Nauka

Duboko sam uveren da je čovečanstvo neinventivno. Dovoljno sam prošao da sa sigurnošću mogu tvrditi to. Ili bar tako mislim.
Stotinama puta sam prisustvovao situacijama u kojima pijani ljudi oslobodjeni inhibicija na najkreativnije načine dolaze do zaključaka koji su nepredvidivi. Poput mog trećeg zadatka pismenog iz matematike u osmom razredu. Jednostavno. Znao sam rešenje. Ali nisam znao kako sam došao do njega.
Sad već milion briljantnih ideja odoše niz pišanje uz vetar. Ostadoše samo mrlje.
Zato je prva rečenica bitna.

Neka druga realnost

Nisam završio korak. Pretpostavljam da niko u Beloj crkvi ne završava korak. Svi beže odatle. Sem mene. Bila si kraj Jezera. Nisam te ni primetio dok si se muvala sa svojim prvim dečkom.
'Samo još jedna.'
U nekom drugom životu, možda bismo i bili nešto.
Stajala si na stepenicama Pančevačke gimnazije, pored moje dobre prijateljice sa kojom sam nekad često razgovarao pored trafike preko puta stana. Bila si putena. Ugojena kako si volela da kažeš. I žalila si se da imaš strije na grudima.
U nekom drugom životu, možda bih te i uzeo u obzir.
Ljubila si se sa Selakovićem taj dan ispred Pravnog. Znala si da je moron, ali mu se mora odati priznanje da ima reputaciju. Stajao sam kod banke, kupio delove svog lančića koji sam upravo izgubio u tuči sa dvojicom.
U nekoj drugoj realnosti, možda bih i tolerisao tu sramotu.
Zvala si me to jutro da jedemo picu, jer si morala da smetneš sa uma da si možda trudna sa Bendićem. To veče smo  podelili kjanti. Ja znam kako se piše u originalu.
U nekoj drugoj realnosti, ne bih izostavio najbitnijeg.
U nekoj drugoj realnosti, Aleksandar ti ne bi pisao pricu.
U nekoj drugoj realnosti, ne bi se pitala na koga mislim.
U nekoj drugoj realnosti, nastavio bih da te volim do kraja života.

Mne prajd

Braćo,sestre i oni koji nisu u te dve grupe,želim vam poslati podršku iz Beograda. Znajte da mislim na vas. Korak koji ćete učiniti će vas,koji budete koracali sutra, promeniti. Kao što je iz korena promenilo mene.
364 dana godišnje ste nevidljivi ili usamljeni. Sutra je vaš dan.
I ne zaboravite. Pacifizam ne znači pacifikaciju.

Smrt fašizmu.

Zid

''Sine, jedan od ovih dana ćeš udariti u zid. Izgradio si život koji ide u lošem smeru. A kad udariš u taj zid, niko ti više neće pomoći.'', promaljalo se iz usana mudrog čoveka. Negodovanje i škrtost na rečima, opterećen odnos mnogim nerešenim stvarima druge strane je ostavilo traga. Ali reči su bile istinite. Samoispunjavajuće proročanstvo.
Snaga volje je jedino što mu je bilo potrebno dok je nervozno trljao levi dlan, bez ikakvog razloga.
Mudri čovek je platio piće i okrenuo se polako koračajući, blago hramljući. Mada je delovalo kao da zapravo samo prolongira svoj ostanak. Ali neminovnost je neminovnost.
U kafani prepunoj ljudi, prolomila se samoća. Sve se utišalo. Ubrzalo, ne kao u filmovima.
Pritisak u grudima je počeo da se gomila, a ventila nema.
Sve što je trebalo uraditi je pozvati nekoga da podele teret. Ali odgovornost ostaje njegova.
I jedine osobe koje su ikada bile tu su nestale iz života. Otišle da žive nadalje svoje, koje je iscepao iz svog bahatošću i tvrdoglavošću. A mislio je da je ponosan.
Sad više nema nikoga kome se može obratiti za toplinu.
Niti za utehu. No, sami gradimo svoje zidove.
Ovaj više ne može preskočiti.

pank

Soba i ti. Alkohol po želji. Cigareta gori, tvoja ili tudja, zavisi koliko sebi želiš da priznaš. Ritam lupa. Distorzija i loši kanali krive stvarnost.
Ali tu si. Nema mrdanja, samo ti, duge rečenice i akordi. Tri akorda i simfonija nesklada. Uvek postoji neka priča, čak i kad je nema. Stvoriš je.
Snažni udarci. Ti odredi kakvi.
Spavaš ispod stola u sećanju. Koji je neko slomio po tebi skačići sa bine u Rumuniji. Ali nastavljaš kao da se ništa nije desilo.
Jer to si ti. Jedan prljav, otporan, osećajan za najfinije finese.
I ima vas gomila koji pričate tim jezikom.
I da čitaš ovo, rekao bi da je autor pička.
Sem ako nije andergraund.
Ali ako jeste, ne bi ni čuo za njega. Ili ako bi, sem vas 6 niko se ne bi smejao fori.
Pocepane pantalone su vredne.
I zimi.
Anarhija je vredna promisli.
I proći ćeš svaki put pored sličnog. Kao da se ništa nije desilo.
Jer to je pank.

moj beograd

Вечерас сам први пут пољубио коцку у Скадарлији. Била је излизана од свих пољубаца пре мене. Свих боема попут мене у вековима прије мене. Тада Срба хвалабогу није било. Не као оних који на мејнстриму певају о дисидентности.Мој Београде, био си метропола, довољно битна да малоумници не морају певати о твојој грандиозности. Грандиозност си исијавао.

