Susret

Posle mnogo godina je video kroz masu nepoznatih ljudi. Osetio je da ga gleda i pre nego što je digao glavu. Delovala je razmrljano u obrisima maglovitih pojava. Ugasio je cigaretu uspravno u pepeljari i kroz izdisaj zamenio viski gustim dimom. Ta navika da gleda dno je postala nužnost.
-Promenio si piće. Zato te nisam prepoznala.
Stvorila se niotkuda. Sećala se da mu se nikad ne prilazi sa leđa.
Da, odgovorio joj je, viski je lakše držati blizu srca.
Prišla je korak bliže, ruka na stolu.
U drugoj ruci nož.
Gledao je netremice u oči. Sve se utišalo.
Priđi bliže,zaustio je.
Oštar bol u grudima.
Priđi bliže, zavapio je.
Tu su bili. Oči u oči.
Priđi bliže.
Usne na usne.
Dajem zadnji dah za tvoj poljubac, izdahnuo je.

dijalektika

U trenutku je ukrao kompjuter, koji se na srpskom kaže računar, samo spuštanjem vrhova prstiju na tipkovnicu koja se na srpskom kaže tastsatura, jer je, valjda u očima jezikopisaca, ono što slovenci i deo hrvata, ali nikako srbi, nazivaju tipkokrađom verovatno, drugačije od onoga što srbi, moguće, mogu zvati tastatotuđenjem.

Osumnjičeni je uhvaćen samo zbog preteranog razmatranja pravilnih apozicija i kriminalnog odbijanja da ne zbunjuje lingviste razdvajanjem jezika. Pošto insistira na čistokrvnom hrvatskom ekavstvu.

dovođenje pitanja u pitanje

Šta raditi kada inspiracije za pisanje nema? Kad nema koncentracije da se sedne i ako se ne piše, bar čita u nadi da će inspiracija doći kroz tuđe redove? Šta kad je jedna od posledica ostavljanja ’piščevog načina’ života kriza za mislima koje žele da izađu? Kada igra rečima postane istinski misaona. Kada misao postane igra za jednog, protiv kuće. A kuća uvek dobija.

Šta kada nema više one želje da se sedi satima okovan alkoholom dok reči i emocije kuljaju, smenjuju se samo sa poklopcima flaša, ženama i izlascima sunca.

A samo izlaske razlikuješ. Šta kada više ne možeš ni da se uživiš dovoljno u redove koje pišeš?

Toliko da pribegavaš klasičnoj strategiji distanciranja poput krivca, govoriš o sebi u trećem licu?

Kada nisi siguran da li su tvoja pitanja retorička ili očekuješ odgovore od nekoga? Jel na kraju rečenice stoji znak pitanja ili tačka(?).

Kada se sve pertvori u jedno čekanje i pauzu između mladalačke ludosti i onoga što bi na kraju trebalo da da odgovor na pitanje koje nikad nisi glasno postavio. Da li si zaista lud, ili nisi više mlad?

Da li je to prokrastinacija zbog lenjosti, otupelosti ili suvog genija.

Ili si možda sve što si mogao da ogoliš ogolio?

Dokle treba kopati?

Dok ne odbaciš svet ili svet ogugla na tebe?

Da li si dovoljno hrabar ili samo srljaš?

Šta je uopšte spisateljska hrabrost?

Koji osmeh je ikada iskren? Ima li osmeha bez straha u pozadini?

Gde je granica između smeha i osmeha?

Šta je uopšte zajednička nit koja spaja sva buncanja koja papir trpi?

Ako je ovakav tekst jedna sušta gomila gluposti, da li čitalac koji se slaže sa konstatacijom da je u pitanju konglomerat egomanijakalnosti, patetike i gluposti daje na značaju ovom tekstu ili ga slažući se sa redovima opovrgava?

Šta da radiš kada inspiracija presuši?

Sedneš trezan i dovedeš sve što ti padne na pamet u pitanje.

