживања која говоре дијаметрално супротно од онога чему сведочимо свакодневно.

Студентски стандард је бољи. Сећам се када ми је деда причао да није могао да постане студент. Ипак није на време завршио основну школу. Данас услов може да испуни свако. Као за геј заједницу признату од стране државе. Књиге су нам такође доступне. Има их у библиотекама, понекад и у већим бројкама од један. Студентски домови привлаче и стране студенте, као и онај ексклузивни дом код Авале, који омогућава потпуну интеграцију наших колега у домицилну популацију.

Морам да признам да је од свега највећи допринос доследно поштовање аутономије универзитета, доступност информација од јавног значаја у вези са радом факултета, успешност у деполитизацији институција факултета, и политици незаузимања страна у бенигним и инфантилним сукобима међу студентима и кадровима политичких странака.

Не могу се сетити ни једног улаза политичара на територију факултета. сачувани смо од приватног капитала који је необавезан да поштује чињеницу да узурпира простор који припада студнетима, као на другим факултетима у региону. Сви приходи факултета се виде свакодневно на и око факултета. Полиција никада није крочила на факултет. Као ни свештенства. Секуларизација је очувана.

Као и финансијска оправданост школарина.

Надасве, захвалан сам вам што ће ми после факултета, завршеног или напуштеног, остати једна иста брига. Ко ће победити на изборима, и колико је Косово наше. Е, то је систем у коме ти мора бити добро.

Не иде ми овај сарказам.

Aleksa je moj prijatelj

Ovo je priča o mom prijatelju.

Aleksu sam prvi put video u troli pre skoro četiri godine, na putu ka Plavom mostu. Izgledao je kao prosečna skinjara na koju sam navikao u ovom gradu. Volim skinhead pokret, divim se radničkoj duši koju sa sobom nosi. Mislio sam da je još jedan od nacističkih idiota koji su preplavili ovaj grad. Spremao sam se da izađem i pobijem se sa njim, jer na torbi u kojoj je nosio gitaru nije imao nikakvo obečežje. Mislio sam da je to zbog toga što možda svira u nekom od delova grada u kojima se ne toleriše rasizam. Na tadašnju žalost, izašao je par stanica pre mene.

Par meseci kasnije, došao je na moj fakultet. Spremao sam mu sačekušu sa par drugara iz kraja. Planirano je da ga nas trojica napadnemo i izmlatimo kao idiota.

No, čudan splet okolnosti me je doveo do razgovora ispred fakulteta sa njim. Pili smo pivo u društvu, a kako Filozofski gaji tradiciju argumentacije, rešio sam da čujem njegovu stranu.

Ispostavilo se da se slažemo skoro u svemu. Nije bio nacistički bolit. Nije bio patriotski slepac. nije bi verski fanatik.

Bio je skeptik.

Kao ja.

Preke je naravi. Poput mene, ponekad. Ne ja, on je preke naravi ponekad. Neiskusan je bio.

Postali smo prijatelji jer smo bili obojica voljni da činimo sve što je u našoj mogućnosti da branimo tekovine prezira prema netoleranciji.

Skupa smo se borili na razne načine protiv desničara svih profila. Zajedno smo stajali u odbranu sloboda slabih.

Znam da me Aleksa nikada nije izdao. Znam da nikada nije bio loš ni prema kome. Znam da nije zaslužio da bude primer vlastima u borbi za desničarsku stvar, u ime dnevno političkih borbi.

Znam da je moj Aleksa bio svakog dana moja odstupnica, i moj stub.

Na njega sam se ugledao, uz njega sam stajao.

I kada sam se plašio, na njega sam mislio.

