Grad

Bio jednom jedan grad. Kakav grad? Bili grad.

Na obali. Gde se susreće starost sa mladošću. U kom hodaju duhovi uz osmehe živih. Pod kojim leži istorija vekovima zatrpana.

U tom gradu se senke kupaju u suncima. Turisti ne umeju razumeti ni reči prevoda. A domaćini su izgubljeni. I kad nema prevoda.

Život teče dalje. Uz struje u vodi. A kod meni gadnijih, i niz struje.

U mom gradu je svaka reč izgovorena teško. Svaka rečenica je povod za oštar pogled. Češće moj. Iz jedne nemoći kada se osetim osiono. I ne obraćam pažnju na to ko me sluša.

Kafa je propraćena mišlju da ću je završiti i ako saznam da mi je pljunuto.

U mom gradu rat nikad nije stao.

U mom gradu starosedeoci nisu mogli ostati.Moj grad su okupirali. Moj grad više nije moj. Nije više ni grad.

Moj grad je nekada privlačio željne novih iskustava.

Moj grad danas privlači najgore.

Ili je to najgore postojalo već tu. Samo se ispostavilo da je bilo bitno da jedan deo ode da bi odrvatnost izašla na videlo. Možda je u pitanju nostalgija za fiktivnom prošlolšću.

Moj grad je krcat dobrim ljudima. Koji su postali ozlojeđeni. Bez i jednog opravdanja.

U mom gradu, ja sam kadija. I želim biti dželat.

U mom gradu onaj drugi postaje moj.

U mom gradu, osećam se oteranim čim stupim na tlo.

U mom gradu, brojim poljupce

U mom gradu, prizivam Split.

U mom gradu, sanjam Beograd.

U mom gradu, žalim za svojim gradom.

A ni sam ne znam koji grad je moj.

poverenje u sebe

Kontemplirajući nad svojim stomakom na kome se više ne ocrtavaju trbušnjaci, priseća se davnih dana kada mu nisu govorili da izgleda jadno. Tada su mu govorili da izgleda kao odran zec. Nekada je bio tu da bude prikazan, nekad su skretali poglede sa njega. Nekada je pitanje bilo, zašto ne prvo mesto.
Zavidni ljudi su govorili da bolje od precrtavanja ne može. A nekada da su crteži problem.
Nekada je bilo jako teško, i suze nisu praštane. Češće su gutane. Koliko god bile slane, ipak su bile gorče.
Kada je bilo jednom najteže, reakcija okoline je izostala. Opstala je samo osuda. Javio se bes.
San je postao mašta. Mašta je postala osveta.
Poverenje je lako dati, lakše izgubiti, nemoguće nadoknaditi. Krug se širi u nedogled. Bar tako deluje.
I onda se zatekao da u nekim trenucima deluje samom sebi kao nezreli adolsecent.
I sve je postalo ozbiljno. Odjednom je tu neka budućnost.
Ta budućnost u kojoj će posmatrati voljene koji nestaju. Da li im se desila smrt u toj budućnosti, ili je samo nastavljen obrazac suludih kavgi, nije sigurno.
A ta kavga je nekako lagana. Spokoj koji nosi sa sobom ta izvesnost u svađi je prelep.
Uz te misli je moguće zaspati jer izmore.
Zapitao se kako nekome kome je kroz suze rekao da mu je najteže na svetu i naišao na podsmeh i okrivljavanje ukazati ponovo to isto poverenje?
Poverenje je ozbiljna stvar. Kao ta budućnost.
A strašno je jer si u njemu sam. Niko sem tebe ne preuzima taj rizik. Ne kockaš se sa tuđim poverenjem, već sa svojim. Otkrivaš ono što najmilije čuvaš.
I na kraju ostaješ sa onim što na kraju ostane.
A ostaju rešetke i prazan prostor između njih.
Ostajete tvoj tamničar i ti. Sve se svede na jednu rečenicu koja struji kroz taj tamni prostor.
Volim te.

Mein kampf, nazis raus

Nije problem. Nije problem čuti da nekome smetaš. Nije problem čuti da nisi dobrodošao. Navikne se čevek na to.
Nije problem kada ti kažu da si problem. Nije strašno saznati da ti najbolji prijatelj ne sme reći šta mu je smetalo satima. Nekad i godinama. Ako imaš sreće. Ali jeste tragično.Nije problem čuti pesmu koju ne voliš. Nije problem zagrliti pred nepodobnima nepodobnoga. Nije problem poljubiti slobodan čoveka, ne njegov pol.
Nije problem nasmejati se na Prajdu dok okolo lete kamenice.
Nije problem obući odelo i sedeti sa beskućnicima.
Nije problem govoriti kako vidiš stvari.Nije problem prihvatiti tuđe mišljenje.Nije problem pokušati pratiti ritam muzike.
Nije problem čuti šta neko pije.
Nije problem podeliti poslednju cigaretu sa nepoznatom osobom.Nije problem živeti kao da melodije neće više biti.
Problem je tolerisati sve što nisi Ti.

