3.2.1

Ovo je moj kraj puta kao pisca,ako je moguće ovaj izlet posmatrati tako.
Želim da vam se zahvalim za čitanje. I sugestije.
Ideje.
Bilo je uzbudljivo.
Preko 300 naslova.
Na žalost, ne osećam više tu želju da se ovako dam svetu.
U meni se nešto konačno slomilo.

Odoh da tražim šta.

Zbogom, Tijardović

Cogito

Mislim da ću pestati da pišem. Mnogo je buke. Retko čujem samog sebe. Sve mi je teže da se koncentrišem na ono što je bitno. Kao da na koncertu slušam svoju muziku sa mobilnog,na jeziku koji ne razumem dovoljno. Bez osobe čiji savet bih poslušao. Sa pićem koje znam da bi mi štetilo.
Nemam više samostan u koji bih se povukao. Izgubio sam tu bitku.
Ni hrabrost da se bacim kako sam znao i umeo.
Poslednja rana je bila dovoljno duboka očigledno.
Slomile su me prošle godine i prošle želje. I ovo sto sam rekao je sa zadrškom.
A tako se ne piše.
Hvala vam.

Hiper realizam

Ponekad se zapitaš kakva je zapravo ta realnost. Da li je realnost ona u kojoj si sada. I da li je to sada zaista sada.
Kad stupa. Da li je san nekad realnost? Može li biti? Da li iz košmara bežimo u realnost? Da li je košmar loš san kao što mu koren kaže ili je intenzivna realnost sabijena u nizu nepropuštenih prilika da se ne predahne?
Vozili smo se,ti na zadnjem sedištu,kako si uvek volela. Stao sam da kupim nešto u prodavnici,htela si da izađeš sa mnom pa je i Milica izašla. Ti si ipak detinjasta. Ko zna šta može da ti padne na pamet. Šetala si okolo i vrtela se razdragano oko sebe kao da nikad nisi videla nebo. A ta prodavnica je delovala jako poznato iako nikad nisam bio tu. Milica je mirno stajala,lutajući u svojim mislima. Plovi ona često.
Ali sve je bilo kao što sam želeo. U toj sceni,u toj slici sam mogao da ostanem zauvek i ne bih bio nesrećan čovek. Izašao sam sa stvarima i rekao ti da moramo da idemo. Ali ti si tvrdoglavo ćutke sela. Pozvao sam te po imenu. Znaš da je vreme kad te pozovem po imenu. Krenula si korak. Na drugom si se zateturala. Bacio sam stvari i potrčao da te uhvatim. Podigao te kao uvek odneo do kola. Sela si na zadnje sedište. Milica te je pokrila najdražim ćebetom. Par sekundi kasnije sam video da si prestala da dišeš. Suze su se probile kroz nevericu i posegnuo sam da te otkrijem. Zapravo sam otkrivao sebe u krevetu. Izgubio sam te i u snu.
Kom košmaru sad da se okrenem?

Kasno,kasno je

Ma samo zapevaj.
Nana na na na,nana na na na,nana  na na na, nana na na na, nana na na na. Rano,rano. Rano ranije.
Osvoji mi srce. Vrati me na tren.
Vrati me,da. Vrati me na tren.
Daj da nastavim gde sam ostavljen.

Neko i nešto

Mnogo mi nedostaješ. Hteo sam ovo da napišem na nekom drugom jeziku jer ne umem da nađem reči.

Nemam više nikoga ko mi se raduje kad se vratim kući. Sam sam, Savana. Baš sam sam. Nemam kome da se poveravam. Nemam sa kime da šetam ćutke. Nemam više o kome da brinem i na koga da se banalno ljutim.

Ljudi me pitaju kada ću da nađem drugog psa. I ne razumeju zašto sam kratak u reči ne.

Kao da si ti nešto čija je jedina funkcija bila da hodaš četveronoške i da nosiš ključeve. Kao da nisi imala ličnost. Kao da si bila nešto.

Možda bi bilo lakše da uzmemo ili ja uzmem neko štene. Ali ne želim da uzmem nešto. Niti si ti bila nešto. Niti samo neko. 

Ljudi kada izgube člana porodice ne uzimaju zamene.

Savannah

Secas li se kada si dosla kod nas? Bila si toliko mala da nisi mogla da se popnes na stepenik u kuhinji. Stalno si srala i pisala po stanu. I kevtala si, Neprestano. Delovala si tuzno. Uzeli smo te tvojoj familiji da bismo svoju obogatili. I to smo ucinili. Pretpostavljam da je cena toga bila da ti svoju zaboravis. Oprosti na tome. U nasoj si bila voljena. Jedina uvek i konstantno. Jedina o kojoj se uvek brinulo. 

Drhtim. Nisam prestao otkad si otisla. Jos uvek ne mogu da se naviknem da te nema. Necu da nosim kaput na ciscenje jer su mi tvoje dlake drage. I sacuvao sam jedan tvoj peskir. Nisam hteo da te sahranim da te neko ne bi iskopao. I nisam mogao da budem tu kada su te odnosili. I setam oko 6. 

Moja porodica je izgubila ravnopravnog clana. Moji su izgubili cerku, ja sam izgubio sestru. Prijatelja. Jedinu osobu koja je znala svaku moju tajnu i svaki moj pad. Jedinu osobu koja me je volela na sve prave nacine u svim pravim situacijama.

Mnogo ljudi se oprostilo od tebe. Vise od toga te pamti.

Savannah ti je ime. Rodjena si u Sremu 25.1.2004. Preminula si u svom domu pored kreveta svojih usvojenih roditelja 19.10.2015.

Hvala ti na svakom trenu, ljubavi.

