Prohibicija od pre godinu dana

I tako smo se nagutali smoga,a hitna htede naplatiti prevoz. Pardon,pogrešna priča. Opet smo tu gde smo bili pre ko zna koliko mesečnih ciklusa. Famozna prohibicija se vratila u velikom stilu! Crven tepih od promenjenog zakona o lokalnoj samoupravi je opunomocio naše gradske vlasti da nam nametnu celibat. Svi znamo da momci lakše padaju pod uticaj seksualne privlačnosti kad potegnu pivo u 22:57. Empirijski dokazano. Elem,valja se raditi nešto. A to nešto zavisi od mene. Jer ja sam djak,student,radnik,klosar, svalja,ratar,turistički vodič...imam mnogo uloga,i o skoro svakoj je ispevana pesma. Kako objasniti privilegovanima sa jeftinom kantinom da ljudi imaju potrebu za uživanjem alkohola neovisno od doba dana? I nemamo svi da kupimo karton dnevno ili nedeljno za svaki slučaj. Ne kažem da su ti ljudi što žele da se osećam kao kriminalac kad tražim pivo na trafici zli. U stvari,želim. Jer me je ostavila devojka i dečko isti dan. Baš onaj dan kad mi se rodilo dete. I kad imam da pesacim 10km do gajbe jer nema buša zbog letnjeg rasporeda gsp. Ili brojnih situacija o kojima ti sa jeftinom kantinom ne sanjaju. Pa,za početak,da se vidim sa drugima koji misle slično. A odatle,mašta radi svašta. Imam kičmu,i samo se donekle savija. Uzdravlje

Dan kada je muzika stala (16)

Treći svetski rat će biti vođen atomskim bombama, a četvrti kamenjem. Tako je nekako govorio Ajnštajn.
'Počelo je tako što Ameri nisu slušali Engleze, pa su abnormalno iznervirali Kineze. Japanci iskoristiše trenutak slatki, pa vratiše Amerima za Hirošimu i Nagasaki.', reče Rambo u jednoj pesmi.
Zemlja je za tri nepuna dana postala. Nije bilo ni prilike da narod izađe na ulice i kaže šta misli o ratu. Nije bilo vremena za logore. Ne bi ni bilo svrhe. Ishod bi bio isti.
Milijarde mrtvih u sekundi. Gradovi cu nestali u užarenoj pečurci koja se nadvila nad planetom. Ostao je prah i poneki temelj civilizacije koja je bila najmoćnija sila u univerzumu. Ispalo je da čoveku nisu bili potrebni ni vanzemaljci ni asteroid da ga natera da ujedini čovečanstvo. Prvi put da su ljudi bili zaista jednaki. Ali ni traga utopiji.
'Vatra je jedini Sotonin prijatelj', kaže pesma 'Američka pita'. danas je muzika zaista stala. Ali nije bilo dece koja bi vrištala, niti ljubavnika koji bi plakali, niti pesnika koji bi sanjali.
Ostao je samo ustajali zadah smrti koja se po koji put vratila po svoje. Ali ona je zaplakala pred prizorom.
Krstaški ratovi su počeli zbog pohlepe. Prvi svetski rat je počeo zbog teritorije. Drugi je počeo zbog ljudi.
Treći je samo počeo. Niko nije ostao da ga dovrši.
Mesija je bio tu negde među nama. Samo smo ga mi ignorisali. Onaj odozgo je ostao zatečen zatvarajući vrata WC-a. 'Nije me bilo dva prokleta minuta!', verovatno je pomislio.
Možda je to bio njegov prvobitni plan?
Oni koji su preživeli nuklearni udar su krenuli u potragu za preživelima. Ali ta humana osobina - saosećanje, se brzo pretvorilo u završavanje započetog. Ljudi su se ubijali zbog konzervi koje su jedine mogle da prežive. Ko zna koliko miliona tona eksploziva je stvorilo 'užarenu atmosferu' na zemlji.
Neki predsednici i bivši moćnici su preživeli. Ali nije bilo nikog nad kim bi vladali.Nije bilo nikog ko bi im sudio. Novac nije imao nikakvu vrednost. Nije ostalo ništa čime bi se trgovalo. Biljke su ubrzo izumrle. Životinje stradale masovno. Leševi su bili neupotrebljivi, masakrirani vatrom ili radijacijom. Plamen koji se nadvio nad Amerikom, Rusijom, Kinom, Iranom, Evropom, i Južnom Amerikom, visok nekoliko desetina metara, goreo je dva meseca.naftna polja na Aljasci, istoku Azije, Africi i Sibiru su eksplodirala. Zemljotresi su potopili Japan, Kaliforniju, podelili Evropu, zapadnu Aziju i potpuno promenili izgled planete u roku od dve godine. Reke su nestale u plamenu.
Temperatura je toliko porasla da je otopila sav led sa polova i podigla nivo vode za skoro 100 metara. U kombinaciji sa zemljotresima nastali su cunamiji. Sve što je ostalo od čovečanstva je izbrisano.
U prvih par sekundi, elektromagnetni talasi, prouzrokovani eksplozijama, su uništavali sve elektronske uređaje u avionima koji su leteli. Svih stotinjak hiljada satelita koji su leteli u orbiti je palo kad su nestali centri koji su im slali podatke o korekciji putanje.
Oblaci nastali eksplozijom su otišli do 500km u vis, potpuno prekrivši planetu. Sunca neće biti vekovima. Jedino su se himalaji izdigli drastično. Na 40km.
Posada svemirske ekspedicije Narodne Republike Kine, prve ljudske posade koja je otišla na Mars, krenula je 10 godina pre katastrofe. Put do Marsa je trajao skoro godinu dana. Posle 6 meseci prekinuta je komunikacija sa Maticom, zbog straha od špijunaže Amerikanaca, koji su par godina ranije doživeli poniženje kad je njihov svemirski brod 'prevideo' ostatak Hejlijeve komete i završio u plamenu. Sve je teklo po planu. Plan je bio da kineska posada na Marsu ostane 20 godina. Posada se sastojala od 5 žena i 5 muškaraca, te da svaka žena zatrudni. Kada bi deca navršila 18 godina, uputili bi se ka Zemlji.
10 godina posle katastrofe na Zemlji, posada doživljava nesreću i pada na obronke Himalaja, na 5km nadmorske visine. Njihova svemirska odela otporna na sve vrste oštećenja rade na nuklearni pogon.
Ironično, ono što je uništilo njihovu civilizaciju im je spasilo živote. Dezorijentisani, njih 15 napušta olupinu i spušta se ka podnožju planine.
Na polju pepela koji se puši ugledaju čoveka, deformisanog tela kako kopa po lešu neprepoznatljive životinje. Taj prizor ih podseti na scenu iz jako starog filmskog evergrina, 'Odiseja 2001'
Ali tada shvataju zašto nema melodije. Tako nije govorio Zaratustra. Muzika je davno stala...

