osuđenik na smrt

Strah otima. Drhtaj preuzima. Zidovi sa svih strana. Poslednji pokret ruke. Voleo sam je do pre deset minuta. Do trenutka sazrevanja misli o konačnom. Sad razumem o čemu je mislio onaj pogubljeni u Teksasu. Bio je mali i najznačajniji život, kao ja. I on je mislio o sebi minut pre. Zatezanja kaiša. Hladnog metala na potiljku. Bolnog udarca glavom. Na kraju sam sam sebi presudio. Ja sam taj koji je pritisnuo špric. Ta vrelina kroz vene, krv koja je isparila. Usta su mi suva. Prsti mi se grče. Nikad stisak nije bio jači.
Pitam se da li je iskra koju sam video u svom oku jutros još uvek tu. Znam da nikad nisam bio svesniji sebe. Žao mi je što nisam uradio ono kad sam mogao. Žao mi je zbog prećutanog. I prećutnog.
Dok posmatram kako providna tečnost napušta iglu, radujem se blaženstvu. Ali osećam samo bol u grudima.
Otvaram oči kao da sam se rodio. Na licu je neizreciv krik.
Nikad se nisam osetio kraće. Niti življe.
Sekund pred smrt.

Nedelju dana iz dnevnika

1.12.2011. petak

Opet sam loše spavao. Nije nesanica, samo loše spavam. Nedostaje mi blokada. Pisanje mi ovih dana oduzima mnogo vremena. Ako nije u pitanju seminarski, onda su to tekstovi o blokadi Filozofskog. Uglavnom utisci. Najčešće lepi. Ponosan sam na nas, lep smo svet održali u životu. Rana na potiljku zarađena tokom poslednjeg pokušaja napada na fakultetu zarasta. Ispostavilo se da je klinac. Policija opet neće ništa uraditi. Uprava ne odustaje od krivičnih prijava protiv trojice kolega. Radije će se kockati sa našim životima nego dozvoliti da faktor koji ne može da kontroliše ima svoju prostoriju na svom fakultetu. No večeras se opuštam malo. Mislim da ću otići do fakulteta i zablejati do jutra.

2.12.2011. subota

Prošao je dan borbe protiv side. Dolazile su ekipe da dele kondome i sitne knjižice sa uputstvima za zaštitu od polno prenosivih bolesti, na fakultetu. Ide mi da ne kažem na šta taj dan. Svi ti dani borbe protiv nečega. Neko se setio, da se seti jednom godišnje te obrati pažnja na osobe zaražene HIV-om, amnestirajući društvo od odgovornosti za stigmatizaciju onih hrabrih koji ne kriju zaraženost, ostalih 364 dana. Subota je, nedostaje mi magla. Neprirodno je toplo. Sem seminarskog nisam imao šta da radim.

3.12.2011. nedelja

Polako me stiže svest o novoj godini. Nemam još kvalitativan stav prema njoj. Ni ovoj koja prolazi. Danas su predavanja bila uobičajeno neinspirativna. Razumem da je potrebna teoretska podloga za razumevanje društvenih mehanizama, ali zar na poslednjoj godini studija nije vreme da student raširi krila I izađe iz teorije? Imam osećaj da nam model prenosa znanja uništava radoznalost. Meni bar. Nema one živosti koja je postojala posle srednje. A da se ne lažemo, nije toliko davno bilo.

4.12.2011. ponedeljak

Kao I sretnoj većini koja ima porodice, ni mojoj ne štima sve. Moji više nisu ono što su bili, sve češće mi kroz glavu prolazi pitanje koje sam prvi put postavio sa nekih šest, možda sedam godina, a to je, šta kad ih ne bude? Fakultet je moj drugi dom, neka vrsta odskočne daske za život kakav želim. Danas sam posmatrao kolege, shvatajući da me se verovatno neće sećati za deset godina. Ne želim da odem odavde, iako mi svi to govore, pogotovo stari. Ali ni jedno drugo mesto nema 'u prkos' među razlozima da živim u njemu. Možda jer ni jedno drugo nema dušu.

5.12.2011. utorak

Danas sam sedeo sam par ljudi I razgovarao o lokal patriotizmu najnižeg nivoa. Vidim ga kao najefikasniji način borbe protiv nacionalizma. Problem nacionalizma je što integriše fiktivne samorazumevajuće istine I širi ih ka ljudima koji nisu nužno nacionalisti. Poput samorazumevajuće istine o 'Beograđanima'. Za koje smatram da ne postoje jer je Beograd naseljenički grad oduvek bio.