Aleksa, čekamo te

knjiga

Ceo život želeo sam napisati knjigu. Nikada nisam uspeo da pređem prvih par strana. Ređaju se reči i rečenice, ali nikada više od pojedinačnih ili pojedinih epizoda. Do sada sam imao stotine početaka i uvoda. Svaki se završavao iznenada i neočekivano. To  bi uvek bio uvod u ono što jesam, u neku intimnu priču koja bi poslužila čitaocu kao objašnjenje mene, poznavao me lično ili ne. Ispostavilo bi se da bih od svih koji čitaju najviše iznenađen bio ja. Kroz pisanje i sve te početke knjige najviše o sebi otkrivam sam. Na kraju, ti uvodi, obraćanja drugima, postaju najzanimljiviji meni.
Često se dešava da dok pišem ostavljam sebi poruke za trenutke kada zaboravim da sam išta pisao. Nekada nisam siguran ni da sam pisao to što sam potpisao.
Desi se da upoređujem svoje reči sa rečima drugih, tražeći nešto originalno po čemu bih se mogao izdvojiti od svih ostalih kombinacija reči i virtuoznosti drugih.
Ako bih počinjao knjigu po n-ti put, kao što to pokušavam sada, činio bih sve iz jednog daha, bez pauza, bez razmišljanja i bez zadrški.
Svaki početak knjige je težak.
Na kraju prekinutog uvoda, onog iznenadnog kraja koji  ni sam ne očekujem, vratim se na početak i vidim da je ideja kojoj sam želeo da budem veran potpuno zamenjena drugom. Neočekivano i suptilno.
Kao sada.
Želeo sam da napišem uvod u kom ću objasniti čitaocu kako ne mogu napisati knjigu o sebi. Knjiga koja je lična koliko i ona koju želim napisati je poput života. Teško je ispratiti svaki dan. Ne mogu se setiti dovoljno svog detinjstva da bih napisao kako sam došao tu gde jesam, niti mogu znati kako će izgledati kraj.
Možda je ipak na nekom drugom da napiše i početak i kraj.
Uskoro mi je rođendan, još jedna istrgana stranica moje knjige koja će sazreti kada je ispunim rečima.
Možda ipak nisam toliko promašio ideju kojom sam ispisao prve redove. Još jedan uvod u knjigu je gotov.

Žrtvama sistema...

...koji nas tlači i zatvara. Onima koji ovo čitaju poručujem da ne očajavaju. Strahote koje se nadvijaju nad nama su posledica pohlepe. Te gorčine čoveka koji ne na vrhu našeg napretka. A taj napredak je posledica svih delanja, svih koji danas žive, i svih koji su ikada živeli. Dostignuća, sva tehnologija i tehnika koju smo akumulirali, su preoizvod čovečanstva. To nije privatna stvar. Nema svojinskog odnosa u tome.
Mržnja umire sa onim koji mrzi. Netolerancija opstaje dokle god postoji neznanje.
A neznanje se ne iskorenjuje u školama. Iskorenjuje se radoznalošću. Beskrajnom potragom za novim iskustvom.
Oni koji su na vrhu piramide moći su ljudi, od krvi i mesa. Dolaze tamo spletkama, kroz politiku, rezervisane pozicije u hijerarhijama moći. Učeni su da okrenu drugi obraz pred patnjom običnog čoveka.
Nas okreću jedne protiv drugih. Mi smo njihovo topovsko meso, njihova đulad, njihova roba, jer za drugo dugo nismo znali. Za manje od jedne generacije smo naučeni da ne preispitujemo ništa. Da ćutimo i okrećemo glavu. To znači da još nismo naučeni da mrzimo. Znači da se plašimo, jer imamo koga da volimo, i nekoga ko može voleti nas. A samo nevoljeni mogu mrzeti. Oni koji u drugom ljudskom biću ne vide ljudskost.
Oni koji žele da ubijaju nisu ljudi. Oni koji žive za tuđu smrt su neprirodni. Jer nismo više životinje koje ubijaju opstanka radi.
Oružje je zlo. Ljudi koji ga nose, nose semeništa zla, nose patnju i šire je. Sloboda se ne može izvojevati masakrom i otimanjem života.
Sloboda je...granica između mene i vas