Тифа и Кјану

Божић је, још мало ће нова година. Ово је први Божић да ми кућа није пуна драгих људи. Први пут не бежим од гужве да се осамим у гомили. Нема родбине, нема пријатеља, нема чашћења и објашњавања зашто не могу баш са свима да наздравим. Нема љубљене крај мене. Нема снега. Нема радости на улицама које су давале тај шмек дану који се ни по чему не разликује од било ког другог. Осим што се разликује.
Отишао сам у своју најдражу цркву. Фратар ме се сетио. По томе што се не крстим и окрећем леђа кад излазим. Само се насмејао и климнуо ми главом.
Било је празно, јасле, језив Исус, неколико смртника и ја. Онако како волим. Сећам се када сам први пут ушао у Кружну цркву. Осећао сам се неадекватно. Странац који улази на туђу територију, чекајући да га домороци сатерају у ћошак.
Али годинама чувајући тај дан и ритуал необјашњив самом себи, постао сам домаћи у својим очима. То нешто, тај дан, дигнута глава и мисао, учинило ме је другачијим, људскијим, разумљивијим за оне који не могу проникнути у ту суптилну разлику између традиције и доживљаја. Научило ме је и да имам више разумевања према истима.
Као увек, стао сам у доњи леви угао просторије. Погледао горе и уживао у тишини. Сабрао сам мисли, сагнуо главу у знак захвалности, окренуо се и пошао ка вратима.
Крајичком ока сам видео благо саблазнуте погледе неколицине излазећих док сам леђа окренуо Христу.
Тихо сам изашао из Цркве и једноставно отишао.
Прошла је скоро деценија откад си ме напустио. Не само мене, наравно. Прошло је скоро 15 година откад си ми први пут пружио руку.
Често мислим на тебе, некако се надам да и ти понекад помислиш на мене. Сећам се како смо заједно учили један другога стварима, у и ван сале.
Сећам се последњег договора да се видимо. Ниси се појавио. Ниси се ни јавио. Ниси имао храбрости да ми кажеш у очи да ћеш отићи.
Оставио си ме да се питам скоро десет година. Био си ми брат.
Не могу ти опростити, али те још увек волим.
Да само знаш колико пута сам се свађао са нашим пријатељима због тога, вратио би се.
А на то шта смо били, сваки дан ме подсећа једина слика коју држим у соби све ово време. Ти и ја.
Тифа и Кјану.