Jednostavno ne znam

Brač 2.0

Deset dana sam čekao na ovo. Na nešto što me moze dići. Bila je tu Milica, cura iz Beograda. Prokleto je to ime. Ali samo jedan razgovor na vrhu Rokove. Učinio me je domaćim kako me ništa drugo nije moglo učiniti. Taj trenutak poveravanja i uvoda u svete tajne porodice koju stranci zovu selom. Beskompromisno poverenje da ću izrečeno odneti u grob. Setio sam se Kopra, malog lučkog grada na ivici Trsta i svih pozdrava nepoznatih prijatelja na ulici. Nekad je to postojalo u tom Kopru. Ali toga više nema. Taj šoping centar sam ostavio iza sebe i pustio vodu u ime razumevanja progresa. Nerezišće ima možda iljadu stanovnika. Nije jedino malo mesto ovde. Nije ni na Jadranu. Ali sam se u njemu zatekao. Deset dana za redom sam bio zbunjen. Jurio internet i pokušavao da održim kontakt sa onime što sam ostavio iza sebe u Beogradu. Drugačije sam posle večeras počeo da akcentujem Beograd. Ne znam ni odakle da počnem. Počeću od trenutka kada sam parkirao auto, sa malom predpričom. Pre koji dan sam razbio malo branik zbog nepovoljnosti Rokove. Rokova je žila kucavica ovog mesta. Naočigled je sporedna, ali žestina strmine je čini najpovezanijim delom Nerežišća. Turista je može gledati kroz objektiv aparata diveći se tome kako je oivičena istorijom. Nema kuće u kojoj neko bitan za tu ulicu nije živeo. A ovo je razlog zašto. Duga je par stotina metara. Jedan sokak palanke ili grada. A života u njoj za kontinente. To je najživlja ulica u kojoj sam bio. Sve zbog te strmine. U njoj je istinski život 24/7. Jer život nije žurka. Život je znanje. O sebi. O drugima. O prirodi koja te okružuje. I nedovršenim odgovorima. Beskonačnoj potrazi. U Rokovoj je udav na sred ceste. Poskok je hrana mačaka. Pacovi ne dolaze. Ljudi govore u vokalima i šale se životno. Grubo. Osmeh je redak. Ali je sreća sila. Pokretačka je. Kratkog uzleta i moćnog leta. Ljudi su grubih i iskrenih ruku. Sramota me je što za sebe govorim da sam Dalmatinac. Od svega što sam zadržao od tog identiteta je kurčevitost i ponos. A to nije biti Dalmatincem. To je biti kurčevitim i ponosnim. Da se vratim na razlog zašto je ta istorija utkana u Rokovu. Sneg je ovde redak. Otok je to. Moćna klima Jadrana. Kad sneg padne to jeste iznenađenje. I kad se desi iznenađenje, ono je samo za životinje. Ljudi sa prvim naznakama nevere izlaze na ulicu i vojničkom disciplinom uz osmeh staju pred sve što im priroda baca. Jer je nagrada razgovor uz vatru. Uz motrenje da se bude sigurno da je sigurno. Svaki stanovnik Rokove je vekovima izlazio i tu ulicu držao kao odstupnicu manje sretnim ili sposobnim stanovnicima. Rokova je familija. Savez bratstava i sestrinstava u kom postoje razmirice. Ali nema toga što zajedno neće prebroditi. Ta strmina je silina. Ali snaga Rokove je Andro. Mare. Janja. Ivica. Petar. Toni. Ada. Ivana. I svi oni koje nisam nabrojao. Zbog i sa njima je Rokova žila kucavica Nerežišća. Kraljica Brača. P.S. Fali vam deo spomenika palim borcima za slobodu od taljana ispod Skalinade. Da, taljani malim slovom. Viva Dalmacija

Brač

Uvek sam zbunjen kad dođem u Dalmaciju. Imam neopisiv poriv da se stopim sa okolinom. Nekako sam domaći. Ni prokleti trajekt mi nije bio problem. 40 minuta agonije.
Zbunjen sam jer ne znam kako da se ponašam. U Beogradu znam kako. Znam šta i koga predstavljam. Ovde se taj identitet gubi. Predstavljam Beograd.
Hodam kao u Beogradu. Govorim kao u Beogradu. Nosim ponosno Beograd.
I onda taman kad se naviknem na to,konobarica me pita dok plaćam kapućino i kocu koliko dugo sam živeo u Splitu i kako sam se prilagodio. Nije osmeh ono što mi je na licu. Grč je. Oslikana zbunjenost time ko sam o šta. Koga čuvam i sta branim. Šta ovde radim i zašto.
Dugo sam mislio da sam i ovde i tamo,gde god ta dva bila,kod kuće.
Ispostavilo se da sam uvek tamo.

Nerezisce vol. 1

U prkos

Rekao sam ti da si me na trenutak vratila na jedno sretno mesto i da sam ti na tome zahvalan.
Nadam se da si imala priliku da osetiš to. Ako ne,nadam se da ćeš.
Probudila su u meni nešto što nisam očekivao da će biti probuđeno još neko vreme. Dugo me je bio strah da te vidim. Očekivao sam da ćeš biti ljuta. Sa svakim pravom. I kad sam te video,u prkos strahu nisam mogao da prekinem da se smešim. Tek kad sam shvatio da me lice boli od osmeha sam razumeo da se nisam smešio toliko dugo.
U skladu sa svojim samoživim stavom u životu, želeo bih da te odvedem na večeru. Ili piće. Ili kafu. Ili u Pančevo. Valjevo. Šabac. Split. Kopar. Kući.
Jer si me pogledala tako da se osmehnem.
Znam da nije dovoljno,ili da imaš bitnije stvari na umu. Znam i da jedna redistribucija ili alokacija mojih mesečnih resursa zbog obroka nije najbolja ponuda, ali je najbolja koju trenutno imam.
Jurim svoj osmeh,potpuno neočekivano naleteh u tvom. A jurim ga dugo.
Ne jurim tebe,nemoj se plašiti, samo svoj osmeh. I tražim samo taj jedan put,makar ćutali.
Hoću da ne mogu da prestanem da se smejem.

Babaroga

Utvara je otišla. Mogu se vratiti u pakao iz svog skloništa ispod kreveta.

Rekao sam ti da si me na trenutak vratila na jedno sretno mesto i da sam ti na tome zahvalan.
Nadam se da si imala priliku da osetiš to. Ako ne,nadam se da ćeš.
Probudila su u meni nešto što nisam očekivao da će biti probuđeno još neko vreme. Dugo me je bio strah da te vidim. Očekivao sam da ćeš biti ljuta. Sa svakim pravom. I kad sam te video,u prkos strahu nisam mogao da prekinem da se smešim. Tek kad sam shvatio da me lice boli od osmeha sam razumeo da se nisam smešio toliko dugo.
U skladu sa svojim samoživim stavom u životu, želeo bih da te odvedem na večeru. Ili piće. Ili kafu. Ili u Pančevo. Valjevo. Opet Šabac. Jer si me pogledala tako da se osmehnem.
Znam da nije dovoljno,ili da imaš bitnije stvari na umu. Znam i da jedna redistribucija ili alokacija mojih mesečnih resursa zbog obroka nije najbolja ponuda, ali je najbolja koju trenutno imam.
Jurim svoj osmeh,potpuno neočekivano naleteh u tvom. A jurim ga dugo.
Ne jurim tebe,nemoj se plašiti, samo svoj osmeh. I tražim samo taj jedan put,makar ćutali.
Ne mogu da znam sta ti želiš.
Ne mogu zamisliti šta tebi mogu ponuditi. Prevashodno jer ne znam sta tražiš.
Ne mogu ni pobeći od preterane logike u ovome.
Znam samo da me je zabolelo kad sam izašao iz stana.

