Most preko Ade

Mostovi su valjda simbol povezivanja. Ono, napraviš pilon na jednoj strani obale, pa na drugoj, i nabacaš stubove između, nakrkaš betonski, da se tako, kolokvijalno izrazim, socijal realizam, i eto kapitalističkog mosta predviđenog za prevoz robe, posledično, ne i nužno, ljudi. Kao Europska Unija. Prvobitno za protok robe, a od devedes' druge, ako se ne varam, i za protok ljudi.
I sad šta, slušam o raspravi u vezi sa imenom novog nam mosta preko Ade, koji će povezivati skoro-pa-blokove i ono čudo iza Ade, i čujem tako između ostalog da nam je to poklon od gradonačelnika. Novogodišnji jebem li ga. No, nisam siguran za koju tačno novu godinu. Sećam se da sam prošle godine dobio ogroman kurac. Pretprošle isto. I pre toga. Sad mi nude ogroman most, sa najvećim kurcem u Evropi.
Iskreno, mene grize savest zbog tog mosta. Jel razmišljao neko o tome šta to čini okolini?
Betonska monstruoznost, jedna odvratna krađa obale, taman kada se priroda koliko toliko povratila od Ada-šoka. Dalje uništavanje životinjskog sveta reke i veštačkog jezera. Koliko je običan čovek postao akutno kurcobolan kada su ovakve stvari u pitanju govori iz mog iskustva najčešći prvi odgovor sagovornika na pitanje uticaja po okolinu. Rast jebenih cena nekretnina. Dalje implikacije promislite sami.
Da li želim da mi ogroman kurac od mosta, pored hrama u obliku zlatnog glavića, bude simbol mesta u kom živim? Ne. Da hoću, bavio bih se imenom betonske godzile koja guta sve oko sebe, u potrazi za svetim gralom progresa.
Dakle, gradonačelniče, opet si mi poklonio jedan ogroman kurac. Koji sam, opet, ja platio.

blokadni dnevnik 9.12.-16.12.

Petak, 9. decembar

Još uvek ne mogu da poverujem da je uprava fakulteta iskoristila našu dobru volju da ne ometamo nastavu u sto kecu i poslala Peđu i ostale iz tehničke službe da nam pokradu stvari. Pitam se koliko će stvari biti uništeno. Nervoza među kolegama je i dalje prisutna. Mislim da ću iskulirati večeras, eventualno ću svratiti do Lakija u lokal da se izjedam od besa.

Vreme je da počnem da planiram novu godinu. Za sada je Srebrno jezero najbolja opcija. Pitanje koje ostaje otvoreno je novac, i da li ću moći da uzmem kola.