Princip dileme

Teško je držati se principa. Ne samo zbog toga što principi teraju čoveka da bude krut. Teško je jer je za početak teško stvoriti principe. Možda i teže nego ih testirati. Teško je slušati taj glas iznutra svaki dan, u svakom trenutku. Principi su mi doneli mnogo neprospavanih noći. Koje sam mogao da provedem sa voljenom osobom, sa psom, sa roditeljima, onima koji mi prijaju.

A onda staneš i vidiš da se principi nekada kose sa onime što je možda ispravno. I tu dolazi, iz mog iskustva najteži trenutak. Revidiranje. Ili promena, kako kome.

Svi težimo da budemo u grupi. Na različite, nekada potpuno nelogične načine. Ali svi patimo jedni za drugima. Odnos je centar našeg životnog razvoja, ljudskosti. Da, antropolozi, toj struji pripadam. Ili je to upućeno filozofima. Ne znam.

Ali ima nečeg veličanstvenog u principima. Kakvi god bili. Trenuci u kojima sam se najtvrđe pridržavao intimnih moralnih načela, u tim sekundama sam se osećao najmoćnije. Nisam preterano ambiciozna osoba. No, u tim trenima sam bio nepokolebljiv. Svest o nesvesti i kajanju je moćna. Obuzima, sve vidim jasno, logički sled je potpuno kristalan.

Još uvek ne znam zašto.

I onda sam stekao iskustvo nekakvo. Valjda.

Došao do zaključka da ako sam bio povređivan i vređan nekim postupcima, mora da sam i sam povređivao i vređao.

Žao mi je.

Što ne čini opravdanim moje postupke.

Ali je svest o tome nekakav korak.

Ostaje otvoreno pitanje gde povući liniju. Ko je vredan kršenja principa. Bilo kog. I kada vredi kršiti.

Da li neprospavane noći provedene zbog principa zameniti neprospavanim zbog kršenja?

Šta je gore?

Ne znam. Možda saznam.

Možda i ne.

pismo kolegama, na samo jednom pismu

Драге колеге, поштовани професори, чланови управе Филозофског факултета

Желим да вам се захвалим на успешном раду у процесу реформе образовања. Студенти факултета који представља једну симбиозу научног рада, квалитетног и ефикасног преноса знања са вас који знате више, на нас који знамо мање, вам аплаудирају свакодневно. Овом приликом желим да укажем на то да смо свесни свих жртви које сте поднели да би нама, вашој будућности, наследницима пензионих фондова који зависе од нашег пласмана на тржиште рада као јединог видљивог параметра студирања, био што бољи стандард живота. Сматрамо лажним све досадашње анкете и истртаживања која говоре дијаметрално супротно од онога чему сведочимо свакодневно.

Студентски стандард је бољи. Сећам се када ми је деда причао да није могао да постане студент. Ипак није на време завршио основну школу. Данас услов може да испуни свако. Као за геј заједницу признату од стране државе. Књиге су нам такође доступне. Има их у библиотекама, понекад и у већим бројкама од један. Студентски домови привлаче и стране студенте, као и онај ексклузивни дом код Авале, који омогућава потпуну интеграцију наших колега у домицилну популацију.

Морам да признам да је од свега највећи допринос доследно поштовање аутономије универзитета, доступност информација од јавног значаја у вези са радом факултета, успешност у деполитизацији институција факултета, и политици незаузимања страна у бенигним и инфантилним сукобима међу студентима и кадровима политичких странака.

Не могу се сетити ни једног улаза политичара на територију факултета. сачувани смо од приватног капитала који је необавезан да поштује чињеницу да узурпира простор који припада студнетима, као на другим факултетима у региону. Сви приходи факултета се виде свакодневно на и око факултета. Полиција никада није крочила на факултет. Као ни свештенства. Секуларизација је очувана.

Као и финансијска оправданост школарина.

Надасве, захвалан сам вам што ће ми после факултета, завршеног или напуштеног, остати једна иста брига. Ко ће победити на изборима, и колико је Косово наше. Е, то је систем у коме ти мора бити добро.