Pas

Ja sam stariji brat. Sin oca koji je često bio ne tu. Sin glasa preko telefona. Ja sam veran momak loših devojaka. Ja sam loš partner zlih ljudi. Ja sam povređen, uvređen, nabeđen i zaveden. Ja sam osetljiv, plašljiv, plačljiv i odan. Do smrti. Većina ljudi ne shvata težinu toga. Ja sam zlostavljani zlostavljač. Ja sebe posmatram kroz prizmu tame ugašenog svetla u ogledalu. Ja sam besan na sve i uvek. Ja se ne umem suprotstaviti sebi. Ja sam i dalje dete. Koje tek počinje da uči kako da se bori sa nečim što ga povređuje.
Ja sam kratkovid i svestan svega što činim. To me čini komplikovanim na drugačijem nivou u odnosu na sve što si do sada susrela.
Moja osećanja ne poznaju sredinu. Ja sam pas. Beskrajno tužan kad voljena nije tu i beskrajno sretan kada je vidim. Ali ja sam pas. Sa suzama u očima ću zubima preklati najdraže. I do kraja života obilaziti njihove grobove u nadi da je sve samo dug san.
Košmar koji je počeo neko drugi,ali sam prekinuo ja.
Ja sam sebi najveći tamničar.
Čuvam svoj zatvor od zatvorenika, okovan.
Jer ja sam pas.

Zatvori oči . Biće mi lakše

Da li znaš zašto sam ti rekao da mi se nikada više ne obratiš?
Iako znam odgovor na to pitanje, pitam. U prkos činjenici da sam svestan da mi se ne bi javila svakako i da sam postupio drugačije.
Danas bi me začudilo ma mi se setis imena.
Ali to si ti.
A ovo sam ja.
Najgora stvar koju sam mogao onda smisliti da ti se odužim je da kaznim sebe.
Svaki dan me ubijaju dve misli.
Koliko te duboko prezirem zbog toga kakav si čovek. Koliko se gnušam samog sebe zbog toga što sam dozvolio da ti posvetim trenutak pažnje koji nisi zaslužila. Koliko prezirem sebe jer dok kucam ovaj tekst shvatam da moj telefon ima toliko reči ispunjenih mržnjom i žilavim otklonom. A znam otkud one tu.
I ona da te još uvek volim više od života. Da i dalje postoji ona jedna jednako žilava nada da ćeš jednog dana shvatiti.
Da ćeš doći jednom i samo razumeti šta sam video. I da je odgovor na tvoje zašto bio ti kakvu sam te video. I da ćeš doživeti da sam te video.
Ali tu nadu nikako da ubijem.
Jurim kučku od poslednjeg puta.
I nikako da je ubijem.
I zato ostajem tu.
Pa ko umre prvi. Nada ili ti.

161

Voleo bih da moja porodica zna koju cenu sam platio da bi ona bila bezbedna ovde.

Voleo bih da zna šta sam morao da uradim da bi moje prezime među onima koji ga znaju bilo posmatrano kao prezime koje se ne sme dirati.

Nisam ponosan na stvari koje sam činio.

Godinama ne mogu da zaspim zbog toga.

Želim da se zna i da bih svaku stvar uradio opet, neke i svirepije i gore.

Želim da se zna da mi je žao što nisam ubio bar za primer.

I da mi njihove dece nije žao. Roditelji te dece se nisu obazirali na moje roditelje. A ja sam bio dete kada su ti meni činili zlo.

Za one prema kojima sam činio stvari koje jesam, a da smo bili ravnopravni, žao mi je što nisam dosegao ideale svojih predaka i pobio vas kao mrave.

Nisam tražio milost nikad.

Ali beskrajno žalim što ste živi.

Vi koji zaveštavate ustaštvo, četništvo i belogardejstvo.
Ako dođe do toga očekujte me.

Bitna

Pozdravio sam. Oprostio. Zadužio i zaslužio.
Stao sam. Zastao jer sam ustao.
Postao jer jesam nastao.
Bio si tu. Dao si mi ruku koja se trese u miru pred haos. Mnogi su videli vatru i bedu ubedjenu u bedu.
Ali nama je bilo bitno samo naše bratstvo.
Pomolili smo se jedni drugima.
Ako moramo umreti,umrecemo skupa. Kad prvi bude taj koji mora mreti.
Ovo je ljubavno pismo.
Nadam se da ćete me se secàti ali ne dizati mi spomenike. Ostati verni mojoj smrti u jednakosti. Ne dozvoliti kaljacima da vama vladaju.
Seći knezove večno i često. Sramotiti njihove porodice u znak protesta svaki dan.
Zašto?
Jer mi nismo dovoljno

Dvorištu

Ma samo sam zakoračio. Jedan benigni korak. U tu ulicu. Ka tom dvorištu. Tim korakom. Miliona sam kročio. Ali ovaj je poseban. Drugi korak je bilo guranje onog noža u nogu. Kad kuvaš pijanu večeru sa voljenim bićem u zagrljaju premale kuhinje. I osetiš oštricu duboko. Tako toplo. Duboko. Sažeto. Duboko. Voljeno. Duboko. Suzno. Duboko. Iskreno. Duboko. Žarko. Gorko.
Do kraja. Duboko. Osvetno.
Duboko.
Još uvek.
Volim.
Duboko.