Subota, 10. decembar
Ne mogu da nađem literaturu za ispit. Imam još vremena, ali knjiga nema. Ne želim da uzimam od svojih, a za biblioteke trenutno nemam para. Kao ni da vratim ostatak para za takse za novi indeks, ni za prijave, ni za vraćanje ostatka duga za školarine. Otkad su mi nacisti slomili ruku u poslednjem napadu, izgubio sam sve klijente za prevođenje. Što znači da nemam stabilne prihode pre početka kobne „dveiljadedvanaeste“. Ako svi pomremo, nije problem, no, bilo bi krajnje problematično da ne doživim smak sveta jer nemam para za hranu, zar ne?
Nedelja, 11. decembar
Dan za oporavak. A prošla nedelja je bila baš naporna. Nadoknade izgubljenih predavanja iz perioda blokade uzela su maha. Jasno mi je da ako ne platim na mostu, platiću na ćupriji. I sve je to super. No, profani su ostali nemi na izbacivanje studenata iz sto keca. Van nekih tugaljivih usputnih komentara i sitnih razgovora, prave reakcije nema. Čuo sam priče da će Filozofski, koji navodno nema ništa van dugova, da o svom trošku plati nadogradnju šestog sprata. Pošto već šest godina ne možemo da dođemo ni do čega sem do krajnjeg bilansa fakulteta, u svetlu netransparentnosti finansija istog, moguće je da postoji slamarica. Nedostupna studentima.
Ponedeljak, 12. decembar
Borko se ubio na današnji dan. Saznao sam za to sat vremena pošto sam tadašnju devojku otpratio na autobus. Sparingovali smo često. Bio je mnogo jači od mene, brži, u krajnjoj liniji, bio je jedan od najboljih boraca moje generacije u Evropi. Nikad ga nisam obišao. Nekako mi je uvek bilo teško. Svaki put u rodnom gradu prođem pored njegove kuće, ali nikada ne skupim hrabrost da pokucam na vrata.
Bio je dobar. Strašno kompetitivan i sujetan, ali verujem da je zbog toga bio među najboljima. U svakom slučaju, bolji sportista od mene.
Shvatio sam da o njemu pričam samo sa Saldinom...
Jako mi nedostaje.
Večeras smo napisali zahtev za plenum u sto kecu. Očekujem da ćemo biti odbijeni, sudeći po tome kako nas uprava tretira.
Utorak, 13. decembar
Danas me zvala Vesna, dekanica. Na mobilni. Pričali smo dobrih 45 minuta. Pored potpuno nadrealnog iskustva sa jednom prijatnom ženom koja je apsolutno odsečena od realnosti koja je okružuje, utisak je da je uverena da radi u korist studenata. Ona je nesvesna svih finansijskih malverzacija na fakultetu još iz perioda Kostića, onog bivšeg tranzicionog dekana. Nema pojma ni za potkradanje brucoša od generacije 2006. (ja sam jedan od tih studenata, mislim na 1.000 dinara uplaćivanih na fiktivan račun bez kog ništa dalje nije moglo da se radi) pa sve do poslednje afere sa brucošima, ni i situaciju oko štamparske greške u vezi sa bodovima i veštačkim povećavanjem školarina.
Rekla mi je da sam do poslednjih pet minuta bio vrlo kulturan. Biće da se osetila uvređenom kad sam joj odbrusio da mi ne glumi mamu pošto sam rekao da priča sa jednim od napadnutih studenata čija je dovođenja u opasnost ignorisala i tokom blokade, a posle blokade da ne pričamo. Naime, strašno se jadna potresla oko mog pocepanog potiljka.
Baš jadna.
Sreda, 14. decembar
Ko bi rekao, dobili smo sto kec. Vesna je odlučila da nam da nešto što nam je statutom zagarantovano! Now that’s a first! E da, Peđa, ona flagrantna budala iz tehničke službe, udarila je Draganu u pokušaju da joj razbije telefon dok je snimala klupe uklonjene još tokom blokade, za koje je zvanična priča da su ih blokaderi slomili. U međuvremenu sam saznao nezvanično da je vođa parlamentaraca došao na ideju da optuži nas za to. Problem je u tome što klupe nisu slomljene. Draganin mobilni jeste.
Elem, plenum je prošao sjajno, posećenost je bila bolja nego što sam mogao misliti. Nedostaje mi svakodnevno zasedanje. Ta nasmejana lica, naš mali svet. Baš sam ponosan na sve što smo učinili.
Četvrtak, 15. decembar
Danas sam video da smo de fakto prepoznati kao sila sa kojom se na fakultetu mora kalkulisati. Nemamo monopol nad silom, imamo monopol na argumentima. Oni iz studentskog parlamenta, skupa sa upravom, moraju računati na to šta mi govorimo. Bilo nam je potrebno tri nedelje ne bismo li naterali parlament da igra kako mi kažemo. Naravno, ne bi li dobili više od 80 glasova na sledećim izborima, pokušavaju da sve što smo iznosili tokom blokade prikažu kao svoje napore. No, mi imamo dokumentovane snimke, oni imaju datum poslednje sednice.
Tribina u CZKD je obeležena revoltom uperenim protiv predstavnika iz MUP-a koji je pokušavao da slika učesnike, i potpuno nesnađenim predstavnikom ministra Obradovića, koji studente smatra nedovoljno bitnim, sem ako nisu podmladak neke partije. Što automatski etiketu postavlja u drugi plan.
Petak, 16. decembar
Bakićeve vežbe su prošle kriminalno. To je sve što mogu reći. Kriminalan sam bio ja, da se ne zaboravi. No, nedostatak slobodnog vremena i sna uzimaju danak.
Nadam se da ću imati priliku da se iskupim u skorijem trenutku, makar me koštalo seminarskog.
Dobra stvar je što iz metodike imam dodatne dve nedelje da napišem završni rad.
Kako to samo grandiozno zvuči.
Mislim da uprava fakulteta zaboravlja da neću doveka biti student. A i da nisam zlatna ribica. Tako mi svega, shvatam sve što se dešava jako lično.