No, više me zanima ko će biti novi dekan namesto ove koju imamo. One što staje uz rektora koji žene sa filološkog ne smatra studentima, dodiruje se na pomisao da 'revolucionarne' studente milom ili silom država sklanja sa blokade, I veruje da je vrhunac obrazovnog sistema japanski, a američki malo gori jer ima javne univerzitete? A da, ona ista dekanica kojoj je bilo potrebno 17 dana da se seti da dođe da popriča sa nama koji smo blokirali fakultetske prostorije, jer ne želimo da koristimo 'usluge' ljudi u parlamentu delegiranih od strane partija.

6.12.2011. sreda

Dobro došli na Filozofski u Beogradu. Večeras se desio još jedan napad na studente tog fakulteta od strane radikalnih desničara. Kolokvijalno, dobrih srpskih mladića. Ovo je četvrti organizovani napad od početka blokade Filozofskog ove godine. Do sada nam znaju imena, dobrom delu ljudi koje su na neki način uspeli da ukače. Nema zavere tu, ima previše slobodnog vremena, previše privatnih frustracija klinaca koji čak I u sportu dolaze u kontakt sa vrednostima koje se propovedaju u priručnicima iz perioda nacističke Nemačke (na primer 'porodične' vrednosti, način na koji se gradi odnos prema I sa polovima, perspektiva različitosti itd.). Tragedija je što je ovo društvo dovelo mene u poziciju da ako želim da radim na poboljšanju svoje okoline, moram biti spreman na rizik po život zbog najobičnije stvari. Jedino što me zanima jeste kome toliko smetamo?

7.12.2011. četvrtak

U 101 sam se video sa par ljudi koje nisam bio u prilici da vidim često od blokade. Bila je neka priča o viđanju za vikend, ali ću morati da vidim da li ću moći. Malo sam se zatvorio u poslednje vreme. Prema svima manje više. Ne znam da li je to zbog nadolazećeg ispitnog roka, jednostavne depresije kad padne temperatura ili nešto treće. No, najviše uživam u pisanju zadnjih dana.

Ne sećam se kada sam imao toliko ideja I paralelnih misaonih procesa, propuštenih zaključaka, kao u poslednja 2 meseca. Ne prođe dan da se ne setim blokade. Smatram da je to najkreativniji I najproduktivniji period Filozofskog u poslednjih 30 godina. Svaka osoba je bila novo otkrovenje.

Žalim one koji nisu prisustvovali rađanju našeg sveta...

8.12.2011. petak

Najzad kraj nedelje. Toliko sam umoran da samo želim da odgledam neku glupu američku komediju. Mislim da nigde neću izaći. Možda do ortaka u kafić na pivo, da prokomentarišem pobedu vaterpolista Partizana u Superkupu Evrope.

Malo me plaši tekst koji spremam za Bakićeve vežbe. Ne toliko jer je težak, već zato što osećam da će biti provokativno. I moram da nađem broj kolege sa kojim delim tekst.

Nedostaje mi prajd...ceo dan razmišljam o drugarici koju sam sreo prošle nedelje, a nikako da joj se javim.

Žalosni su oni koji znaju samo da mrze.

Šef

Reče šef pre par dana da na britanskim fakultetima ulaz je slobodan, bezbednost je neprikosnovena, svi su nasmejani i spokojni, sem onih koji zlo misle. U Amerikama, pak nema autonomije univerziteta, policija se sretno i berićetno šećka po kampusima, fakultetima, poput ostalih slobodnih (je li) građana. Ma Izrael je sjajno mesto, vojska ispred ulaza univerzitetskog kampa u Tel Avivu!

Filozofski fakultet u Beogradu je doživeo dragi moji, i manje drage moje, transformaciju. Da, transformaciju. Ono što je Englezima, Amerima i sličnima pošlo za ruku posle vekova procesa lenjinovskog odgovaranja na pitanje 'Šta dalje?', Filozofski je odradio za nepunih 6 godina. Kamere, ako se ne varam, preko 30, svuda, pokrivaju sve osim 10 tačaka na fakultetu, obezbeđenje, lojalna studentska liga, murija u civilu i van njega svako malo tu, ukinuta autonomija (političke parlamentarne partije distribuiraju javna preduzeća, stoga, i Filozofski je uleteo nekome, izvesnoj Vesni), univerzitetski prostor je privatizovan bez konsultacije sa korisnicima istog, još je samo ostalo da vojska pripali drinu bez filtera ispred. Mada, kako stvari stoje, militantni desničari su već zauzeli busije. Što vam dođe na isto.