Žemlja

Želim da oživim Olgu dok gledam kako ti se gase oči

Pas

Ja sam stariji brat. Sin oca koji je često bio ne tu. Sin glasa preko telefona. Ja sam veran momak loših devojaka. Ja sam loš partner zlih ljudi. Ja sam povređen, uvređen, nabeđen i zaveden. Ja sam osetljiv, plašljiv, plačljiv i odan. Do smrti. Većina ljudi ne shvata težinu toga. Ja sam zlostavljani zlostavljač. Ja sebe posmatram kroz prizmu tame ugašenog svetla u ogledalu. Ja sam besan na sve i uvek. Ja se ne umem suprotstaviti sebi. Ja sam i dalje dete. Koje tek počinje da uči kako da se bori sa nečim što ga povređuje.
Ja sam kratkovid i svestan svega što činim. To me čini komplikovanim na drugačijem nivou u odnosu na sve što si do sada susrela.
Moja osećanja ne poznaju sredinu. Ja sam pas. Beskrajno tužan kad voljena nije tu i beskrajno sretan kada je vidim. Ali ja sam pas. Sa suzama u očima ću zubima preklati najdraže. I do kraja života obilaziti njihove grobove u nadi da je sve samo dug san.
Košmar koji je počeo neko drugi,ali sam prekinuo ja.
Ja sam sebi najveći tamničar.

Oscilacije

Jebote koliko te samo mrzim!

Najbitnije sociološko pitanje

Zašto?
Zašto ne?
Ako ne uradiš to sad,sve je odlaganje. Ako odlozis samo je vreme bačeno. Ako baciš vreme,bačen je deo života. Ako baciš deo života, bačen je deo tebe. Ako baciš deo sebe,počinio si izdaju.
A ko izda pizda.
Bolje bi ti bilo da imaš dobar izgovor.

Pravi odgovor na pogrešno pitanje

Neću pričati o apstrakcijama. Samo o opservacijama. Na žalost svaki put kad me čitaš znam. Znam tačno koliko puta si ukucala moje ime.
Ako se pitaš, da,volim te svim svojim bićem i svakom ćelijom. Volim te kako si sanjala. Volim te toliko da bih prešao sve. Mora ili planine. Peške i rukama.
Ali jedini tren kad sam istinski sretan je kad se setim svega.
Legnem sa drugom i varam te.

Olgina poslednja noć

Odlučio sam da o ovome ne pišem neko vreme. Ali prošlo je valjda dovoljno.
Olga je bila bolesna duži period.
I dalje mi je teško da pričam o tome. Nekako se osećam kao da je još uvek tu negde. Da će iskočiti sa bojicama i vući me za rukav da crtamo poljanu. Sad mi je smešno i slatko kad se setim. Pola lista plavo,pola zeleno. I sunce.
Ali je bilo teško gledati je kako nestaje.
Poslednje veče smo proveli gledajući tv. Nije joj se spavalo. Trebalo je da je vodim u vrtić ujutro prvi put, ali znaš već kako je sa tatama i ćerkama. Kad napravi onu molećivu facu,razoruža te. Ma nema teorije da kažeš ne. Iz najvećeg besa te probudi.
Najzad je zaspala oko ponoći.
Dovršio sam picu i pokrio je.
Bila je prelepa. Volim sto mi je ostala takva u sećanju. Spokojna.
Zaspao sam pored nje,držeći je za ruku. Ili je ona uhvatila mene. Ne secam se.
Secam se da se nakasljala tokom noći. To je poslednje čega se sećam.
Ujutro sam osetio da joj je ručica bila hladna. I tad sam znao. Dugo sam čekao to.
Olge više nije bilo.
I morao sam da shvatim da je vreme da naučim da živim sam.
Ispočetka.

Sat vremena života

Odgovorio sam na poziv, ustao, još uvek nesvestan veličine toga šta me čeka kad budem došao. Umio sam se, dobro se zagledao u nabubrele oči u ogledalu i zastao ophrvan mržnjom prema tebi. Obukao sam svoju najdražu odeću i navukao prugasti duks, za slučaj da ti bude hladno.Dok sam vezivao pertle, pokušavao sam da se setim kako izgleda vezivati ih nekom drugom. Desna ruka je opet počela da se trese. Nisam siguran da li je zbog propalih nerava, ili zbog nerava.
Zatvorio sam vrata stana i krenuo. Bilo mi je potrebno neka tri sata da dođem.
Čuvar mi je dao crnu nalepnicu, da me neko ne bi zaustavljao kroz hodnike. Stavio sam je na srce, kao da mi je neko drag umro.
Sedela si na klupi, melanholična i otuđena, kao da si nesvesna da imaš još sat vremena života. Zaustavio sam se, okrenuo glavu od tebe, i progutao knedlu. Koliko te samo mrzim, da možeš da osetiš, zaplakala bi.
Ali imaš još samo sat. Šezdeset minuta. Par parova hiljada dahova. Otkucaja srca.
Koje ćeš provesti sa mnom.
Zakoračio sam odlučno, kao prvi put. Opet.
Seo pored tebe i zagrlio te snažno. Znam da te je zabolelo, ali i da nisi želela drugačije. Nikad ništa sa nama nije moglo biti obično.
Poljubio sam te u obraz i osetio ukus tvoje suze. Pluća su mi se zaustavila u najdužoj sekundi u životu.
Prošla si mi rukom kroz prljavu kosu i nasmejala se.
Poljubio sam te u usne, pogledao te u oči i rekao ti da će sve biti u redu.
Mržnja je samo kuljala.
'Ne brini ljubavi,', rekao sam:'samo sam kratko bio nestao.'.
'Ostajem tu.'.
Nisam bio svestan da smo u toj suzi, tom zagljaju, tom dahu, toj rečenici, proveli sat vremena.
Došao je čuvar, uhvatio te za ruku, i odveo.
Ja sam ostao da sedim u prugastom duksu koji si volela, iza rešetaka.

Sila

Da si me volela, krenuo bih u oluju zbog tebe.
Jer si drugo volela,pokrenuo sam oluju prema tebi.

Plaćanje računa

Kaže Mare pre neki dan da je moja kravata kompromis sa korporativnim privatnim sektorom u kom živim ovih dana. Da sam i dalje ono dete parka i parka. Ali sad imam da plaćam svoje piće i da počastim.
No,volim kravatu.
Nije pitanje nije toga šta, već kakvo je to sto volim.
Kupio sam patike prošle godine. Pukle su mi posle nedelju dana.
Imam iste martinke 9 godina. Mnogo su prošle. Dva puta menjan djon. Nisu oprane nikada.
Druge sam čuvao. Ali te nisam.
Imam dva para starki, ni jedne nemaju ceo đon.
Imam jednu kravatu koju stvarno volim. Ima jednu manu i samo zato je volim. Druge mi bolje stoje. Ali ona je ta.
Pretpostavljam da volim falične stvari jer imaju karakter.
Valjda se osećam manje usamljen.

Šta posle besa?

