Smrt voljene osobe

Sedeo sam za sankom kad je Sreten otvorio vest o tvojoj pogibiji na teletekstu. U prvom mahu nisam obraćao pažnju. Dok nisam video tvoje inicijale. I inicijale momka koji je vozio kola.
U tom trenu sam samo pognuo glavu.
Jednostavno me je zabolelo.
Nisam ti toliko toga rekao dok si bila živa.
Toliko mi je drago. Bile bi samo užasne uvrede i odmazde za svu bol.
A sad više nemam priliku da ti kažem ništa.
Ne znam ni koji grob da posetim.
Iako si me mrzela jer sam Hrvat.
Volija san te ka nikog do sa'.
Nisi me razumila.
Valjda jer smo pričali drugim jezikom.
Ti srpskin.
Ja naškin.

Zašto baš nacionalizam

Nacionalizam je po pravilu slep. Tup I plitak, poput malog deteta, nestrpljiv je da uzme stvari u svoje ruke. Razume stvari na emotivnom nivou I sve što napipa procesuira kroz tu prizmu.
Tumara kroz mrak I vakuum koji je sam raščistio, bez obzira prema okolini. Ne zato što je zao, već zato što ga goni glad I beda. Ali jeste zao. Maliciozan.
Nema mnogo logike u nacionalizmu. Spominjao sam to ranije. Nacionalizam je slep jer maši sopstvenu poentu. Ta navodna ljubav prema onome što smatra sopstvenim narodom je ništa do narcisoidnost iza koje se krije istinska mržnja, duboki prezir sopstvene okoline. Nesposobnost da se dostigne čistoća naroda u zamišljenom sistemu vrednosti pojedinačnog nosioca nacionalizma je uzrok te prikrivene mržnje.
Ajde hipotetički da zamislimo Nikolu Pašića, Šešelja, Vučića I Selakovića kao lozu prošlih , sadašnjih I budućih nacionalizama. Jedina očigledna razlika je u tome što je očigledan odnos proporcionalnosti rasta kukavičluka I smanjenja sposobnosti da se realnost procesuira na političkom nivou. Ono što je manje vidljivo je to da bi se posle dvadesetak minuta proveednih u istoj prostoriji vrlo verovatno pobili, pod uslovom da smo im dali zadatak da napišu pet poželjnih osobina po njihovom mišljenju, idealnih Soraba. Ko god prvi počeo da čita svoj spisak, do treće stavke bi bio osporen od strane drugih nacionalista. I demonstracija mržnje prema najbližim pripadnicima svog naroda bi počela. Pašić je pisao satirično (kontekstualno, prim. aut.) o pripadnicima svog naroda, druge vere, Šešelj je minimaksimalizovao kašiku kao nacionalno oružje, Vučić je pravni završio na tribini Marakane, Selaković iza kamere gađa studente vodom iz Hrvatske.
Primetnim li je opadanje broja saučesnika kroz vreme? Postoji jedno pravilo kada su u pitanju pokreti radikalnih ideja. Ekstremnost m.o. je po pravilu obrnuto proporcionalna broju saboraca. To je način da se stvori iluzija čistote onih koji te ideje promovišu.
Istovremeno, ako ukrstimo takav model ponašanja sa time da nacionalizam uvek usamljen, jer je izgrađen na konstantnom strahu od 'drugog', vidimo da je donekle perpetuum mobile. Dokle god je uspešan u tome da drži ruke na očima.
Ljubav prema svom narodu je oksimoron. Statistički gledano, ljudi su jednostavno ljudi. U sto procenata slučajeva. A ljudi su kontekstualno govna. Samim time, evo zašto sam spomenuo statistiku, verovatnoća da će te zajebati pripadnik tvog naroda je neuporedivo veća od one da će te zajebati neko iz plemena sa kontinenta na kom ne živiš. Ali, nacionalista je slepac jer upravo tu nepogrešivu činjenicu ne uspeva da vidi pred nosom, celog života, kroz sva životna iskustva, konstantno.
Stoga, reći ću ja ono što je nepopularno, ali jebiga, nepobitno.
Najdublje prezirem upravo onaj narod koji me okružuje. I to su sticajem okolnosti Srbi većinski. Ne zato što su loši, već zato što su, jebiga, ljudi. Niko mi vise nepravde za života učinio nije. Ne zato što su loši, već zato što statistički niko vise prilika nije imao.
Tako je I tebi, I onom do tebe, I onima koji ovo neće pročitati. Svima je tako, samo se etiketa menja.
Zato je nacionalizam slep I glup. Ohol I najštetniji upravo za one koje proglašava voljenim.
I zato, želim da zadavim sve koji se doživljavaju ljubiteljima svog naroda.
Jer onaj koji kaže da samo voli svoj narod a ne mrzi nikoga, to čini samo zato što je ili suviše velika pička da prizna svetu istinu, ili čeka da neko okrene glavu ne bi li ga ubio u paničnom strahu od drugačijeg.

