Živina i trajanja

Danas smo Emdjej,Laki i ja sedeli na verandi kod Barajeva i pili pivo i kafu. Emdjej je taj običaj usvojio posle jednog pijanog leta u Bajcetini kada je u podrumu pekao rakiju. I dan danas tvrdi da se ne seća kako je tamo dospeo,sem da je krenuo po hleb i kifle u skroz dobru pekaru preko puta zgrade. Razlog zašto je ta priča sumnjiva leži u tome što ispred njega nema pekare. Ali,Emdjej je tada mnogo platine smrkao.
Tokom skupštinske rasprave o smeni ministra odbrane, Laki je odlučio da donese grčku živu i počeo da je kuva. Emdjej,sad na zlatu,pošto platina ne dolazi u obzir zbog skraćenja plate i nepovoljnog kursa evra,ukori Lakija zbog neadekvatnih uslova u kojima kuva opasne supstance. Podsetio ga je,pedagoški kako to samo Emdjej ume,da je tako prvi Milanov sin preminuo u Kambodži. Prosta duša. Ali znate i sami šta tranzicija učini prvim generacijama. 
U jednom trenutku na tabletu Neksus provinijencije se pojavio teleks da je skupštinska većina napustila većinu u skupštini. Laki je zanemeo. Ja nisam znao šta da radim jer je delovao kao onomad kad je pokušao da sažvaće ciglu pa slomio omiljeni zub. Ta jedna lična tuga. Znate na sta mislim.
Emdjej je bio apsolutno pobesneo jer je saznao da je valjda neki tip tvitovao o tome da je Zoka Mihajlovic MILF. A sva trojica znamo da je on to mesecima unazad tvitovao višestruko, tagujuci mene, pošto Laki još koristi hi5. A ja sam redovno pokazivao Lakiju.
Posto smo se smirili svi,Emdjej je padajući sa drvene daske prozborio da se Lakijevo ime u nekim padežima rimuje sa rakija. Laki,duboko povređen zbog implicitnog prebacivanja sto nije završio faks,zbog čega i ne zna šta su 'padežima',uzme onu živu i vrelu je baci podase. Razli se živa, u tom stanju pre gasovitog,ubi Emdjeja. Laki premine od tuge u srcu a ja od opekotina.
Posle smo se našli u cistilistu ali to moram drugi put. Sad radim,pošto moram da platim prevoz jer su mi danas suspendovali vozačku.

Lepota poroka

Bila je to ratna '43. Snazan vetar je duvao sa istoka dok su nas tukli sa obliznjeg brda oni u crnim kosuljama. Pucalo je, pa to je bio haos kako su tukli po nama, Laki se jos uve sa setom seti, te zagledan u daljinu u wc-u slegne ramenima. Emdzej jos uvek ume da sporadicno zastakli pogled i samo promrmlja...fiju...fiiijU. Kao da ga neko jos uvek slusa u Beckoj filharmoniji dok citira Rza-e stihove.
Ja ne mogu d se zalim, kao i bombardovanje, meni je taj ratni period prosao nekako veselo. Kao Mladicu bezanje od Haga.
Emdzej i Laki su voleli da dunu. U rovovima ispred srusenog Kosta kafea u Staljingradu, mislim da je bila '44., voleli bi da promole glavu sa dzointom i samo cekaju da vide da li ce ih nacisticki snajperisti skinuti zbog zara i dima. Lakija smo triput sahranili tako. Svaki put prostrelna kroz lobanju. Tanka lobanja. Ali dobar covek. U to vreme Emdzej jej bio punacak. Danas je mrsav zbog te tri sa'rane, ali samo zato sto je Laki teska licnost i dok je mrtav.
Umro je i Emdzej jenom, bilo je to u Vijetnamu '63., kada smo, igrajuci se Otpisanih sucajno regrutovani u Marince. Nismo se ni okrenuli, a vec smo bili na plazi. I opet sve puca po nama. Emdzej se naljutio i pljunuo na tenk (jos uvek nikom od nas nije bilo jasno sta ce tenk na plazi), a pretpostavljamo da je zato neko javio ovima ih avijacije da osuju po njemu napalm. I dalje tvrdim kadgod se potegne ta tema, da ne bi proslo tako da je koristio kosili umesto onog sampona od koprive.
Ja, eto, jos uvek nisam umro. Ni za bombardovanje kad sam sa tatom lovio tomahawk mrezom za leptre.

Sve u svemu, rodjendan mi ej u apriilu.