kako je sociologija postala nanovo bitna, sve osim nauka

Знало се одавно да је социологија на Филозофском лево оријентисана катедра, која својски, у потрази за објективношћу, тежи да лево не буде. Да се разумемо, нити постоји индоктринација од стране професора, нити штиво иде у правцу улевљивања читалаца, једноставно се ради о томе да не постоји свеобухватнија хуманистичка дисциплина од социологије. Ту некако налећем на закључак да је у питању просто бомбардовање информацијама које me tera da se osvestim pred patnjom o kojoj slušam svaki dan na predavanjima. Na tom polju ta tobože objektivnost gubi smisao. Tu studenti postaju levlje orijentisani. Čak i oni koji to nisu. Nisu svi komunisti, anarhisti, socijalisti i slične etikete. Ali nas ima takvih.
No, razlog zašto govorim o ovome je jedan novi trend na Filozofskom.
Ni jedna druga katedra se ni tokom, a ni posle blokade nije aktivno pozabavila pitanjem iste. Ne znam koliko su studiozno obraćali pažnju na nas, ali znam da jesu.
Profesori, je li.
Asistenti su nam nudili pomoć u obliku hrane, odeće i sličnog, dok ih, verovatno, ne mogu znati pouzdano, uprava nije zaplašila. Inače, ne znam da li znate u kakvim su pozicijama asistenti i demnstratori?
Pored toga što fakultet ne želi da plati demonstratore, ili jako slabo asistente, u cilju skraćivanja troškova te iste ljude opterećuje sa po nekoliko predmeta. Poznajem ljude sa doktorskim zvanjima koji u svojoj disciplini ne mogu da zarade dovoljno za preživljavanje, pa neretko moraju da uzimaju dodatne (?!) poslove sa strane.
Druga strana medalje je uvek ona koja je vidljivija, a to je pozicija u kojoj su studenti.
Oni koji nisu na sociologiji.
Naime, kada sam stupao u blokadu sa kolegama, danas prijateljima, ni jednog trenutka nisam pomišljao da postoji čak i daleka mogućnost da imam ikakve posledice po svoj akademski napredak. Padalo mi je na pamet da možda mogu izgubiti godinu zbog susпензије, или да будем избачен на сличан начин као професорка Шакота-Мимица, али да моје оцене испаштају због учешћа у блокади, чак ни код професора са којима сам можда и имао несугласица, никада.

Епилог других студената, са других студијских група, је другачији. Поред активног шиканирања подржаног од стране професора са филозофије, бруцоши који су учествовали у блокади озбиљно страхују од тога да ће морати да напусте факултет због немогућности да напредују. Неколико колега са других студијских група из истог страха, иако су ту већ коју годину, размишљају да се пребаце на социологију. Јел јасно некоме колико је ово проблематично?
Нема поенте да именујем професоре или студенте. То губи смисао када се у једначину убаци чињеница да нико осим нас самих није вољан да уради било шта по питању страшне злоупотребе аутономије Универзитета. Јер неповредивост интегритета професора управо та аутономија брани. Обезбеђује атмосферу у којој је објективност при давању оцене гарантована.

Дакле, где смо сада?

Социологија је постала азил за неподобне на Филозофском, јер испада да једина не дискриминише другачије мишљење.
Какви год мислили да су наши професори, стоји чињеница да се нико други сем социолога није забринуо око учесника блокаде, не у контексту родитељске бриге, иако је и тога било, колико постављајући превасходно питање наше поруке и њеног значења.
Хвала и оним изолованим представницима других катедри.

У име студената социологије, осим у име представника оне лиге, колеге са других катедри, видимо се на предавањима чим положите диференцијалне испите.