Prošlo je valjda dovoljno vremena. Nisam siguran da sam naučio biti samim. Niti da li sam samo otupeo ili jednostavno znam da sebi nikad više neću dozvoliti neke stvari.
Znam da mi je Srbija postala tesna.
Da se radujem budućnosti više no što žalim za prošlošću.
Da sam postao pažljiviji i odlučniji.
Da se plašim na drugačiji način nego ranije.
Da opet mogu da pogledam u nebo.
Nisam siguran da li shvataš koliko dugo fizički nisam smeo to da uradim.
Ali sad to radim stalno. Pre par dana sam primetio.
Svidja mi se gde sam. Čekaju me neke lepe promene. A jednog dana možda dopustim nekom da ih podeli sa mnom. Ali ne još.
Najzad mogu reći da sve što postižem u životu jeste isključivo moje dostignuće. Dobro i loše. Ali je moje.
A to je neprocjenjiva sloboda.

vitamina d

Naučio sam da se radujem malim stvarima. Da živim dan po i za danom. Prethodnih godinu dana je bio jedan dug, težak i turbulentan period.
Proces samospoznaje i suočavanja sa svojim demonima,mirenje sa time šta sam radio,kome i zašto. Naučio sam da se posmatram iz perspektive van sebe.
I počeo da radim opet na onome što me ispunjava.
Najteže je bilo pomirenje sa sobom. Mislim da to još uvek nisam uspeo. Ali bar znam gde leže problemi. I znam koje su mi greške. Znam da nisam dužan da se dopadam. Ili da ispunjavam očekivanja. I šta zaslužujem,te da se za manje ne vezujem.
Dug je put od onoga kakav sam bio.
Sad sve razumem bolje. Ili bar vidim čišće. Nije nestao onaj Ivan. Samo je bolji. Bolje.
Moj put je bio teži od prosečne osobe sa Graničnim poremećajem jer se ispostavilo da pored toga imam poremećaj endokrinog sistema. Nekome ko je nestabilan emocionalno ne ide u prilog disbalans hormona. Što je objasnjavalo zbog čega nisam napredovao očekivano sa psihoterapijom.
I prihvatio sam činjenicu da je sve to deo mene. Nešto što me je oblikovalo i učinilo ovakvim.
Ako nista drugo, lakše mi je.

Definicija

Beskonačnost je najveći broj zamisliv plus jedan.
Beskonačno je osećanje.

zašto je teško biti zapamćen

Mislim da ne prođe dan da se ne zapitam šta sam uradio u životu. Naučio sam da se tešim sopstvenom nekonvencionalnoscu, ignorišući sva mora svakodnevne apologije kolotecine konformizma u korist besa koji ispoljavam nad slabijima. To me jednostavno čini lošim čovekom. 

Ako budem imao sreće, biću zapamćen. Verovatno kao sinonim za ono što je moglo biti bolje.

Ali pravi test nečije izuzetnosti je ustati u avionu. Kad se još uvek niste oporavili od poletanja. I biti bitniji ili zanimljiviji od filma koji se pušta u tom trenutku. 

Ja znam da bez dileme ne bih bio.

Post title

Postoji. Postoji to nešto lepo u samoći okruženoj ljudima. U tom trenutku si zagonetka koju ne zanima da bude odgonetnuta. Ili odgonetka. Niz kratkih pogleda dok smišljam sledeću reč koju ću napisati. Osećaj povratka svojim korenima. Kao kad sam prvi put video svojim očima Dalmaciju.
I uvek ista pesma. Toliko različita. Svaki put.
Večeras je to hodanje u Memfisu. Nekom močvara i pustara. Meni je kamen moje kosti i pusta pučina.
Osećaj izmestenosti je izmešten. Ali na mestu u ovoj gomili. Divnih i ružnih.  Drevnih i nužnih. Lepih i kuznih. Onih koji se rimuju i onih koji ne. Kao pesma,svi se ponavljaju preda mnom. Nekad ih prezirem. Ali nikad napuštam.
Samo ne volim da me dodirnu.
Često im se divim. Češće im zavidim.
Jednostavno, ja sam uvrnuti lik u uglu.

Kesic vs Tijardović

Nije da me neko pita, al rekoh, aj da kažem. Čujem da se digla neka ujdurma nanovo oko Kesiceve autorske emisije.
Iskreno,njego fan nisam od početka. Simpatična mi je bila ta njegova nezrelost pre desetak godina, no danas nije. Imajući u vidu da sam nisam duhovit,nije na mestu da ga kritikujem na tom nivou.
No,mogu primetiti nekoliko stvari.
Prva,meni u oci ubadajuca, se tiče njegovog pristupa samom konceptu. Nemam problem sa kopiranjem. Samo napred. Ali znajući da postoje Stuart  (do nedavno ),Oliver i slični, ovo što sam video je prilično tužno. Naime,navedenu dvojicu je zabavno gledati bez obzira na pređašnje znanje o opisanom događaju. Najčešće ostajem informisaniji.
Što nas dovodi do sledećeg.
Koncept je iskopiran samo kozmetički. Ono što uzore čini satirom i cinizmom zapadne hemisfere je upravo prilično ozbiljan trud da se stvari iskopaju i izvedu na videlo,kroz prizmu zajebancije. A ovde se stiče utisak da ekipa osluškuje o čemu se cakula  po čaršiji, pa aj da to provucemo.
Da bismo došli do naredne tačke. Imamo kao alternativu Ivanović Ivana. On se uzima kao ozbiljna konkurencija. Možda sam prepun predrasuda, no meni je to samoobjasnjavajuce.
I naravno, malo studenta sociologije iz mene.
Kakva vlast,takva i medijska slika,a Kesic mi nekako savršeno pada u tetris.
Protoautoritarni sistem će uvek u pokušaju da anestetizira potencijalne pretnje koristiti šta ima na raspolaganju.
A budala koja pokušava da glumi Stuarta je dobrodošla dokle god ne dovodi ozbiljno u pitanje svoj opstanak. Tako takva vlast i može da opstane u prividu slobodoumnosti.
Drugim rečima, ako osećate smrad govana na štapu, nekritički satirični šou je razlog zašto vlast može da kaže da smrad nije dovoljan dokaz da samo sto nismo umazani govnima.

