Samoubistvo

Samoubistvo nije vesela tema. Osim za osobe koje ga sprovedu u delo. Ti ljudi su se snašli. Uvek se postavi pitanje,bar u mom okruženju, šta je nateralo čoveka da kaže da mu je dosta disanja. Razgovora. Jurenja orgazma. Orgazma.
Razmrljana slika nepoznate sutrašnjice. Trenutak kad se sve kockice razlože.
Ne mogu reći da ne razumem taj poriv.
Sećam se jedne užasne večeri kada sam želeo da kaznim nekoga koga sam strašno voleo. Pažljivo biram reči. Voleo sam na strašan način.
Krenuo sam ka Gnezdu, usput popio zaječarac u staklenoj boci. Razbio flašu iza lokala i čekao. Da vidim da li ću se razočarati opet. Spremnost na razočaranje je bio strašan deo te ljubavi.
I uradio bih to.

Poenta je da niko nikada nije sam. Postaje sam u tom činu. Tad nema nazad.

Ako ti treba razgovor,reci nekome. Reci zbog čega.

Možda jednom napišeš bolje objašnjenje od mene.

Osim glasača SNS.

Zaljubljenost

Mislim da ljudi greše kad kažu da se u vezi čovek opusti. Muškarci puste stomake,prestanu da se briju,ne razmišljaju o tome kako se oblače... Da se žene zapuste,prestanu da briju noge i pazuhe, tuširanje je opcionalno... Takve stvari.
Mislim da je to izlazak iz stanja samozaljubljenosti u kom želiš da pokažeš drugima ono što smatraš da će se njima dopasti. A do toga dolaziš uporedjujući odraz u ogledalu sa onime što percipiraš kao društveno poželjno.
Nedavno sam posmatrao svoj stomak i svoje dupe. Poslednjih deset godina mi roditelji govore da sam "opa,pustio stomak,a!". Dupe mi je užas živi. Ali kako sam nedavno pročitao ispod vrlo hrabre slike drugarice u toplesu, kakvo je,takvo je,volim ga,moje je. Imam strije. Muskulature nema više. Osedeo sam. Telo je prošlo svoj vrhunac.
Da se vratim na pitanje zaljubljenosti.
Shvatam da je jedini razlog da treniram išta onaj zbog kog želim da budem spreman na sve. Oni koji me znaju će se setiti da malo šta prepuštam slučaju i da ako dodje do gubitaka spreman sam za njih. Ali jednom ću biti možda tata.
Tada neće biti izgovora da me nešto mrzi ili da ne mogu. Dete to ne razume.
Dakle,moja "zapuštenost" nije rezultat zaljubljenosti.
Moja potraga za muzikom jeste.
Da bih joj poslao drugu pesmu svaki dan kad me nešto podseti na nju.

Okolnost

Da li popiti par piva?
Ako popijem, verovatno neću imati da jedem ništa za 15 dana. Ako ne popijem par piva, biću opet neprijatan na poslu.
Ako popijem, rizikujem da u besu od nemoći lupim neoprostiv šamar,ovaj put nevinoj osobi. Ako ne popijem,nevina osoba će nastaviti da me pita zašto sam daleko.
Kako da joj objasnim da sam dva sata birao da li da joj kupim držač za kameru koja košta koliko moja dva izlaska. Koja sebi ne mogu priuštiti.
A ona radi posao koji mrzi bez prava na bolest. Ili umor. Da ne bismo gladovali.
Jer ja imam posao sa kojim mogu jeftinije da se lečim. Ne jeftino.
Jeftinije. Ne postoji drugi razlog.
Zajedno smo se dogovorili da nam niko iz partija nikad neće ući u kuću.
Zato smo sami.
Ja se krijem od nje kad želim da budem nem. Sam.
Tako da niko ne zna ko sam i šta mislim.
Jer ne želim da zna da sam manje od onoga što sam u njenim očima.
Kako objasniti da priuštiti par pića za sebe, znači osetiti se kao čovek.