Данас је најгори део тебе управо онај који прича о томе да је Београђанин. Такви су ме осрамотили претходних 15 година. Можда и 20. Не сећам се довољно.

Знам да је овај град био широке руке. Толико широке да није било битно како се зовеш и да ником твој нагласак није био битан. Да си могао да живиш како си хтео и да те нико не осуђује.

Знам да људи који се и данас брину о чистоћи улица нису људи који причају београдским нагласком. Али смо Београђани више од свих. Јер о нашем граду и његовој репутацији бринемо највише.

Београђанин је остао град дођоша. И Дођош јесам. Јер се нисам уљуљкао на Дорћолу у илузији да сам одувек ту. Већ да сам затекао руину коју су Београђани пре мене оставили бацајући смеће у блоковима, пишајући комшијама под прозор, урлајући бебама док сањају.

Београду хвала. Београђани напоље.

Marko Lazovic

Dragi Marce.
Nisam imao novaca da ti platim poklon u obliku materije. Stoga ti pisem ovu propagandnu poruku. Uz ritam bubnjeva koje cujem dok ti Mare sere nesto.
Ne znam sta.
Da me jebes. Ali mozes ako zelis. Jer ti jeste dan rodjenja. Jebeni skoro trideseti put.

Porodica je osuda. nesto sto ne mozemo menjati. Koga zakacis, sa njim si. Kao hapeve. Ili kondilome, sa daljom familijom, posto se pojavljuje iznova redje. Ali je gadno svaki put.
Prijatelji su nesto sto se bira. Pravih i dugotrajnih nemamo mnogo za zivota, pogotovo kada je zivot kratak poput nasih. Mojih dvadesetih, tvojih previse.
No, zelim ti reci par stvari dok se veselis sa ostalim musterijama pored mene.
Za me si jedno od prvih secanja u nasoj zgradi. Ali svakako najznacajnije.
Nikad nisam imao instituciju starijeg brata. Nisi se pokazao kao preterano dobar u toj poziciji, jer se nikad nije desilo da sam mogao da kazem da ako me neko dira, da ce me Laki stititi.
Ali si mi podario neke druge stvari. Dao si mi osecaj sigurnosti uprkos svim nedacama koje je nas odnos podneo.
Znao sam da sta god da se desi, koje god reci izgovorim, da ces me docekati otvorenih ruku kao da sam prvi put pred tobom.
Mozda mi nisi bio stariji, ali jesi mi bio brat. Dao si mi motiv da se borim za nekoga ko ce mi biti mozda nekada stran ali zbog koga cu prevazici sve nedace da mu se nadjem.
U krajnjoj liniji, zbog koga cu se potruditi.

Sretan rodjendan. Ko zna koji

Kompleks, no

Reci treba koristiti pazljivo. Svaka mora biti pazljivo postavljena na svoje mesto. Ja reci osecam. Rec ja toliko olicava licnost dozivljaja odredjenog trenutka koji pokusavam da opisem.

Uvek moram da iskoristim trenutak. U suprotnom gubim sustinu poruke koju sam odlucio da prenesem.

Secam se svakog podvucenog ja u osnovnoj I srednjoj, pogotovo na pocecima recenica.

Tada su to bila infantilna, neuka, nepromisljena I egoisticna, cesto I egomanijakalna ja. Iz ove perspektive  mogu reci da sam bio iskompleksiran klinac.

Ali vreme ucini svoje.

Odrastavnje ostvari svoje namere.

Danas sam sazreo.

Mogu reci da sam napredovao mnogo.

Danas, danas sam iskompleksirani momak.

Reklama za vip

Mladić dolazi kući posle pijane noći. Zatiče kuću potpuno praznu. Staje na sekund,pokušavajući da se dočepa telefona u džepu. Vadi telefon,brljajuci po poslednjim pozivima.
Zove majku.
Ovo je njihov razgovor:
Mama,gde si?
Kako gde sam?! Pa otišla sam na biro da overim knjižicu! Jebu me ovde već sat vremena! Jesi li opet pijan?! Otac te neće pokriti u kafani!
Stoko!
Ali.mama,gladan sam,nisam pijan!
Jel možeš da mi uzmeš jaja i hleb da isprzim przenice?
Ma kupi sam budalo pijana!

Tvoje reči,ne vrede ništa