Budjenje Strahinjino

Otvorio je oči, poljubio to predivno biće pored sebe i kao i svaki prvi pogled svakog dana, zahvalio se bogu na tom jutru. Na način na koji samočovek koji voli to ume da uradi, iskrao se iz kreveta da je ne probudi i podigao kofer da ga stavi u predsoblje. Istuširao se, došao do kreveta i poljubio je u ugao usana. Šapnuo joj da je voli i da će joj se javiti čim stigne. Otvorila je oči i pogledom ga probudila. Oživela. Nasmejala se i poželela mu sreću dok je blentavo  posmatrao koliko je slatka dok joj bala natapa jastuk a ona pokušava da je vrati.

Uhvatio je taksi,  seo u njega i pogledao još jednom svoj prozor.

To je njegova sigurna luka, motiv da pomeri planine. Prepliva okean.

I ubije aždaju.

Strahinja je zna svetu tajnu. Njemu nisu potrebna priznanja. On ne trči ni za čim.

Hoda korakom Harvija Kajtela.

Njegov život je kao i svačiji, budi se, drka, jebe, mrzi, voli, pije vodu, pije pivo, pije i žestinu. Spava. Ali ne sanja. On je svoj san stvorio.

Hoda korakom Harvija Kajtela.

Njemu je Bred Pit kolega, ne uzor. I ne postoji ta planina koju neće preći.

Dok se vozio u taksiju, slušao je muziku. Pevao terce u sebi dok je razmišljao koliko bi bolje bilo da ide gospel hor u pozadini pesme. I da je Kesić prilično plitak u svom humoru.

Vrteo je svoje scene po glavi i pravio kompilaciju svih rečenica sa titlovima u kaironu, sve vreme praveći tajmlaps cele predstave.

Koliko je realnost trivijalna. A podignuta obrva suštinski i jedini pravi akcenat koji čovek može napraviti.

Dok je izlazio iz taksija, zamišljao je da je sam sebi pomoćnik. Batler. Ali ne onaj britanski. Srpski, sa štapom za pastire. Da može da odbrani sebe od drugih koji napadnu njegovog šefa, njega, dok sve vreme pucaju snajperi jer je u misiji spasavanja sveta dok glumi u filmu u kom glumi glumca koji glumi da to nije, na najskriveniji mogući način infiltrirajući se u trupu glumaca pozorišta koji putuju u Ljubljanu da glume u predstavi nepunih par stotina metara od mesta gde je postavljena nuklearna bomba koja će eksplodirati sa sve šrapnelima od ajkula...gde mu je batler nestao u priči?!

Nego, u sebi reče, pruži ruku Dejanu i Vuku da ih pozdravi. Mahnu ostalima i prokomentariše da neki još uvek nedostaju, te da će kasniti tako da možeš sat po njima da naviješ. Otišao je da kupi doručak i počeo da jede. Dok nije došla Jovana.

Budjenje Dejanovo

Otvorio je oči, prošao rukom kroz kosu i pogledao u plafon. Čuo je samo svoje disanje. Prošao rukom po celom krevetu i shvatio da Ona nije tu. Hiljadu dana je bio ceo. Hiljadu dana je čuo dva daha svako jutro. Od tada postoji samo jedan dug dan i samo jedan dug dah.

U kupatilu je video jednu četkicu za zube manjka.

Izašao je iz kupatila i uredno spakovao sve što mu je potrebno i uputio se ka mestu sastanka. Razmišljao je da li je obukao najadekvatnije cipele uz taj džemper i zaustavio taksi.

Vrteo je scene iz predstave koju izvodi sutra, razmišljajući o tome koliko bi bilo zabavnije da je iza scene Zdravko Čolić koji sve vreme peva umesto muzike koja je već tu. I da naravno u nekom trenutku trijumfa pred frenetičnom publikom koja traži sedmi izlazak na scenu na kraju predstave izađe i Čolić, pa da im otpevaju maslinasto zelenu u duetu dok se mlađa publika pita ko je taj matori. Pa sutradan bi sve novine pisale o tome kako je on ukrao slavu Zdravku!

Prvi korak ka istinskom humoru je nasmejati sebe. On to najbolje zna.

Ono što taksista ne zna je da će u toku ove vožnje propustiti toliko smeha da bi mu se život produžio desetak godina sve sa cirkanjem Svinjaka i tri pakle u taksi klubu u Dunavskoj. Samo zato što je prerano.

Za njega je tuđi smeh razlog što je uopšte ušao ikada u pozorište. Ljudi vole na najprizemnijem i primordijalnom nivou  da imitiraju jedni druge. Toliki su svetu podarili tugu.