Prvi put sam ušao u Mađarsku sa svojih 4 godine. Tada su roditelji zaključili da nije pametno kretati se Hrvatskom, jer su problemi u Krajini i Slavoniji već počeli.Sećam se tih ogromnih sela, kao moje Njegoševo kraj Bačke Topole.Agrarna sela. Po stotinjak hiljada stanovnika, u niskim kućama, sa jarkim crvenim krovovima. Ljudi radoznalo posmatraju tada holandske tablice na kolima koja smo imali. Sretno mahanje i osmesi. I strašne zime. Nikada nisam osetio žešću zimu od mađarske. Panonija je zeznuta u decembru. Ali posle dvadesetočasovnog puta me je čekala obećana zemlja. Slovenija.
Nisam ni slutio koliku će ulogu ta Mađarska odigrati u mom odrastanju. Prošao sam njene južne i jugo-zapadne delove stotinjak puta ako se ne varam. Nikada mi nije bilo jasno zašto nikada nismo stajali tamo. Znam da su svi policajci bili jako neprijatni, i da je najgora stvar koja je mogla da se dogodi bila zaustavljanje od patrole, jer je to značilo da ćemo produžiti put još par sati.
Onda smo '99. otišli u Budimpeštu. Moji roditelji su morali da mole slovenačku ambasadu tri dana da mojoj mami, sestri i meni daju vizu, jer za azil nismo imali osnova, uprkos državljanstvu mog oca. Problem nije ostajao ograničen pred ambasadom. Van odvratnog restorana, sa neljubaznim ljudima, prolaznicima koji ne znaju ili ne žele da pričaju sa vama na stranom jeziku, nemam ni jedno sećanje na tu posetu. Dve godine pre toga sam bio u Amsterdamu, Briselu, Orlandu, i Bahamima. Možda je šok zato bio veći, ili iskustvo upečatljivije.
Drugi put sam bio pre neke dve ipo godine. Radovao sam se toj poseti, videću prijatelje.
Ista priča je bila i ovaj put. U redu, razumem da neko smatra svoj jezik bitnim delom svog identiteta. Nije nešto što smatram bitnim lično, ali razumem i poštujem. Susreo sam se sa nepoznavanjem stranih jezika i u Italiji, sa Francuzima, Grcima itd. U Nemačkoj je skoro sav program sinhronizovan, Italijani su to doveli do savrsenstva, kao i Japanci. Poljaci su izvor nepresušan kada je u pitanju izvlačenje iz depresije. Šta da vam kažem, kada sam posle Terminatora 2 gledao pornić na Polsatu i shvatio da sve glasove radi isti tip.
No, taj drugi put je ostao obeležen policajcem u civilu koji je video značku sa antifašističkim obeležjima na jakni koju sam nosio. U roku od 2 minuta je našao ekipu verovatno navijača, koja je jurila mene, sve zajedno sam još 5-6 ljudi sa kojima sam bio.Osim vozača, koji je shvatio o čemu je reč, niko prstom nije mrdnuo u prepunom busu. Nije pomogla ni činjenica da sam panduru van dužnosti pokušao da objasnim da ne razumem ni reč onoga što mi pljuje u lice, na nekoliko jezika, čak i u dve varijante mađarskog. Čovek zapenio zamnom, kriminalnog izgleda, opasnih pogleda, i verovatno odvratnih korena.
Treći odlazak u Mađarsku je bio u vreme najštovanijeg praznika. Dan pobede, republike, ponosa ili čega već. Dan uoči sam se vraćao sa protesta u Beču, polnog kvadricepsa od pendreka.
Užas koji me je dočekao je nešto što ću u kratkim crtama pokušati da dočaram. Deca, žene, muškarci, starci, mladi, kao u prazničnoj atmosferi, sa jeftinim papirnim bedževima u bojama mađarske zastave, sa grbom u centru, i potpisom Jobbika.
Jobbik jednostavno znači desno. U to vreme je aktuelna priča bila ona za kontroverzni zakon o medijima. I o predizbornoj kampanji kojom su sadašnji došli na vlast. Ona anti-romska kampanja?
Tih 3 sata u Budimpešti sam bio stvarno uplašen.
Jasno mi je da je sve u kurcu, da je ekonomija u raspadu, da su ljudi postali vukovi, da je sve puklo, ali ta jeza, a video sam sveta, nije da nisam, nigde drugde me nije obuzela.
Bio sam u gorim sredinama, gde sam stvarno imao ozbiljnih razloga da strahujem za život, gde su mogle veoma loše stvari da se dese zbog načina na koji govorim, porekla, stavova koje zastupam, ali kao Budimpešta, ništa slično.
Nigde se nisam osetio toliko bespomoćno.

Šta će sa njima biti, samo od njih zavisi.
Poenta ovog teksta je valjda iznenađenje činjenicom da postoji de facto opozicija, koja nije tu samo zbog zakona i kozmetika slične vrste.
Ima ljudi koji žele promenu odnosa.
Za kraj, imam dva pitanja za njih. Prvo je, gde ste koji kurac bili pre 5 godina kada je trend jačanja desnice počeo. Drugo, šta ćete sad kad je sranje zasmrdelo i vama?