Bilijar

Znaš li one ljude koji postaju očigledni tek kad ih niko ne primećuje? One koji naizgled ne odstupaju od okoline? Što ih nikad ne bi uzeo iko u tim sem za golmana jer su krupni u osnovnoj? Onaj što se smeje jedini od srca bez obzira na to kakve pičke su oko njega? Onaj na kog pomisliš da je dobar da ga vodiš sa sobom u izlazak da bi ispao kul.
Vidiš, Lale je čovek boračkih veština. I to ne jedan od većine koji je to prekinuo pre dvadesete. Ili jedan od onih koji kulja i ulubljuje bez bola zidove. Lobanja.
Tek kad mu staneš na crtu počneš da uvidjas neke crte. Kako se razvija situacija, tako vidiš da možda Lale nema baš mnogo znanja o nekim uglovima gledanja. I osećaš superiornost.
Jer Lale je tu da se ti osećaš dobro.
Lale je onaj koji se jedini smeje, kako se smeje.
Kad ustreba,sebi.
I onda si trijumfalno pred pobedom.
Pogledaš Laleta. Lale pogleda tebe.
Pun podrške.
I pobediš.
Lale je jedini lik koji se smeje sa osmehom.
Nasmejes se i ti. Ali ne kao Lale. Jer Lale se jedini smeje kao se smeje.
Jer je za njega igra pobedila.
I tad shvatiš koliki je Lale čovek. Onaj pred kojim je svaka pobeda pirova.
Onaj lik koji se smeje tako da je svaku partiju zapravo dobio.

Koalicije

Na kraju dana se sve svede na to da li si sa nekim sa kim želiš da budeš. Ja sam najčešće sam. Ili sa njom.
Najčešće sa njom. Ali sam sa sobom. To je problematika svoje vrste.
Odvikao sam od toga da budem zaista sam. Da se zatvorim u kuću. Da pobegnem u sobu.
Isključim telefon.
Pijem bez trunke brige.
Dočekam jutro mrzeći svoje reči.
Rečito udarati po sebi.
Silovito patiti.
Imati grimasu dok prosipam svoje reči po onome što najbolje trpi.
Da imam više para,bio bih ispričan tetovažama.
Ovako imam samo da se napijem dovoljno da kao kukavica sebe zadržavam da kažem šta mislim.
Hoću odmor od sebe kakav sam danas.
Fali mi moja nehajnost.
Poslednji put sam to bio kad me je neko pitao brinem li o tome da li ću povrediti nekoga.
Odgovor je bio ne.
Danas je ne,ne.

Srce

Kao uvek,pogled je bio udaljen. Često nije video ništa oko sebe. Ali je odavao utisak kao da mu nije promaklo ni najsitnije. Koracajuci ka poznatom, unezvereno je lutao svojim mislima. I kao što mu se hiljadama dana učinilo, I ovaj put je video u daljini. Na kraju udaljenog pogleda.
Dah bi stao,zajedno sa srcem.
To je bilo njegovo prokletstvo. Znao je da će živeti duže za svako to preskakanje srca. Da je njegov život počeo kad je izbrisao nju.
Lutajući kroz šumu misli,zaustavi ga poznato lice. Srdačan je to bio susret  nabijen emocijama. Mnogo je smeha I osmeha prošlo kroz taj odnos.
Ali ovaj put ne.
Najzad je dočekao vest koju je čekao godinama. Toliko dugo da su se dani stopili u obrise. A snovi u realnosti.
Umrla je.
Prvi put mu je srce zaigralo. Lupalo je kao da najavljuje. Ali niko ne zna šta.
Toliko jako da od srca nije čuo davnog sagovornika.
Sa usana je pročitao da ga je spomenula pred poslednji san. Da je često plakala.
Da ga nikad nije spominjala imenom. Ali da su znali svi zašto su te suze bile.
Srce je I dalje udaralo. Sve jače. Brže. Kao da nadoknađuje sve zaostale otkucaje.
Kao da juri ka svojoj smrti.
Kao da ima svoj plan.
Toliko odlučno da ga um nije mogao sprečiti u nameri.
I odjednom je stalo. Momak je pao na kolena I samo izdahnuo.

Blogerista

Posle jednog intervjua, odlučio sam da vratim blog. Ugasiću nešto drugo.
Izrečene reči su samo izrečene, ostaju iskrivljenje u sećanjima, iznova parafrazirane. Reči ostaju onakvima kakvim ih ostavimo.
A internet je veliki. Duži I širi od puteva kojima prođemo. Samo ovde možemo ostaviti sebe. Samo ovde možemo ostaviti poklon koji traje. Poklon čovečanstvu.
Način da nadživimo sebe.
Oglušio sam se o jednu od najveličanstvenijih tradicija čovečanstva. Prenos znanja. Odlučio sam da to ispravim.
I dalje tražim ono što sam izgubio. Javiću se kad nađem.

3.2.1

Ovo je moj kraj puta kao pisca,ako je moguće ovaj izlet posmatrati tako.
Želim da vam se zahvalim za čitanje. I sugestije.
Ideje.
Bilo je uzbudljivo.
Preko 300 naslova.
Na žalost, ne osećam više tu želju da se ovako dam svetu.
U meni se nešto konačno slomilo.

Odoh da tražim šta.

Zbogom, Tijardović