Može sebe nasmejati, ali ne može sebi dati osmeh. Ali može drugima.

Ne moraju svi znati ko je on. Zašto bi iko znao da nije sretan? Kad mogu misliti da jeste. Zašto ikome reći da su neke njegove reči na sceni zapravo njegove?

Zašto bi ikom dozvolio da mu priđe ako ga on nije odabrao za tu ulogu.

Dok se vozio, setio se da će i ona biti tu. Ugao usana je neprimetno postao osmeh.

Ako ne može sam da podari sebi osmeh, postoji neko ko može.

Srdačno je pozdravio sve prisutne i počeo da radi ono što radi najbolje, da podseti ljude zbog čega ga vole.

Ponekad pomisli da je jedini među svima njima koji ih vidi kao prijatelje. Ne samo kao saradnike i ljude iz branše, već kao izvore znanja. Kao nečija leta u tuđim zimama.

Kao ono najbolje što čovek može biti. Kao simfoniju u svetu turbo-folka.

Ušao je u autobus, pogledao gde su svi seli, pozdravio sve dovoljno glasno da svi prekinu razgovor i seo tačno između sreće i veselja. Dok nije došla Jovana.

Budjenje Vukovo

Otvorio je oči, shvatio da je opet zaspao u trenerci i opsovao sebi u bradu. Rukom je prošao preko ostatka kreveta i sretno shvatio da spava sam, hvala Bogu. Kako bi joj sad objasnio da mora da odjebe iz stana jer on kasni?!

Brzo je proverio koliko kasni i shvatio da još uvek ne. Pogladio se po licu, da vidi mora li da skrati bradu i rešio da ga ne zanima. Dok se oblačio, razmišljao je o tome da li je bolje da on glumi boksera u filmu ili da samo stvori boksera za nekog drugog. Dok je kontemplirao o tome, pakovao je stvari za put. Dva puta je morao da proverava da li je poneo gaće. Na pola koraka na stepenicama je shvatio da nije oprao zube i da je zaboravio četkicu. Vratio se da to obavi ali je usput ipak zaprao i pazuhe, nikad se ne zna.

Uvatio je taksi na ulici i krenuo ka mestu sastanka sa kolegama. Usput je video tri lokacije za snimanje. Čega, ne zna ni sam. Beograd je za njega jedna piktoreska. Jedan kolaž scena. Možda i nije morao da bude glumac. Ali gluma je sredstvo. U glavi je vrteo šta bi sve promenio u predstavi zbog koje putuje. Koliko bi moćnije bilo da su samo neke sitnice drugačije.

 Vrteo je svoj život i živote drugih u potrazi za pričama koje mogu slikom biti ispričane. U svakom leži heroj. On to najbolje zna. Ponos porodice. Jedinac mnogobrojne familije. Uzor.

Ali ne moraju znati svi kod kuće ko je on. Dovoljan im je onakav kakav je na ekranima i u pozorištu. Večni kameleon. Najelegantnije otelotvorenje fraze da cilj opravdava sredstvo.

Ide u Ljubljanu u kojoj se oseća kao kod svoje kuće. Zapravo se ne seća gde se poslednji put nije osećao kao kod svoje kuće. Možda kod svoje kuće.

Neka predstava za neke ljude koji u suštini ne shvataju šta zapravo pozorište jeste. Šta je gluma. Da je to jedan suštinski izraz života. Da je život zapravo samo imitacija. Da je gluma ta koja je večna. Život je samo prolaznost. I uvek tuđa.

Istina je da mu je svega preko kurca.

I kolega, koje istinski voli, ali kao i sa svim idolima, kada ih upoznaš, humanizuješ ih. A potajno, svi mrzimo ljude.

I pozorišta, jer ljubav prema glumi ne sme postati posao. Gluma je strast. Snaga. Izvor i ventil.

Strast se ne meri novcem. Umetnost...

Stigao je, po pravilo među poslednjima. Ali samo jedan širok osmeh je dovoljan da svi zaborave i samo kažu, to je Vuk.

Navikao je da razgovori stanu kad on dođe.

Ušao je u autobus i seo u sam centar zbivanja, pre nego što su ostali shvatili da ikakvog zbivanja ima.

Dok nije došla Jovana.

Budjenje Ivanovo

Otvorio je oči, skinuo skramu sa leve trepavice i posegao za nogama da skloni psa da se ne probudi. Ali psa nije bilo tu. Ona je umrla pre vise od godinu dana. Za trenutak ga je steglo oko srca. Tesko je izgubiti nekog bliskog. Par minuta kasnije je zazvonio alarm.