Razgovor

-Zdravo Lepa. Sedi,naravno!
-Pa de si Sajo, u picku ga jebo! Sto godina.
-Evo me, idem na posao pa rekoh da popijem kafu. Noćna.
-Šta je,nedostajem ti,a? Haha,opušteno, imam ja za tebe drugarice.
-ma samo sam hteo kafu da popijem. Ali lepo je videti te,dakako.
-Ma Safete moj,prosiricu ja priču,ne brini!
-Nemoj da lupaš, što si kreten.
-picko,ne lupam ja. Secam se lako si plakao,ajde,slab si ti na mene.
-Hahaha,ma nisam...
-To što ovi ne znaju,ne znači ništa. Znam ja. Opet jebes a nezadovoljan si?
-Pa i n...
-Ajde znamo se. Pamet ti uvek kasni.
-Da...
-Nego,sad sam super,završavam Šta sam započela, ovo je samo da platim stan. Ti si još sa svojima? Nekad sam bas verovala u tebe. Sve to ti samostalan. A živiš sa svojima. Ajde bre Safete Sajo. ..
-Pokušavam, stvarno. ..
-ma šta pokušavaš
-pokušavam da ti kažem da mi nedostaje tvoj zadah ujutro. Jel mozes da mi dodaš beli šećer?

Zelim tako smesno malo

Mutnim pogledom od uzbudjenja gledam u tvoje nago telo dok bivas nadrazaj za sva moja cula. Usne mi se gotovo neprimetno razdvajaju. Vapim da osetim toplinu tvog jezika kako ispunjava moja usta. Prilazis, hvatas me pomalo naivno grubo za glavu, tvoji prsti prodiru do mog temena probijajuci se kroz polumokre vlasi skoro oprane kose. Znas sta zelim. Ali moja usta su sve suvlja jer ih ti natapas samo dahom i cekas. Cekas da otvorim oci. Tek kada se uveris da sam spremna da preklinjem pogledom,uradices sve. Znam to i cinim,jer mi jednom neko rece da se moras povinovati da bi vladao. Zabijas svoj jezik tako da mi se noge refleksno skupljaju,a vagina grci. Slobodna ruka ti lagano klizi i tvoji prsti uranjaju u mene.
Ne. Zelim da te sisam i gutam. Gledam te u oci dok se spustam. Uzimam ga u ruke,stezem i tako drzim dok punim usta jajima koja me bacaju na kolena svaki put kada pomislim na njih. Povlacim ti kozicu i oblizujem ga. Pogledacu te samo jednom i znaces da treba ponovo da mi pljunes sa visine u usta i zabijes ga toliko da se zagrcnem.
Opkoracujem te i sedam na tebe. Opkoracujem tebe i opkoracujem vreme.
Ne mrdam se. Samo se stezem jako,jako,jako i pustam. I opet... Kada pustim osetim tebe kako ga pomeras. Lizes prste i ubacujes ih u moje dupe,najpre jedan,pa drugi,pripremas me. Skidas me sa sebe,okreces i prislanjas samo glavic. Izdizem se na prste i namestam se. Ali ne. Ne jos. Ne jos. Ne. Sad.
Izmedju tvog palca i kaziprsta se nalazi moj klitoris. Lagano ga vrtis. Ritam kukova se menja naizmenicno. Najednom osecam ostar bol,traje delic sekunde,a onda zadovoljstvo. Siris mi guzove dok se ja stezem. Gledas.
I jos. I opet. I jos. I opet. Postaje ti sve kruci,kreces se sve brze i brze. Osecam kako pulsiras i pocinjes da svrsavas. Najpre u meni a onda ga vadis i pustas da se tecnost sliva sa korena ledja medju moje guzove.

Stavljam srce medju zube i grizem jako. Da zaboli. 

Draga ptičice

Draga mama

Najzad sam dobio olovku na poklon. Ovde je sjajno. Srbija je jedna divna zemlja. I sjajni su ljudi. Svi gledaju svoja posla, a kad im se obratiš, neverovatno su predusretljivi I preduzimljivi. Jedan čovek se ponudio da mi onaj paket koji sam dobio prošle nedelje, evo, još uvek ga čuva, ne da ni meni da ga vidim koliko ga čuva. Želim da znaš da je smeštaj sjajan, kao u botaničkoj bašti, ima zelenila, mahovine I faune u sobi. Brinu o nama. Kućepazitelji rade 24h, imamo I ketering, kao I ličnog bibliotekara.
Iako su ljudi voljni da pomognu, ovde su svađe veoma žustre. Neretko se razmenjuju argumenti, ali I noževi. Kao kod nas klikeri.
Mada, moram da priznam da mi je malo čudno kako im zakoni funkcionišu. Bilo bi mi logičnije da su me hapsili zbog kokaina koji sam koristio dok sam se družio sa ministrom pravde, nego zbog skidanja pornografije sa torenta. Ili kada sam bio sa onim malim što je pregazio onu devojku, pa njegov tata preko mene podmitio tužioca. Ja svima pričam ovde o tome zašto sam u zatvoru, niko mi ne veruje. Svi se krste. Ovde moraš da se krstiš sa 3 prsta. Ako celom šakom, onda te pogledaju čudno I malo grublje te prigrle za zid.
Počeo sam da učim jezik. Za sad ne znam šta tačno znače reči koje sam zapamtio, ali svi se smeju kad ih kažem, pa verujem da su psovke.
Imaju odličnu zdravstvenu zaštitu, sve je odlično. I kantina je odlična.
I cimeri su mi odlični.
Sve je odlično. Premijer im je najbolji. Da li si čula, mama, da on ne ide u wc? Za sad sam čuo samo da Kim iz Koreje, pričao sam ti o njemu I ovaj ovde premijer ne piške. Kim sigurno ne kaki, a za ovog ne znam.
I ljudi mu se dive I fizički I psihički. A I što ne bi. Ipak je postao premijer, a I visok je, naočit. Ovde ljudima ne smeta ni što je bio sa dve žene istovremeno. Liberalan jedan narod.
No, to sam hteo da ti javim. Ovde nema mnogo posla. Kažu da ću moći da vas sve vidim kada se završi suđenje.
Da li znaš da ovde zatvor postoji odmah pored fudbalskog zatvora?! Zamisli to!
Ali eto, ne mogu da idem na utakmice. Mada, mislim da ovde fudbal I nije nešto.
Nadam se da ste vi tamo dobro.
Pišem sledeće nedelje.

P.S. Vadi me odavde.

