Bilijar

Znaš li one ljude koji postaju očigledni tek kad ih niko ne primećuje? One koji naizgled ne odstupaju od okoline? Što ih nikad ne bi uzeo iko u tim sem za golmana jer su krupni u osnovnoj? Onaj što se smeje jedini od srca bez obzira na to kakve pičke su oko njega? Onaj na kog pomisliš da je dobar da ga vodiš sa sobom u izlazak da bi ispao kul.
Vidiš, Lale je čovek boračkih veština. I to ne jedan od većine koji je to prekinuo pre dvadesete. Ili jedan od onih koji kulja i ulubljuje bez bola zidove. Lobanja.
Tek kad mu staneš na crtu počneš da uvidjas neke crte. Kako se razvija situacija, tako vidiš da možda Lale nema baš mnogo znanja o nekim uglovima gledanja. I osećaš superiornost.
Jer Lale je tu da se ti osećaš dobro.
Lale je onaj koji se jedini smeje, kako se smeje.
Kad ustreba,sebi.
I onda si trijumfalno pred pobedom.
Pogledaš Laleta. Lale pogleda tebe.
Pun podrške.
I pobediš.
Lale je jedini lik koji se smeje sa osmehom.
Nasmejes se i ti. Ali ne kao Lale. Jer Lale se jedini smeje kao se smeje.
Jer je za njega igra pobedila.
I tad shvatiš koliki je Lale čovek. Onaj pred kojim je svaka pobeda pirova.
Onaj lik koji se smeje tako da je svaku partiju zapravo dobio.

Koalicije

Na kraju dana se sve svede na to da li si sa nekim sa kim želiš da budeš. Ja sam najčešće sam. Ili sa njom.
Najčešće sa njom. Ali sam sa sobom. To je problematika svoje vrste.
Odvikao sam od toga da budem zaista sam. Da se zatvorim u kuću. Da pobegnem u sobu.
Isključim telefon.
Pijem bez trunke brige.
Dočekam jutro mrzeći svoje reči.
Rečito udarati po sebi.
Silovito patiti.
Imati grimasu dok prosipam svoje reči po onome što najbolje trpi.
Da imam više para,bio bih ispričan tetovažama.
Ovako imam samo da se napijem dovoljno da kao kukavica sebe zadržavam da kažem šta mislim.
Hoću odmor od sebe kakav sam danas.
Fali mi moja nehajnost.
Poslednji put sam to bio kad me je neko pitao brinem li o tome da li ću povrediti nekoga.
Odgovor je bio ne.
Danas je ne,ne.

Srce

Kao uvek,pogled je bio udaljen. Često nije video ništa oko sebe. Ali je odavao utisak kao da mu nije promaklo ni najsitnije. Koracajuci ka poznatom, unezvereno je lutao svojim mislima. I kao što mu se hiljadama dana učinilo, I ovaj put je video u daljini. Na kraju udaljenog pogleda.
Dah bi stao,zajedno sa srcem.
To je bilo njegovo prokletstvo. Znao je da će živeti duže za svako to preskakanje srca. Da je njegov život počeo kad je izbrisao nju.
Lutajući kroz šumu misli,zaustavi ga poznato lice. Srdačan je to bio susret  nabijen emocijama. Mnogo je smeha I osmeha prošlo kroz taj odnos.
Ali ovaj put ne.
Najzad je dočekao vest koju je čekao godinama. Toliko dugo da su se dani stopili u obrise. A snovi u realnosti.
Umrla je.
Prvi put mu je srce zaigralo. Lupalo je kao da najavljuje. Ali niko ne zna šta.
Toliko jako da od srca nije čuo davnog sagovornika.
Sa usana je pročitao da ga je spomenula pred poslednji san. Da je često plakala.
Da ga nikad nije spominjala imenom. Ali da su znali svi zašto su te suze bile.
Srce je I dalje udaralo. Sve jače. Brže. Kao da nadoknađuje sve zaostale otkucaje.
Kao da juri ka svojoj smrti.
Kao da ima svoj plan.
Toliko odlučno da ga um nije mogao sprečiti u nameri.
I odjednom je stalo. Momak je pao na kolena I samo izdahnuo.

Blogerista

Posle jednog intervjua, odlučio sam da vratim blog. Ugasiću nešto drugo.
Izrečene reči su samo izrečene, ostaju iskrivljenje u sećanjima, iznova parafrazirane. Reči ostaju onakvima kakvim ih ostavimo.
A internet je veliki. Duži I širi od puteva kojima prođemo. Samo ovde možemo ostaviti sebe. Samo ovde možemo ostaviti poklon koji traje. Poklon čovečanstvu.
Način da nadživimo sebe.
Oglušio sam se o jednu od najveličanstvenijih tradicija čovečanstva. Prenos znanja. Odlučio sam da to ispravim.
I dalje tražim ono što sam izgubio. Javiću se kad nađem.