Čovek

Ja nisam čovek koji piše pesme
Ja nisam čovek što radi što se ne sme

Ja sam čovek koji zna da se ne sme reći ja
Čovek koji zna da ja najčešće vredi dva

Čovek koji se drži proze
Čovek kog često voze

Čovek koji nije vredan sećanja
Čovek nije vredan većanja

Čovek koji se čudi dovek'
Čovek kome čudno zvuči "čovek"

Sila natezanja

Imam konstantan konflikt u sebi. Mogao bih to nazvati konfliktom izmedju svog Karlina I Sagana. Izmedju onog koji mi govori da se izdignem iznad svega sto vidim oko sebe I onog koji mi kaze da sednem, napravim kokice I uzivam u okolini koja se rastapa. Onog koji je zabrinut za sustinu svega sto ostavljam deci koju verovatno necu imati i onog koji se prepusta najdubljim porivima dok uzivam u svemu sto me cini sretnim.
I dok tako pokusavam da se izolujem od svega sto mogu videti, u obrisima vidim kako se ne ostvaruju moji najgori snovi. Ostvaruju se tudji snovi,koji skupa cine ono sto ni sam nisam mogao osmisliti. Gledam magle od ljudi koji gube ljudskosti svakim izdahom. Pretvaraju se u ispeglane zvake na trotoaru preko kojih gaze oni najgori medju nama. Poceo sam da prezirem odela I ljude koji izgovaraju fraze poput:"Volim svoj narod.". Muka mi je od licemerja koje sam primoran da izbegavam na ekranu.
Sve redje cujem svoje srce. Nesto mi utisava puls.
Zelim samo da se ljuljam i gledam u ravnicu dok gledam kako gori horizont.

9. Maj

Drugi sv. rat je bio najveci sukob u istoriji. To nas uce u skolama. Od najranijih dana. A sve je to nekako suvo i bezlicno. Znamo ko je bio ko i na kojoj strani. Koliko miliona je umrlo sa koje strane. Ko su bili dobri a ko losi.
Ali ne znamo sta je zapravo bilo. Ne znamo osecanja ljudi. Naboj i zar koji je ljude gonio. Doba ideala koje je stvorilo bez premca najbolji politicki projekat u istoriji ovih prostora. Ne znamo vrednost ideala koja je ljude gonila da goloruki odu iz topline doma da se verovatno ne vrate. Ne prepoznajemo svest ljudi koji su baratali kolicinom informacija manjom od svetog pisma za ceo zivot. U ovo doba hiperinformisanosti i prepovezanosti ne razumemo trenutak samospoznaje i samosvesti, te tezine odgovornosti pred odlaskom medju nepoznate ljude za koje te veze iskljucivo zajednicka ideja. Da smo jednaki.
U ovo doba "izobilja" ne mozemo pravilno razumeti sta znaci birati izmedju ideala i porodice. Danas je jedan Vicko Krstulovic budala. Danas je Krsmanovic zaboravljen. Jedan Kapicic totalitarac.
A zaboravljamo da dugujemo jezik tim ljudima. Zivote svojih oceva i majki. Da smo mi oni koji smo preziveli zbog njih. Da im dugujemo bukvalno sustinsku sansu na ovoj planeti. Sansu da protracimo svoj zivot. Da donesemo svaku dobru i losu odluku. Da roditelji steknu znanje koje nam mogu preneti. Da im dugujemo skoro svaki krov nad glavom. Da im dugujemo milionski Beograd. Zagreb. Pristinu,Ljubljanu,Sarajevo,Skoplje...
Zaboravljamo obavezu prema sebi.
Zaboravljamo da ti koji su pali da bismo mogli stajati ne traze nista.
Samo da ne stojimo pogrbljeni.
Zbog toga im hvala.

Potraga za znanjem

Mislim da se ljudi koji citaju mnogo grubo mogu podeliti na dve grupe. One koji jure znanje I one koji pokusavaju da pobegnu od sopstvenih misli zatrpavajuci ih tudjim.