Kućepazitelj

Draga prijateljice

Moram ti reći da je bilo blago rečeno neverovatno iskustvo čuvati tvoj stan. Retko kada sam doživeo u životu vise iznenađenja nego u ovih par dana. Moji roditelji su me se odreklli, bio sam uhapšen 12 puta u 6 dana, od toga 4 u jednom. Bio sam osumnjičen za terorizam I raspirivanje verske mržnje, istovremeno od ateista države da sam radikalni vernik.
Umro sam, uskrsnuo, sve pre Uskrsa. I vozi dva auta istovremeno. Šmrkao sam platinu I imam rupu u sećanju od 4 sata.
Što se stanja u tvom stanu tiče, kokain ćeš lako usisati, čim kupiš novi usisivač. Draperije su pokrali cigani koji su mi prodali srebrni šaht za tvoj kauč (cena srebra je u rastu, uverili su me). Ali ne brini, prijavio sam ih policiji.
Ona povraćka na podu je delo tvog mačka. I to možeš sastrugati.
A za mrtvu prostitutku, oprosti. Prvi put sam nekome ubrizgavao heroin.
Izvini I za onu fleku iznad kreveta. To neću komentarisati. Stvarno ne znam šta se desilo.
Policija ti je zaplenila firmin kompjuter, kažu da je bilo nekih nelegalnih sadržaja skinutog pre 3 dana. Ne znam, bio sam pijan, pa ne mogu tvrditi da nisu bili u pravu.
Sve u svemu, bilo je super.
Vidimo se za 3-10 godina, svratiću ti na kafu.


P.s. Ako možeš, daj onoj gospođi sa kraja hodnika 100$, nisam siguran da li je zatrudnela.

P.p.s. I pošalji meni neki dinar, ova kantina je užasna.

Korak u poznato

Bio je to jedan tužan dan. Jedan tužan čovek. Jedan tužan prizor.
Niko nije bio siguran o čemu se radi, ali je svima bilo jasno da je možda bolje ne pitati ga. Od onih situacija kada se tuga preliva iz očiju iako je pogled sakriven. Nije padala kiša. Kretao se neprirodno pogrbljen, kao da skriva I štiti nešto. Kao da prati nekoga. A istovremeno vuče za sobom.
Užurbana ulica se krivila oko njega, kao svetlo oko planeta. Nevidljiva odbojna sila.
Lutao je tako satima, naizgled besciljno. Izgledao je kao da mu se život dogodio. Onako, dogodio.
I došao je do kraja puta, do same ivice litice. Sam, ranjeni zaštitnik nečega što ne vredi štititi.
Ali njemu je to poslednje. Sve na svetu.
Otkrije urnu iz svog kaputa. 'Olga, ljubavi, stigli smo.', prozbori čovek I pomalo jezivo se naceri.
Palcem obriše svoju suzu sa posude I spusti je kraj nogu. Dublje se zagleda u horizont I poprimi miran izraz lica.
Napravi poslednji korak u poznato.

Granica

Sve se vrti oko granica. Granica ograničava. Graniči. Razdvaja i spaja. Granica je tačka. Kraj i početak.  Granica je ono neshvatljivo i neuhvatljivo sto me goni da se ne osvrnem. Granica se dostize,ali ne prelazi. Kao balon u kom si zarobljen. Sto dalje ispružim ruku,to je granica bliža. Što sam joj bliži, to je beskonačno dalja. Kao poslednji sekundi poslednjeg sata u noćnoj. Kad znam da će prva stvar koju ću uraditi kada otvorim oči biti poljubac.

Hrbska akcija

Davno beše kada sam se bavio nacionalizmom I egzotizmom. Imajući u vidu sopstveno gnušanje suočen sa terminom nacionalizam, u svim svojim bojama I krznima, davno sam otišao u pravcu egzotizma. Toliko da nisam siguran da li još uvek koristim egzotizam kao krajnju kritiku sopstvenog okruženja ili sam već počeo da prezirem sopstvenu zemlju. I tako, lutajući, plivajuć, da budem precizniji, po egzotističkim putevima, iskoristio sam ono najbolje od njega. Učio o 'drugima', tražeći najbolje u njima, pošto među 'svojima' nađoh skoro samo smeće. I naučio sam dosta.
Na žalost, etnički, ili uže, svest o svesti nas mešanaca koji to jesmo, me sve vise tera ka jednoj iskrivljenoj verziji rasijalizma. Naime, ukratko, rasijalizam je pseudo ili protonaučan pristup ideji da rasa kao inherentna karakteristika jedne proizvoljne grupe jeste hijerarhijski relativna u odnosu na drugu, jednako proizvoljnu grupu ljudi. Svi znamo za crnce, Jevreje itd. I bele kršćane.
Ali, o belim hrišćanima koji na tome insistiraju mogu krajnje stereotipno, bez trunke griže savesti reći po grupama sledeće: gomila idiota I zatucanih mozgova na tragu silikonske doline. Zašto, skoknite za Božić do crkve.
A sad da se vratim svojoj tezi o sopstvenom rasijalizmu. Dakle, mi iz mešanihz brakova, mi smo najbolji. Pogotovo mi koji smo na to ponosni. Što je sjebanija kontekstualna receptura, to smo superiorniji. Iz mog iskustva sa sličnima mogu reći da smo jednostavno prejebali sve što nam se našlo na putu. Bez premca svi koje sam upoznao su na neki neverovatan način izuzetni. Ne u stilu oblačenja. Naočarima. Novčaniku. Kao ljudi su izuzetni. Način na koji posmatraju svet, vreme kako protiče, principi I motivi koji ih gone I drže. Sve je potpuno drugačije od onih koji su ili asimilovani, ili utopljeni u momoetnicitet.
Tako da, proglašavam se prvim velikim vitezom Kruga Nacionalne Kopiladi.
Sledimo duh naših predaka, putujmo I plodimo na putu.
Moramo zaštititi budućnost naše dece I opstanak drugih rasa.
Sem policije.

Kat

A ti si cura. Na kat od mene. Usnila u mene doma. Ka' san sam gleda' pituru. Virujen da virovala nisi da'š nać sriću sa Dalmatincen šta će otcijepit Vojvodinu. Bar na par dana. A možda skužiš da se možemo volit.
Bitno je to,virovat.
I poštivat'.
Ka' kurba nije.

Pikapolonica

Kad sam imao skoro petnaest godina, na televizoru sam video bubamaru. U Kopru poslednji put.
U Beogradu je nikad nisam video.
Večeras sam shvatio da skoro petnaest godina nisam video bubamaru na televizoru.
Tek sam sad shvatio da imam skoro dva puta petnaest godina.
A tek dva sećanja na bubamaru.

