poverenje u sebe

Kontemplirajući nad svojim stomakom na kome se više ne ocrtavaju trbušnjaci, priseća se davnih dana kada mu nisu govorili da izgleda jadno. Tada su mu govorili da izgleda kao odran zec. Nekada je bio tu da bude prikazan, nekad su skretali poglede sa njega. Nekada je pitanje bilo, zašto ne prvo mesto.
Zavidni ljudi su govorili da bolje od precrtavanja ne može. A nekada da su crteži problem.
Nekada je bilo jako teško, i suze nisu praštane. Češće su gutane. Koliko god bile slane, ipak su bile gorče.
Kada je bilo jednom najteže, reakcija okoline je izostala. Opstala je samo osuda. Javio se bes.
San je postao mašta. Mašta je postala osveta.
Poverenje je lako dati, lakše izgubiti, nemoguće nadoknaditi. Krug se širi u nedogled. Bar tako deluje.
I onda se zatekao da u nekim trenucima deluje samom sebi kao nezreli adolsecent.
I sve je postalo ozbiljno. Odjednom je tu neka budućnost.
Ta budućnost u kojoj će posmatrati voljene koji nestaju. Da li im se desila smrt u toj budućnosti, ili je samo nastavljen obrazac suludih kavgi, nije sigurno.
A ta kavga je nekako lagana. Spokoj koji nosi sa sobom ta izvesnost u svađi je prelep.
Uz te misli je moguće zaspati jer izmore.
Zapitao se kako nekome kome je kroz suze rekao da mu je najteže na svetu i naišao na podsmeh i okrivljavanje ukazati ponovo to isto poverenje?
Poverenje je ozbiljna stvar. Kao ta budućnost.
A strašno je jer si u njemu sam. Niko sem tebe ne preuzima taj rizik. Ne kockaš se sa tuđim poverenjem, već sa svojim. Otkrivaš ono što najmilije čuvaš.
I na kraju ostaješ sa onim što na kraju ostane.
A ostaju rešetke i prazan prostor između njih.
Ostajete tvoj tamničar i ti. Sve se svede na jednu rečenicu koja struji kroz taj tamni prostor.
Volim te.