Susret

Posle mnogo godina je video kroz masu nepoznatih ljudi. Osetio je da ga gleda i pre nego što je digao glavu. Delovala je razmrljano u obrisima maglovitih pojava. Ugasio je cigaretu uspravno u pepeljari i kroz izdisaj zamenio viski gustim dimom. Ta navika da gleda dno je postala nužnost.
-Promenio si piće. Zato te nisam prepoznala.
Stvorila se niotkuda. Sećala se da mu se nikad ne prilazi sa leđa.
Da, odgovorio joj je, viski je lakše držati blizu srca.
Prišla je korak bliže, ruka na stolu.
U drugoj ruci nož.
Gledao je netremice u oči. Sve se utišalo.
Priđi bliže,zaustio je.
Oštar bol u grudima.
Priđi bliže, zavapio je.
Tu su bili. Oči u oči.
Priđi bliže.
Usne na usne.
Dajem zadnji dah za tvoj poljubac, izdahnuo je.

dijalektika

U trenutku je ukrao kompjuter, koji se na srpskom kaže računar, samo spuštanjem vrhova prstiju na tipkovnicu koja se na srpskom kaže tastsatura, jer je, valjda u očima jezikopisaca, ono što slovenci i deo hrvata, ali nikako srbi, nazivaju tipkokrađom verovatno, drugačije od onoga što srbi, moguće, mogu zvati tastatotuđenjem.

Osumnjičeni je uhvaćen samo zbog preteranog razmatranja pravilnih apozicija i kriminalnog odbijanja da ne zbunjuje lingviste razdvajanjem jezika. Pošto insistira na čistokrvnom hrvatskom ekavstvu.

dovođenje pitanja u pitanje

Šta raditi kada inspiracije za pisanje nema? Kad nema koncentracije da se sedne i ako se ne piše, bar čita u nadi da će inspiracija doći kroz tuđe redove? Šta kad je jedna od posledica ostavljanja ’piščevog načina’ života kriza za mislima koje žele da izađu? Kada igra rečima postane istinski misaona. Kada misao postane igra za jednog, protiv kuće. A kuća uvek dobija.

Šta kada nema više one želje da se sedi satima okovan alkoholom dok reči i emocije kuljaju, smenjuju se samo sa poklopcima flaša, ženama i izlascima sunca.

A samo izlaske razlikuješ. Šta kada više ne možeš ni da se uživiš dovoljno u redove koje pišeš?

Toliko da pribegavaš klasičnoj strategiji distanciranja poput krivca, govoriš o sebi u trećem licu?

Kada nisi siguran da li su tvoja pitanja retorička ili očekuješ odgovore od nekoga? Jel na kraju rečenice stoji znak pitanja ili tačka(?).

Kada se sve pertvori u jedno čekanje i pauzu između mladalačke ludosti i onoga što bi na kraju trebalo da da odgovor na pitanje koje nikad nisi glasno postavio. Da li si zaista lud, ili nisi više mlad?

Da li je to prokrastinacija zbog lenjosti, otupelosti ili suvog genija.

Ili si možda sve što si mogao da ogoliš ogolio?

Dokle treba kopati?

Dok ne odbaciš svet ili svet ogugla na tebe?

Da li si dovoljno hrabar ili samo srljaš?

Šta je uopšte spisateljska hrabrost?

Koji osmeh je ikada iskren? Ima li osmeha bez straha u pozadini?

Gde je granica između smeha i osmeha?

Šta je uopšte zajednička nit koja spaja sva buncanja koja papir trpi?

Ako je ovakav tekst jedna sušta gomila gluposti, da li čitalac koji se slaže sa konstatacijom da je u pitanju konglomerat egomanijakalnosti, patetike i gluposti daje na značaju ovom tekstu ili ga slažući se sa redovima opovrgava?

Šta da radiš kada inspiracija presuši?

Sedneš trezan i dovedeš sve što ti padne na pamet u pitanje.

Čovek

Ja nisam čovek koji piše pesme
Ja nisam čovek što radi što se ne sme

Ja sam čovek koji zna da se ne sme reći ja
Čovek koji zna da ja najčešće vredi dva

Čovek koji se drži proze
Čovek kog često voze

Čovek koji nije vredan sećanja
Čovek nije vredan većanja

Čovek koji se čudi dovek'
Čovek kome čudno zvuči "čovek"