Не иде ми овај сарказам.

Aleksa je moj prijatelj

Ovo je priča o mom prijatelju.

Aleksu sam prvi put video u troli pre skoro četiri godine, na putu ka Plavom mostu. Izgledao je kao prosečna skinjara na koju sam navikao u ovom gradu. Volim skinhead pokret, divim se radničkoj duši koju sa sobom nosi. Mislio sam da je još jedan od nacističkih idiota koji su preplavili ovaj grad. Spremao sam se da izađem i pobijem se sa njim, jer na torbi u kojoj je nosio gitaru nije imao nikakvo obečežje. Mislio sam da je to zbog toga što možda svira u nekom od delova grada u kojima se ne toleriše rasizam. Na tadašnju žalost, izašao je par stanica pre mene.

Par meseci kasnije, došao je na moj fakultet. Spremao sam mu sačekušu sa par drugara iz kraja. Planirano je da ga nas trojica napadnemo i izmlatimo kao idiota.

No, čudan splet okolnosti me je doveo do razgovora ispred fakulteta sa njim. Pili smo pivo u društvu, a kako Filozofski gaji tradiciju argumentacije, rešio sam da čujem njegovu stranu.

Ispostavilo se da se slažemo skoro u svemu. Nije bio nacistički bolit. Nije bio patriotski slepac. nije bi verski fanatik.

Bio je skeptik.

Kao ja.

Preke je naravi. Poput mene, ponekad. Ne ja, on je preke naravi ponekad. Neiskusan je bio.

Postali smo prijatelji jer smo bili obojica voljni da činimo sve što je u našoj mogućnosti da branimo tekovine prezira prema netoleranciji.

Skupa smo se borili na razne načine protiv desničara svih profila. Zajedno smo stajali u odbranu sloboda slabih.

Znam da me Aleksa nikada nije izdao. Znam da nikada nije bio loš ni prema kome. Znam da nije zaslužio da bude primer vlastima u borbi za desničarsku stvar, u ime dnevno političkih borbi.

Znam da je moj Aleksa bio svakog dana moja odstupnica, i moj stub.

Na njega sam se ugledao, uz njega sam stajao.

I kada sam se plašio, na njega sam mislio.

Aleksa, čekamo te

knjiga

Ceo život želeo sam napisati knjigu. Nikada nisam uspeo da pređem prvih par strana. Ređaju se reči i rečenice, ali nikada više od pojedinačnih ili pojedinih epizoda. Do sada sam imao stotine početaka i uvoda. Svaki se završavao iznenada i neočekivano. To  bi uvek bio uvod u ono što jesam, u neku intimnu priču koja bi poslužila čitaocu kao objašnjenje mene, poznavao me lično ili ne. Ispostavilo bi se da bih od svih koji čitaju najviše iznenađen bio ja. Kroz pisanje i sve te početke knjige najviše o sebi otkrivam sam. Na kraju, ti uvodi, obraćanja drugima, postaju najzanimljiviji meni.
Često se dešava da dok pišem ostavljam sebi poruke za trenutke kada zaboravim da sam išta pisao. Nekada nisam siguran ni da sam pisao to što sam potpisao.
Desi se da upoređujem svoje reči sa rečima drugih, tražeći nešto originalno po čemu bih se mogao izdvojiti od svih ostalih kombinacija reči i virtuoznosti drugih.
Ako bih počinjao knjigu po n-ti put, kao što to pokušavam sada, činio bih sve iz jednog daha, bez pauza, bez razmišljanja i bez zadrški.
Svaki početak knjige je težak.
Na kraju prekinutog uvoda, onog iznenadnog kraja koji  ni sam ne očekujem, vratim se na početak i vidim da je ideja kojoj sam želeo da budem veran potpuno zamenjena drugom. Neočekivano i suptilno.
Kao sada.
Želeo sam da napišem uvod u kom ću objasniti čitaocu kako ne mogu napisati knjigu o sebi. Knjiga koja je lična koliko i ona koju želim napisati je poput života. Teško je ispratiti svaki dan. Ne mogu se setiti dovoljno svog detinjstva da bih napisao kako sam došao tu gde jesam, niti mogu znati kako će izgledati kraj.
Možda je ipak na nekom drugom da napiše i početak i kraj.
Uskoro mi je rođendan, još jedna istrgana stranica moje knjige koja će sazreti kada je ispunim rečima.
Možda ipak nisam toliko promašio ideju kojom sam ispisao prve redove. Još jedan uvod u knjigu je gotov.