Ustao je prilično naglo, kao da pokušava da otrese omču oko srca dok mu se noge još nisu probudile. Pogledao je kroz prozor i duboko se iznenadio identičnim pejzažem koji je video svaki put kad se budio ceo sestrin život.

Prošao je pored dnevne sobe i pozdravio oca koji se i dalje sablažnjava nad činjenicom da se sin budi kad ima obaveze manje više na vreme.

Istuširao se, naterao se da opere zube i spakuje četkicu. Retko počinje tako dan. Najčešće zaboravi  jedno,  nekad i oba.

Danas ide za Ljubljanu, sa ljudima koje ne poznaje, da radi nešto što nije siguran da zna šta je.

Ivan je relativno odrastao čovek koji toga nikad nije postao svestan. Suštinski razume da iza svakog dobrog dela stoji osećaj duboke krivice. Niko nije nevin. I niko nije nevin. I da niko nije nevin jer su svi u suštini kukavice. A on prvi među jednakima.

Dok je koračao ka dogovorenom mestu sastanka, razmišljao je o tome kako da se postavi prema ljudima sa kojima će provesti narednih par dana. Oni su mu samo posao, pomislio je, tako da je odluka bila lakša. Biće ono što je uvek bio. Senka. Niko ne mora da zna ko je on zaista.

Ako mu neko ponudi ruku, zamišljao je, pružiće je. Reći svoje ime i osmehnuti se. Tako je najlakše.

Zašto bi oni znali da na dvadeset jezika ume da kaže nekom da ga ne razume?

Došao je prvi na mesto sastanka. Zapalio cigaru, mahnuo ocu u kolima i po hiljaditi put se sa njim rastao kao da su im računi neraščišćeni. Kao što naravno i jesu bili...

Glumci su počeli da se skupljaju, kurtoazno sa blagim osmehom pozdravljajući momka sa nezrelom frizurom kog ne poznaju. Uskoro su svi bili tu. Autobus je kasnio.

Svi su međusobno razgovarali o zabavnim putovanjima iz prošlosti. Kako ljudi koji su delili sve i čine.

On je stajao u sredini.

Govorio samo dobro jutro, što nije bilo.

Ušao je u autobus praktično poslednji dok je osećao poglede onih koji su na njega obratili pažnju svuda po sebi i seo na prvo slobodno sedište. I shvatio da je zaboravio deset stvari.

Dok nije došla Jovana.

Teatar i smrt

Zivot je pozornica na kojoj za svakog postoji uloga I kad jednom predjes prag tog pozorista, imas dozvolu da budes sretan. Bez obzira na sve. Makar ti najdraza osoba umrla korak pre prelaska. Smes biti sretan. Imas dozvolu da das sve od sebe. Da svoje uloge igras verno I onako kako su namenjene. Verno sebi. Na pozornici nema lazi. Mozda prevaris sebe. Ali publiku nikada.
Mozda kad ponovis ono sto je ponavljano toliko puta I uradis nesto drugacije, neko te zapamti u toj ulozi.
Tada za tebe nema smrti, jer su publika oni koji tek dolaze.
Zbog njih postoji gluma.
Zbog njih postoje uloge.
Zbog buducnosti postoji pozornica.

Jedan talas na pucini

Sve oko nas je pucina. Jedna nepregledna nepoznanica. Nepresusno neznanje.
Zivot je samo jedan talas. Sa usponima I padovima. Prelazi preko drugih ponekad. Ponekad daje podrsku onima kojima je potrebna pomoc da svoj vrh dostignu.
Talas ne zna sta je iza horizonta. Niti koliko horizonta postoji.
Neki talasi su toliko veliki da pomislis da su prekrili ceo okean. Neke talase vidimo kao bele hridi. A neki su toliko besni da zapene. Takvi talasi u peni izgube snagu. A Oni retki talasi koji na ramenima svih drugih,sa vetrom u ledjima, vide obalu I jurisaju. Snagom talasa na pucini. Besom pene.
Lome se o stene.
Kao pobednici.

Glitch mob

Zatrese se zemlja, svi pogledaju ispred sebe. Svako prekida sve sto je do tada radio. Svaki razgovor precutnim dogovorom bez pogleda staje u sred reci.
Zemlja se zatrese jos jednom. Kao da koraca neman. Niko je ne vidi. Ali je svi osecaju. Ono u stomaku koje je isto kao kad se zaljubis. I kad je vreme da bezis. A ostanes da se boris.
Armija ljudi u individualnim mislima. Disciplinovana rulja haosa.
Disu kao jedan.
Krecu se u ritmu gresaka.
Svaki glitch ih presece.
U tom krugu su do kraja.
Koji ih resetuje.