Zaručnik

Duvala je bura. Njena nestašna kosa ipak nije uspela da zamagli te krupne oči dok je stajala ispod parkinga. 'Dovrai parlare italiano! Parla con lei! Ritorno in un minuto...', rekao je srebrni momak, postojan kao statua, dok je ispred njega ceo zaliv pucao a u izmaglici se nazirao Cres.
Legenda kaže da je bio poput sterlinškog srebra, oštar kao plemenito oružje.
A ona je bila prava učiteljica. Nadomak mora, zbunjena, okružena istorijom.
Kad se vratio, već su bili venčani. Stajala je kao djeva iz nekog crtanog filma, čekajući da joj se zaručnik pridruži u pohodu. Pokoriće obalu, a to je samo odskočnica za more. Taj ideal slobode. More.
I krenuli su. Korak po korak, sve su bili bliže cilju. U prkos vetru, bez spominjanja tegoba, hrabro, započeli su svoj put. Lampioni su usnuli.

Strašna stvar

Nekada znamo biti tako brižni jedni prema drugima. Toliko mekani u dodirima. Melodični u rečima. Iskreni u pokretima. I ponavljamo iste stvari na toliko originalne načine. Poljupci u sred koraka. Dodirivanje nosom kad je hladno. Dečija ruka na licu, to nezgrapno maženje. Ruka u ruci kad je najteže.
Strašno mi je kad se setim sebe strašnog. Kad se setim da u meni svaki dan čuči jedna strašna stvar koja izbije. Ne znam ni kad. Mogu samo da je naslutim. I samo izbije.
Onda se setim da nisam ništa drugačiji od ostalih.
Da je čovek sposoban za neverovatne podvige i pomoć drugom. Koliko i bezočnom nanošenju patnje iz prostog zadovoljstva. Ili potpuno rezigniran. Ne znam šta je gore.
Tad zaplačem.
Onda postanem katatoničan.
Zatim napišem ovo.

amanet

Urađeno sve što je bilo potrebno da ne prozbori sa mnom više ni jednu reč.
Prekinuta tišina o svemu.
Promenjen broj po drugi put.
Završene pripreme za more.
Seks zagarantovan.
Smanjenje alkohola.
Tablete se ukidaju.
Prošlo 6 meseci na ovaj dan.
Sad još samo da se izborim sa sobom.

Ne kliše, samo spisak

Šta biste radili da ste znali da osoba koju ste voleli, toliko duboko i toliko iskreno da vas je strah da takvu emociju nećete više nikada osetiti, verovatno nikada nije postojala?
Da je osoba, koja vas je dovela do toga da učinite najveličanstveniju stvar u svom svetu, nešto na šta ste toliko ponosni da želite celom svetu da pokažete, lažna?
Da je svaka slika na kojoj ste zajedno, zapravo jedna maska i ti. Potpuno nagi. I ta maska.
Da je sve vreme postojala samo jedna osoba koju ste prekasno upoznali.
A ta osoba je oličenje svega što se sukobljava sa onime što smatrate ispravnim, iskrenim i dobrim.
Kako se razračunati sa time da ste se sve vreme obmanjivali?
Ili bili obmanjeni. Nema mnogo razlike, krivica je vaša.
Kako to pokriti zemljom?
Kako sahraniti to?
Kako se osloboditi celog života koji ste isprojektovali sa nekim koga nema.
Kako suzbiti taj nagon da još jednom dodirnete voljene usne i otvorite oči samo da biste videli ima li iskre?
Kako ispraviti to što je najstrašnija stvar koju ste učinili u životu vezana za jednu takvu emociju?
Kako izbrisati sve izgovorene odvratnosti?
Kako biti nešto što nikada nismo bili?
A ako ode pre mene, ovo sve neću joj nikada izgovoriti.
A da sad mogu, nikad ne bih rekao.
Neću znati ni gde da je nađem kad ode.
Neće biti ni našeg klišea.
Samo još jedno ime na spisku.

Voli te tata

Zdravo ljubavi. Nisam ti se dugo javljao. Nekako sam morao da se odvratim da ti kažem poneku reč. Volim te još uvek. Duboko, iskreno, snažno, isto kao ti mene. Nemoj se ljutiti na mene. Zaposlio sam se, lepotice moja. Sad sam postao malo ozbiljniji. Želim da znaš da to radim zbog tebe. Ti si moj ponos. Moja vera, moj razlog da se probudim. Saznanje da ću te videti mi svaki dan daje snagu da dam koliko god mogu od sebe da postanem bolji. Nisam najbolji, ali stremim ka tome.
Sanjao sam sinoć da ti prolazim prstima kroz kosu. Da ti dodirujem lice vrhovima prstiju. Čak ni u snu nisam imao hrabrosti da te zagrlim u strahu da te ne povredim. Da si se naslonila na moje grudi. Spavala si, ljubavi. Delovalo je kao da slušaš moje otkucaje srca.
A ja sam bio samo zatečen uobičajenošću tvog sna. Kao da si tu oduvek. Deo mene.
Mama se još uvek nije vratila.
Ali ne brini. Doći će mama. Obećala mi je.
Mama te voli isto koliko i ja, ljubavi.
Samo se zadržala duže nego što je trebalo.
Čim se javi, ti i ja ćemo je čekati.
Spavaj, ljubavi.
Voli te tata.