No, valja spomenuti da su studenti u Britaniji u prkos kamerama i snažnom privatnom policijskom aparatu (finansiranje policije dozvoljava privatnom sektoru da uđe kapitalom i interesom), bili nekoliko puta, u velikom broju i većoj meri, spremni da se bore u svakom smislu te reči za svoja prava. U Amerikama su studenti nezadovoljni tretmanom Berkli univerziteta prema svom profesoru odlučili da dekan više ne zaslužuje kuću te se uputili da je zapale.

Neam pojma šta rade u Izraelu.

U Finskoj tih problema nema. Internet kao najopširniji projekat u istoriji čovečanstva je ljudsko pravo garantovano ustavom. Biblioteke su besplatne i otvorene. Fakulteti su besplatni ili simbolično plaćani u cilju dizanja pismenosti. Ekološki materijali su subvencionisani i svako nepotrebno uništavanje okoline se tretira kao teško krivično delo.
Oni uče vožnju 2 godine pre polaganja.

Sa druge strane, tamo je jako hladno, Šveđani neće da idu svojim putem na severu, jer im je jezik ravnopravan sa finskim i romskim. Da, romskim.

No, jebo zemlju koja nema Kosovo.

Sećanje

Na ulazu je nasmejani čuvar. Jadan, veze sa studentima nema. Tu je da čuva neodbranjivo, privatnu svojinu javne ustanove. Oksimoronski, ne? Stepenicama levo sam se penjao prvi dan dolaska na fakultet, sećam se uzbuđenja dok sam otvarao vrata amfiteatra da bih shvatio da sam propustio uvodno predavanje za brucoše. Uradio sam prvu studentsku stvar u životu. Propustio sam nešto.
Stao sam, zapalio cigaretu, prvu, i pustio da uživam u vrtoglavici i postepenom gubljenju kontrole nad telom.
Na prvom spratu sam spoznao kraj prve veze. Doživeo prve razgovore sa ljudima koji su bili jednako radoznali. Hodao sam slobodama znanja bez stega ocenjivanja. Na toj prvoj blokadi, krajem 2006., spremio sam prve ispite u 101, istoj onoj koju i danas studenti drže u novoj blokadi. Taj prvi sprat će ostati mesto najintenzivnijeg mešanja različitih disciplina. Sve kafe koje sam popio sa ljudima odlazeći sa prvog sprata su bile interdisciplinarne. Tih tridesetak metara prvog sprata su krcata uspomenama. Dobrim i lošim.
Drugi sprat mi je podario prijatelje do kraja života. Prve kritike koje sam morao prihvatiti su došle od ljudi koji su nevešto davale ocene o mojoj ličnosti, pokušavajući da upotrebe sve znanje o ljudskom umu i ponašanju pojedinca.
Treći sprat mi je promenio način sagledavanja sveta oko sebe. Ta sredina, u svakom smislu te reči, me je odredila do kraja života. Dala mi je bazu na koju ću graditi, da se tako, marksistički izrazim. Ljudi prema kojima imam najambivalentnije osećanje se nalaze tu. Moji saborci, prijatelji, neprijatelji, sagovornici, sapatnici, vere, ispružene ruke, svetovi, tišine i nevere. Oni koji govore mojim jezicima.
Naš svet, razumljiv samo nama, koji ne diskriminiše i ne odbija. Osim kad odbija.
Četvrti sprat sam prolazio retko.
Peti sam obilazio zbog pogleda. Nekad još to činim.

Dobrodošli u sećanje studenta.

blonada Danas

I tako, Filološki je blokiran. Ne mogu da kažem da nisam očekivao. Ne mogu da kažem ni da sam očekivao. Barikade su tu, uskomešanost je na mestu, svi su uzbudjeni, ima par stotina studenata. Svih profila. Čim se pročula vest o blokadi, svi zainteresovani su se sjatili na Filološki. Sad je nekih 8 naveče, malo je hladnjikavo, trenutno se razmislja o tome gde spavati, da li u 34 ili u podrumu. Čini mi se da će biti podrum, posto nemaju svi vreće, a I na onim fiksiranim klupama sa sedištima na rasklapanje je blago rečeno neudobno spavati. No, nije kao da će većina leći da spava dok su hiperaktivnost I svezina još tu.

