Ne zaboravite da smo i mi nastali korišćenjem rupa u sistemu
na fakultetu.
Neverovatno je iskustvo posmatrati ljude koji su stereotip
mladosti, slobode, volje, snage, mašte, ljubavi, istine. Suprotstavljeni su
starijima, koji su na pragu spoznaje da neće još dugo biti tu. Da će svet kakav
su gradili ostati drugima. Iako su isti taj svet oteli svojim starijima.
Namesto da sa ponosom promatraju prkose koji se rađaju.
Strah je sve to. Nepoznanica.
Strah rađa nepoverenje, strah čini ljude sebičnima.
U svem tom stvaranju sveta, rađa se haos. Svako ima svoju
viziju tog haosa. Preuzeti su modeli delanja starijih, u panici da će kontrola
koju nemaju biti vraćena starijima. Zatočenost u okvirima koje kritikuju. Ovo
gde smo sada su ti okviri. Umesto da razmišljamo uvek, formalizujemo svaki
aspekt bunta.
Zašto ne grešiti? Svojih se grešaka ne stidim, i svaka
greška je novo iskustvo. Greške su dobrodošle, jer prepoznavanje grešaka, ne
sankcionisanje, daje jasnu perspektivu.
Moj cilj ovde nije da budem obavezan i ozbiljan. To sam na
državnom fakultetu. Ovde sam da stvorim podlogu za nešto lepše.
Ne verujem u poraz. Ne verujem u nedostatak snage i volje.
Nisam dovoljno star da kažem da je dosta.
Ne želim da se probudim i kažem da sam mogao dalje, više i
duže.
Ne želim da žalim. Mogu, želim, hoću. I nikome, sem onima sa
kojim delim sudbinu nisam dužan ni trunke.
Prosto jer je ovo moj svet, moja budućnost, moj pokušaj.
Ne, glasam za znanje, protiv deblokade.
Idemo dalje.
No comments:
Post a Comment