Dragi Ivane

Dragi Ivane. Završavam tačkom jer nisam siguran kako drugačije da završim rečenicu. Nadam se da čitaš ovo na svoj 48. rođendan. Ne znam da li ćeš imati dece. Nisam siguran ni zašto mi potomci prvi padaju na pamet.
Nadam se da nisi sam. Ako jesi, nadam se da si sretan.

Možda još uvek nije vreme da ti napišem pismo. Možda te pravo pismo sačeka na dvadeset peti rođendan.

Ne zaboravi da muzika nije umrla kada je Don Mcclean pisao o Valensu u American pie, već da se to desilo kada je Nirvana dobila prvog fana.

I ne stidi se stvari koje si učinio.

Vidimo se za dve godine.

Tribina na etf

osuđenik na smrt

Strah otima. Drhtaj preuzima. Zidovi sa svih strana. Poslednji pokret ruke. Voleo sam je do pre deset minuta. Do trenutka sazrevanja misli o konačnom. Sad razumem o čemu je mislio onaj pogubljeni u Teksasu. Bio je mali i najznačajniji život, kao ja. I on je mislio o sebi minut pre. Zatezanja kaiša. Hladnog metala na potiljku. Bolnog udarca glavom. Na kraju sam sam sebi presudio. Ja sam taj koji je pritisnuo špric. Ta vrelina kroz vene, krv koja je isparila. Usta su mi suva. Prsti mi se grče. Nikad stisak nije bio jači.
Pitam se da li je iskra koju sam video u svom oku jutros još uvek tu. Znam da nikad nisam bio svesniji sebe. Žao mi je što nisam uradio ono kad sam mogao. Žao mi je zbog prećutanog. I prećutnog.
Dok posmatram kako providna tečnost napušta iglu, radujem se blaženstvu. Ali osećam samo bol u grudima.
Otvaram oči kao da sam se rodio. Na licu je neizreciv krik.
Nikad se nisam osetio kraće. Niti življe.
Sekund pred smrt.

Nedelju dana iz dnevnika

1.12.2011. petak

Opet sam loše spavao. Nije nesanica, samo loše spavam. Nedostaje mi blokada. Pisanje mi ovih dana oduzima mnogo vremena. Ako nije u pitanju seminarski, onda su to tekstovi o blokadi Filozofskog. Uglavnom utisci. Najčešće lepi. Ponosan sam na nas, lep smo svet održali u životu. Rana na potiljku zarađena tokom poslednjeg pokušaja napada na fakultetu zarasta. Ispostavilo se da je klinac. Policija opet neće ništa uraditi. Uprava ne odustaje od krivičnih prijava protiv trojice kolega. Radije će se kockati sa našim životima nego dozvoliti da faktor koji ne može da kontroliše ima svoju prostoriju na svom fakultetu. No večeras se opuštam malo. Mislim da ću otići do fakulteta i zablejati do jutra.

2.12.2011. subota

Prošao je dan borbe protiv side. Dolazile su ekipe da dele kondome i sitne knjižice sa uputstvima za zaštitu od polno prenosivih bolesti, na fakultetu. Ide mi da ne kažem na šta taj dan. Svi ti dani borbe protiv nečega. Neko se setio, da se seti jednom godišnje te obrati pažnja na osobe zaražene HIV-om, amnestirajući društvo od odgovornosti za stigmatizaciju onih hrabrih koji ne kriju zaraženost, ostalih 364 dana. Subota je, nedostaje mi magla. Neprirodno je toplo. Sem seminarskog nisam imao šta da radim.

3.12.2011. nedelja

Polako me stiže svest o novoj godini. Nemam još kvalitativan stav prema njoj. Ni ovoj koja prolazi. Danas su predavanja bila uobičajeno neinspirativna. Razumem da je potrebna teoretska podloga za razumevanje društvenih mehanizama, ali zar na poslednjoj godini studija nije vreme da student raširi krila I izađe iz teorije? Imam osećaj da nam model prenosa znanja uništava radoznalost. Meni bar. Nema one živosti koja je postojala posle srednje. A da se ne lažemo, nije toliko davno bilo.