Sreo sam Milicu I Ivanu. Prvi put razgovor sa Milicom nije bio nategnut I prenatrpan prošlošću. Valjda zbog blokade mogu da je vidim jasno prvi put posle mnogo vremena. A Ivana je moja davno izgubljena sestra bliznakinja.

Prošlo je već 4 ujutro, ekipa od 5-6 studenata je slušala moje predavanje o osnovama samoodbrane, razmenjivali smo znanja o jezicima I kulturama raznih naroda. Umorni smo, ali niko ne želi da spava. Nemamo para, što je malo problematično. Ne smem da kazem svojima da sam na blokadi, jer misle da ću biti instrumentalizovan u političke svrhe.

Blokiran je Filozofski. Par dana posle početka blokade Filološkog, evo I nas. Kao kada sam upisivao fakultet. Sada je drugačija situacija utoliko što sam mnogo bliži kraju studija. Osećaj je isti. Polemiše se o tome ko će držati noćnu smenu, da li će se zaključavati fakultet. Odgovor na to pitanje je uslovljen stavom o tome šta je zapravo fakultet. Ako je javna ustanova, u kojoj je znanje predmet razmene, cirkulacije I akumulacije, onda mora biti otvoren uvek, I za sve. Ako je blokada kao takva institucija za sebe, onda je prioritet očuvati je, stoga, zaključavanje nije na odmet.

Prve reakcije podrške su već tu. Javili su se pojedinci iz sfere javnosti koji nas podržavaju, došli su I ljudi radoznalih pogleda da vide kakva ekipa ljudi postavlja transparente na prozore fakulteta.

Mene nekako vise brine mogućnost napada od strane desničara, najviše od strane budala koje ne znaju sta znači biti skinhed, ili klince koji su željni prihvatanja u okvirima neprihvatljivog, I po nas problematičnog, dokazivanja. Nekako je njima najlakše manipulisati. Ne smatram da su opasniji od policije, ali ono što ne može policija zbog nepovredivosti akademskih prostora, radikalni desničari mogu.

Obožavam svoj fakultet. Zapravo, ljude na njemu. Večeras se desio najveći plenum do sada. Bilo je nekoliko stotina studenata. Studenti istorije su se pojavili u velikom broju, potpuno neočekivano, da podrže blokadu. Plašio sam se da će stereotipni antagonizmi izmedju navodno tradicionalno desno orijentisane istorije I jednako navodno levo nastrojene sociologije biti varnica. Nije. Moje kolege sa sociologije su se ponele bolje nego što sam mogao pretpostaviti, a istoričari su me oduševili argumentacijom. Nebitno kakvom, bitno je da je na plenumu bila argumentacija. Mislim da je upravo ta neutralnost plenuma najveća snaga, njegova nezainteresovanost I za sta van onoga sto se u njega unese rečima I prodiskutuje bez I jednog drugog kriterijuma sem zainteresovanosti za akutnu situaciju na fakultetu I u javnosti. Ako demokratija postoji, onda ona nije izbor na svake 4 godine, vec je to ono što smo stvarali mi večeras.

Shvatio sam da mogu na keca nabrojati stotinjak ljudi koje nisam poznavao do pre dve nedelje. Spavam na fakultetu otkad je blokada pocela. Mama je prestala da me zove da proveri što ne spavam kod kuće. Skontala je da sam na faksu. Tu mi je I sestra. Ne svidja mi se to ni najmanje. Ja znam u šta sam ušao, znam sa kime imam posla, znam na koga mogu da računam. Svestan sam rizika da mogu izgubiti pravo da studiram, da mogu biti krivično gonjen, da mogu biti povredjen. Ona to ne shvata. Možda je I bolje tako...uostalom, zašto bi ona razmišljala o političarima na fakultetima, uticaju crkvi I sitnim prodajama duše?

Ali ko će je štititi ako dodje do nepredvidjenog?

