poruka upravi filozofskog

Kada su naši profesori studirali, Plato je bila velika garderoba u kojoj je bilo moguće bezbedno ostaviti stvari I kretati se akademskim prostorima neograničeno. Profesori naših profesora su bili kolegijalni I neopterećeni uslovima van datog I usvojenog znanja. Nekako, znanje je bilo dvosmerno. Studentski period je bio obeležen istraživanjem života. Putovanja su bila imperativ. Ono što je danas suteren I prodavnica u suterenu je bio studentski klub Filozof, kog se I sam sećam. Išao sam na prve pank svirke tamo, upoznao dosta ljudi, formirao se kao deo supkulture koja je izgradila inherentni metodološki pristup rešavanju aktuelnog problema. Najefikasnija putanja između dve tačke je najčešće prava linija.

Bio sam tu u poslednjoj godini kada je na faksu bilo moguće zapaliti cigaretu bez prodekana za finansije (podseća li vas ovo na ministra finansija?) koji mi preti kaznama I izbacivanjem sa fakulteta. Žao mi je što nismo vratili formalno dozvolu pušenja na fakultetu bar tokom trajanja blokade.

Pričali su mi profesori o međusobnom poštovanju (koje još nije sasvim nestalo, ali plašim se da će sa sadašnjom ''starom gardom'' to odumreti) profesora I studenata, u čiji je odnos bilo ugrađena sistematična radoznalost I dovođenje u pitanje sopstvenih stavova. Ne idealizujem I ne romantiziram neproživljenu prošlost.

Govorim o sukobu onoga što želim, a onda čujem poklapanje iz prošlosti, I onoga u čemu živim.

Sestra mi je upisala fakultet ove godine. Familija nije najsretnija zbog toga. Sa dobrim razlogom. Poslednjih pet godina sam dao fakultetu, od kog sam malo upotrebljivog naučio, ne toliko krivicom profesora, koji su bez dileme vrsni u svojim domenima, koliko u praksi upravo onog načina života kog se profesori sagovornici prisećaju, a ja pokušavam da uhvatim u naznakama.

Nina neće iskusiti ni deseti deo onoga što sam iskusio sam. Tragedija leži u činjenici da su hodnici najvredniji deo akademskog prostora. Učenje nastupa čim se završi šturo predavanje po principu esspresso lungo, I izađe na hodnik sa profesorom, u boljem slučaju, sa profesorom koji ima vremena između idiotskih pregledanja šablonskih kolokvijuma I loših seminarskih napisanih u neznanju (ruku na srce, studenti nemaju ni poštenu šansu da nauče kvalitetno da pišu usled brzinskog prelaza gradiva), da vas odvede na kafu (ne sećam se da sam ikada platio I jednu stvar dok sam sedeo sa profesorima, I malo me grize savest).

Gde smo sada?

Studenti uvek žive u senci svojih profesora. Taj utisak stičem I u opisima svojih profesora mojih profesora. A moji profesori su mi na hodnicima podarili enormna znanja. U svemu tome, kada se okrenem iza sebe I vidim da je najvredniji deo znanja prenesen tamo gde opterećenje novcem ne postoji, postavim pitanje sebi o odnosima koji su zavladali između nas u senci I onih pod čijim smo senkama.

Hodnik je mesto na kom profesor prilazi kao prijatelj. Kao neko dobronameran, intelektualni autoritet koji pokušava da stvori ekvilibrijum znanja, dajući sve što može u slobodnom vremenu koje mu je na raspolaganju.

Ne učionice.

Kada sam se rodio, znanje je bilo besplatno. Deljeno je javnosti. Javnost je još uvek postojala.

Kad sam počeo da studiram, školarina je bila 86 000 din, što je u odnosu na kurs bilo oko 900 evra.

Prosečna plata je bila oko 200 evra. Realnost je bar 10% niža.

Danas je školarina na Filozofskom fakultetu 1200 evra. Ili oko 120 000 din.

Studenti Filofaksa nemaju ni jedan prostor u kom se mogu događati vannastavne aktivnosti. Ne postoji otvoren prostor za komunikaciju između javnosti I akademskih elita (elita je ovde krajnje pežorativan pojam). Obezbeđenje fakulteta se od mandata Aleksandra Kostića prema osobama romske nacionalnosti, očiglednog nižeg socijalnog statusa, odnosi rasistički. Vrlo eksplicitno. Naravno, postoje dva čuvara koja na taj rasistički ukaz ne pristaju, neću ih imenovati da ne bih uticao na njihova radna mesta. Ostali su zaplašeni da će izgubiti crkavicu od 18 000 din.

Tetkice imaju empatički momenat prema studentima jer neki od njihovih sinova I ćerki pohađaju ovaj fakultet. Znaju koliko je uprava Filozofskog bahata, svaki put kada na kraju meseca razmišljaju da je za njih dvadesetak ukupno potrebno nepune 4 školarine ne bi li im pale plate, a one opet kasne neretko.

Jedini za kog nemam opravdanja ni po kom osnovu jeste Peđa, prezime mu ne znam, koji je za mojih 5 godina na fakultetu (da, loš sam student, po kriterijumima koji su jedino relevantni ljudima čija je etika diskutabilna), ako se ne varam, Šef tehničke službe (to mu je titula valjda, kao higijenski tehničar u Mc Donald's restoranima; ne omalovažavam čistače, već Peđu). U poslednjih pet godina, zajedno sa par ljudi, uglavnom neobaveštenih radnika obezbeđenja, sa manje ili više uspeha je opstruisao sve aktivnosti studenata I javnosti na fakultetu koje se nisu slagale sa politikom uprave. Poslednji u nizu gafova je pretnja policijskog čupanja noktiju, mislim da imamo I snimak toga.

Studenti njemu nisu pretili. Sticajem okolnosti, znam gde čovek živi. Redovno ga viđam. Nikada mu reč jednu nisam rekao. Na fakultetu poštujem načelo odsustva argumenta sile u raspravi, iako mi upotreba iste nije strana.

No, ako želim slobodan Filozofski, poštovanje načela nepovredivosti akademskog prostora mora biti neprikosnoveno.

Davanjem ingerencija flagrantnoj budali da koristi silu protiv studenata, nekome ko nije student I za kog nema jasno definisanih kriterijuma gubitka položaja na fakultetu je strategija koja kao krajnji cilj ima da pacifikuje studente koji vide korenito loše promene u visokom školstvu.

No, pacifizam ne podrazumeva pacifikaciju.

Mi, studenti koji vidimo problem tamo gde su drugi slepi I/ili nemi, imamo ograničeno strpljenje. Pored toga, nećemo biti doveka studenti. Ne zaboravite na te dve stvari kada sledeći put budete slali privatne falange.

Uprava kao da je smetnula sa uma (više me čudi ta činjenica kod Aleksandra Kostića), da je motivacija čudna stvar. Ljudi koji su učestvovali u blokadi su videli da je bolje moguće. Nije to maštarija tržišne ekonomije u koju se sliva visokokvalifikovana intelektualna snaga, kakvu imaju zaluđeni I infantilni učesnici reforme visokog školstva. To je danas usađena realnost koju svako od učesnika blokade posmatra drugačije, ali kao nepobitnu činjenicu.

A koristeći bezobzirnost onima kojima otimate pomalo, možete doći u situaciju da se nađete pred grupom ljudi koja nema više šta da izgubi.

Iz iskutva vam mogu poručiti, da je stvar postala lična.