4.12.2011. ponedeljak

Kao I sretnoj većini koja ima porodice, ni mojoj ne štima sve. Moji više nisu ono što su bili, sve češće mi kroz glavu prolazi pitanje koje sam prvi put postavio sa nekih šest, možda sedam godina, a to je, šta kad ih ne bude? Fakultet je moj drugi dom, neka vrsta odskočne daske za život kakav želim. Danas sam posmatrao kolege, shvatajući da me se verovatno neće sećati za deset godina. Ne želim da odem odavde, iako mi svi to govore, pogotovo stari. Ali ni jedno drugo mesto nema 'u prkos' među razlozima da živim u njemu. Možda jer ni jedno drugo nema dušu.

5.12.2011. utorak

Danas sam sedeo sam par ljudi I razgovarao o lokal patriotizmu najnižeg nivoa. Vidim ga kao najefikasniji način borbe protiv nacionalizma. Problem nacionalizma je što integriše fiktivne samorazumevajuće istine I širi ih ka ljudima koji nisu nužno nacionalisti. Poput samorazumevajuće istine o 'Beograđanima'. Za koje smatram da ne postoje jer je Beograd naseljenički grad oduvek bio.

No, više me zanima ko će biti novi dekan namesto ove koju imamo. One što staje uz rektora koji žene sa filološkog ne smatra studentima, dodiruje se na pomisao da 'revolucionarne' studente milom ili silom država sklanja sa blokade, I veruje da je vrhunac obrazovnog sistema japanski, a američki malo gori jer ima javne univerzitete? A da, ona ista dekanica kojoj je bilo potrebno 17 dana da se seti da dođe da popriča sa nama koji smo blokirali fakultetske prostorije, jer ne želimo da koristimo 'usluge' ljudi u parlamentu delegiranih od strane partija.

6.12.2011. sreda

Dobro došli na Filozofski u Beogradu. Večeras se desio još jedan napad na studente tog fakulteta od strane radikalnih desničara. Kolokvijalno, dobrih srpskih mladića. Ovo je četvrti organizovani napad od početka blokade Filozofskog ove godine. Do sada nam znaju imena, dobrom delu ljudi koje su na neki način uspeli da ukače. Nema zavere tu, ima previše slobodnog vremena, previše privatnih frustracija klinaca koji čak I u sportu dolaze u kontakt sa vrednostima koje se propovedaju u priručnicima iz perioda nacističke Nemačke (na primer 'porodične' vrednosti, način na koji se gradi odnos prema I sa polovima, perspektiva različitosti itd.). Tragedija je što je ovo društvo dovelo mene u poziciju da ako želim da radim na poboljšanju svoje okoline, moram biti spreman na rizik po život zbog najobičnije stvari. Jedino što me zanima jeste kome toliko smetamo?

7.12.2011. četvrtak

U 101 sam se video sa par ljudi koje nisam bio u prilici da vidim često od blokade. Bila je neka priča o viđanju za vikend, ali ću morati da vidim da li ću moći. Malo sam se zatvorio u poslednje vreme. Prema svima manje više. Ne znam da li je to zbog nadolazećeg ispitnog roka, jednostavne depresije kad padne temperatura ili nešto treće. No, najviše uživam u pisanju zadnjih dana.

Ne sećam se kada sam imao toliko ideja I paralelnih misaonih procesa, propuštenih zaključaka, kao u poslednja 2 meseca. Ne prođe dan da se ne setim blokade. Smatram da je to najkreativniji I najproduktivniji period Filozofskog u poslednjih 30 godina. Svaka osoba je bila novo otkrovenje.

Žalim one koji nisu prisustvovali rađanju našeg sveta...

8.12.2011. petak

Najzad kraj nedelje. Toliko sam umoran da samo želim da odgledam neku glupu američku komediju. Mislim da nigde neću izaći. Možda do ortaka u kafić na pivo, da prokomentarišem pobedu vaterpolista Partizana u Superkupu Evrope.

Malo me plaši tekst koji spremam za Bakićeve vežbe. Ne toliko jer je težak, već zato što osećam da će biti provokativno. I moram da nađem broj kolege sa kojim delim tekst.

Nedostaje mi prajd...ceo dan razmišljam o drugarici koju sam sreo prošle nedelje, a nikako da joj se javim.

Žalosni su oni koji znaju samo da mrze.