I tako, nacisti su napali. Ovaj put su razbili staklo na ulaznim vratima faksa. Zakasnio sam petnaestak minuta, nisam ni znao šta se dešava, samo sam zatekao srču I ljude pred faksom. Ortak je bio povredjen, srećom ništa strašno. Popizdeo sam jer nisam mogao da budem tu. Dužan sam skotovima za godine unazad, no, za razliku od njih, nemam manir napadanja rendom ljudi jer se osećam neispunjeno. Potonja ekipica koja se skupila I prošla okolinom fakulteta nikoga od aktera afere kamen. pajser-šmajser (pozdrav rektoru uz vinjak visoko od “pravih studenata'' sa Filozofskog) nije našla. Leći ćemo da spavamo, ali je izglasano da veća ekipa ostane na ulazu. Problem je to što uprava gasi grejanje otkad je počela blokada, pa je jezivo hladno nekim noćima. Sad je još I promaja jer onaj Pedja iz tehnicke službe ide noću po fakultetu kada spava tu I otvara sve prozore koji nisu zaključani ne bi li dodatno spustio temperaturu.

3.11.2011.

Danas smo imali posetu. Pored standardnog van-nastavnog kadra sa kojim imamo dobre odnose, ali to ne sme biti javno jer im uprava ne dozvoljava razgovor sa studentima u blokadi, imali smo I desetak kandidata za mistera blokade! Skockali su se, za sve pare, jedan lepši od drugog. I tako, blokiramo mi faks, oni nama odsekli prvi sprat I sve naviše. Pedja, onaj iz tehničke sluzbe (tako mi svega, slika mu ide na pikado), je zajedno sa kolegom koji je na diskutabilan način dobio posao (srodstvo sa profesorom) zavarili su požarni put. Ceo prvi sprat je smrdeo na upravino varenje (hehe, prim. Aut.).

I tako, oni kao hoće da nam odseku pola fakulteta svim vatrogasnim sredstvima, a mi im kao ne damo. Bilo je zanimljivo, oni stoje ka' pretorijanci na stepeništu, mi se zajebavamo I spreda I iza njih, nekako je posle 4 sata trčkaranja postalo sve suludo, jer oni kapiraju da ne mogu nikako da otmu fakultet od studenata. Genijalan momenat je bio drugo pravo koškanje, ne ono u kom je Vuk bio izgreban po glavi, Kosta šutnut I udaren u stomak, a Medeni davljen, već onaj drugi kad smo mi njih izolovali na drugom jer su shvatili da nas ima više I da nam strpljenje popušta. Kako sam se sjurio sa trećeg na drugi, misleći da je tuča krenula, mogao sam da vidim ekipu od tridesetak studenata koji stoje naspram desetak rmpalija. Osmesi, naspram ljudi koji ne zele da budu, I ne vide dalje od sebe.

Epilog dana, tri krivične I dve disciplinske prijave, protiv trojice drugara koji su dobili batine.

Uputstvo za delovanje protiv policijskog maltretiranja

Na prethodnih nekoliko studentskih protesta je prijavljeno vise pokusaja uticanja na studente (pretezno zenskog pola, sto je seksisticki samo po sebi) od strane mahom sredovecnih I blizu sredovecnih osoba za koje se opravdano pretpostavlja da rade za neku od drzavnih sluzbi kojima nije u interesu da se studentski pokret rasplamsa, sto ukoliko nekome nije jasno mogu objasniti. Takodje, primetno je I neprijateljsko raspolozenje prema studentima od strane uniformisanih pripadnika MUP-a, sto nije nepoznat metod pokusavanja razbijanja pobuna bilo koje vrste.
Odmah mogu uociti dve instance na kojima se pritisci vrse na studentsko telo. Jedna je hijerarhijska, gde se policajcima, iz nekog mog iskustva mogu sa odredjenom sigurnoscu reci da su u pitanju stariji pripadnici MUP-a, nalaze da prema studentima iskazuju pasivnu agresiju koja se moze objasniti kao nezadovoljstvo cinjenicom da su primorani da rade nesto sto ne zele, dok je druga, takodje iz mog iskustva sa policijom, mladji pripadnici MUP-a, koji nisu sigurni do koje mere je moguce ici kada su u pitanju implicitne pretnje, te cesto (dovoljno cesto) te pretnje postaju eksplicitne.
Navescu nekoliko nacina da se odupremo toj vrsti pritiska I podeliti uputstvo na dve instance:
Ukoliko ste u grupi od najmanje dve osobe:
-istog momenta kada se primeti bilo kakva neprijatnost, trazite uniformisanoj osobi da se identifikuje (na to imate pravo po zakonu) I pri prvom eventualnom odbijanju uniformisanog lica da se legitimise pocnite da snimate razgovor na bilo koji nacin
-ukoliko neko u vasoj okolini ima telefon ili fotoaparat/kameru, pocnite da snimate uniformisano lice uz obzir da postoji mogucnost da ce doticno lice pokusati da vam oduzme ili mozda cesce unisti aparat kojim ga snimate ili slikate
-ukoliko slikate uniformisano lice, posaljite nekolicini osoba mms sa tom slikom sto pre, ako ste u mogucnosti
-ukoliko nemate sredstva da napravite audio ili video zapis, potrudite se da negde ostavite pisani trag broja znacke, imena ili opis fizickog izgleda ukoliko naletite na osobu koja je u civilu a neprijateljski je nastrojena (bezbednosne sluzbe)
2. Ukoliko ste sami:
- trazite unformisanom licu ili osobi koja je neprijateljski nastrojena da se identifikuje I zapisite to
-istog momenta posaljite nekoj trecoj osobi poruku sa sadrzajem identifikacije, I svojom tacnom lokacijom, kao I vremenom kada ste imali susret sa tom osobom/ama
-ako ste u mogucnosti, snimajte razgovor u audio formatu, posto slikanje ili snimanje video zapisa moze dodatno isporvocirati policajce ili pripadnike drzavnih sluzbi u civilu, sto se u eventualnom odsustvu svedoka moze pokazati vrlo losim po vas
-ukoliko nemate mogucnost snimanja razgovora, pozovite osobu ciji broj znate napamet I ostavite otvorenu liniju, uz glasniji govor, da bi osoba sa druge strane linije shvatila o cemu se radi (ako nemate kredita, mts ima opciju slanja besplatne molbe tako sto ukucate *140*3816(4/5/6)*******(taraba, neam znak ovde), za telenof I vip ne znam da li postoji takav servis)
-iz bizarnih razloga radjeno istrazivanje vezano za silovanja u SAD krajem proslog veka je pokazalo da je u slucajevima napada najefikasnije privuci panju vicuci fraze tipa “pozar”, “vatra” I slicno. Na zalost, realnost je da ce se veci broj odazvati na neciji poklic u pomoc za zastitu private svojine nego ako je neciji integritet u pitanju. No, misljenja sam da je najmanje sto mogu uciniti zapravo da primoram osobu koju ne poznajem da mi pomogne stavljajuci je pred svrsen cin, nego dopustiti da se brutalnost organa sile provuce neopazeno



Najbitnije je, kao I za sve vezano za protest, prenositi sto veci broj informacija sto pre, jer se stvara mreza informacija koju je tesko razbiti…naravno, mreza informacija je prva odbrana od pokusaja gusenja protesta. Tako mora I ostati.

Prohibicija

Pozdrav sa beogradskih barikada. Mladi ovde. Ima nas raznih. Delimo se po supkulturama, muzici, hobijima, pogledima na svet, generacijama… Spajamo se po klubovima, kafićima, splavovima i parkovima. Upoznajemo se najčešće u parkovima. Ima onih koji piju alkohol, i onih koji ne piju. Malo toga se promenilo od vremena kada su neki pre nas bili mladi. Raznolikost koju posedujemo nas cini zanimljivima, kako sebi, tako i drugima. Noćni život koji krasi Beograd nije stvoren pameću gradskih vlasti, vec duhom mladih. Mi smo ti koji osvetljavamo svoj grad kada stariji gase svetla. Mi ga održavamo u životu 24 časa dnevno. Ne radi se ovde o alkoholizmu, kako neki pokušavaju da opravdaju prohibiciju. Niti se radi o dušebrižništvu gradskih vlasti. Radi se o direktnom udaru na mogućnost izbora pojedinca da sa svojim životom radi šta želi, dokle god izbori koje pravimo ne ugrožavaju druge. Svojim apolitičnim izlaskom u parkove i okupacijama istih želimo da stavimo do znanja da nismo nemi posmatrači života u gradu u kom se nalazimo. Svoj stav iskazujemo mirno, vršeći pritisak na one koji su birani od strane naroda, i plaćeni od strane naroda čije živote i slobode pokušavaju da kontrolišu, da nam vrate naša mesta okupljanja. I još bitnije, način na koji se okupljamo. Ovaj grad ima krupnije probleme od činjenice da nekome u gradskoj vlasti smeta gitara, pesma, žamor i mladost po parkovima, uglovima, štekovima itd. A skoro ni jedan od tih većih problema nema izvor u nama.
Vratite nam duh grada po kome smo poznati, ovo više nije molba.

Iskreno, vaša omladina.
Uzdravlje