Objava rata (10 mesečnih)

Gledam taj trotoar, ko da ga prvi put vidim. Razmišljam o gramatičkim greškama u svojim tekstovima, te vredi li pročitati Bukovskoga poemu nanovo, te ubediti iznova sebe da nisam samo lenj, već da nisam pravi pisac ako promenim I slovo u svom tekstu. Padne mi na pamet da radim u izrabljivačkom sistemu koji crpi sve što može iz tebe I maze ti oči. I zašto ja zaboga znam šta je Nikolić izjavio Kolindi danas povodom Vulinovog psihotičnog antiustaškog ispada iz kola Vlade, koja niko ne zna kuda idu, sem da kuda god, put se završava iznenada. Iako sam, jelte, svesno doneo odluku da vesti ne gledam vise.
I o Selakovićevom trabunjanju o potrebi da novinari ako dobiju neke informacije od značaja, ne dozvole sebi da to objave, no da daju to državnim institucijama, jer one najbolje znaju šta je za mene dobro da znam.
Padne mi na pamet njegova bivša devojka, hvala bogu sada sretna u Rusiji, kada je onomad zaposlena kao treći čovek u ministarstvu Pravde, oma postala clan ekipe za poglavlje 23. Izdržala cura nešto manje od godinu dana, odradila svoj deo posla. Ok, ne mogu reći da je bila dobra u tome. Ilil revnosna. Ali, bože moj, na vreme se povukla. Da je vise takvih, ko zna, možda bi to poglavlje I bilo malo  brže odrađeno. Ipak, ako od Hrvatske I Slovenije prepisujemo zakone, prevedene na engleski inače, to ne bi trebalo da bude toliko teško. Ipak jeste, kako stvari stoje. A možda je problem što je zakon o manjinama uglavnom napisan od strane Pavlovićeve. Što žena ne voli iste kao I Vulin. Uf.
No, trotoar u svim tim razmišljanjima I dalje tu. Proleti bus. Proleti mi scena pijane nepijane Ivane kako je sklanjam sa kolovoza posle godišnjice braka Petrane I Marka, I divnog poljupca posle toga. Baš lep. Govedo.
Flešbek.
I dalje sam zapravo na tom razmišljanju o implicitnom demantovanju samoga sebe I lenjosti Bukovskoga tipa. I o tome kako bi izgledalo da sve čitam kao Laki. Ili Šešelj.
U jebote, Šešelj!
Da. Znam da je vreme da ili izvršim atentat na nekoga u državnom vrhu, ili da idem odavde.
Da mi je neko pre deset godina rekao da ću sa Šešeljem deliti zajedničkog neprijatelja, reći da mu ne bih verovao je blago rečeno blago.
E to zameram.

Da

Jel znaš zašto ću te voleti?
Jer kad si u najzustrijoj raspravi želiš ovo.
Jer kad sam na pragu da te napustim zbog bitke, ti uradiš ovo.

Zatvoreno pismo

Pre godinu dana sam bio najgora osoba koju sam upoznao. Na žalost,zbog tebe. Probudila si u meni sve ono tamno sto se krije u meni. Imam nagon da te više nikad ne čujem ili vidim. Ali potrebu da ti kažem sve. Bez da čujem tvoj odgovor. To mi govori da koliko god prezirao sebe iz tog perioda, smatrao sam te prijateljem. A to da ne želim odgovor,da si suštinski izneverila mene. Izdala. Kako god. To govori o tebi više nego sve što si ikad mogla reći do prošlog maja.
Želim da ti se zahvalim na nekoliko stvari.
Verujem da ti ne znači, ali hvala ti na sexu.
Hvala ti sto si mi pokazala koliko mogu pasti.
Što si me naučila da ne verujem ljudima.
Što si me upoznala sa time šta ova zemlja ceni.
Što si mi stavila prag koji nikada više ne smem da pređem.
I najbitnije od svega, što si me naučila nanovo da poštujem vrednost vrednog čoveka. I delim svoju večeru sa manje sretnima od sebe.
Mislio sam da ću to učiniti gledajući radnike i prosjake.
Želim da ti se zahvalim za poslednju noć koju smo proveli skupa. I izvinim. Umro mi je drag prijatelj. U tuzi koju sam osećao sam te iskoristio. To je bilo nečasno. Ali sam zahvalan na način na koji si zahvalan dami noći za nepropitane reči.
Želim da znaš da se stidim šamara. Uglavnom jer se desio. Jer je trebalo davno pre toga da prekinem tvoju zlobu.
Ali tu sam gde sam.
Učinio sam to.
Pored toga što ti nikad neću oprostiti istu stvar koju ne praštam sebi,voleo vih da vratim vreme i povratim svoju čast prema Milanu i Jovanu.
Prema Milanu sam bio užasan jer nije mogao da se brani. A prema Jovanu jer sam mu prećutao. Cutacu i dalje ako me pita. Ali to šta sam učinio jer ti sve posmatraš kao ulivanje u reku nikad neću moći sebi da oprostim. On mi već jeste.
A Milanu sam se izvinio na grobu.

Ne radi se o tome da ne želim da te vidim ili da nisam zeleo sve o čemu smo pričali. Ali sam te upoznao kao osobu dublje od ikoga. A video kakva si prema ljudima koji su ti prijatelji.
Jednostavno, draže mi je da ti ovako pišem jer znam da ne možeš odgovoriti.

I Olga ostaje sa mnom.

Usna

Da li znaš da sam jednom pustio da se ubodem nožem samo zato što si želela da me poljubiš onako dok sam kuvao?

Zašto živim

Njen osmeh posle

Eureka

Ko bi rekao da mogu da se provedem do jaja trezan...

Statistika

Evo top deset zemalja iz koje dolaze ljudi koji me čitaju.

Hvala,

Ivan

Do kraja sveta i neba

"Sve što je bilo potrebno je da priznaš šta si uradila, i da odemo zajedno u novo ne  znam."

Žao mi je što to nisam rekao ja

Nužnosti i dovoljnosti

Mare,moramo da snimimo tvoju rođendansku čestitku. A i ovo sto sam napisao pre neko veče. Moramo da završimo ono za VIP i da odradimo opet scenarij prve epizode.
-A brate...moramo,vidiš da nas Boki zajebava da nikad ni jedan projekat ne završimo. Pa koga boli kurac u stvari, on ne započne ni jedan.
-E,i onu priču o smrti.
-Pa da,ovo poslednje ti je previše otišlo u optimizam. Nije ti to dobro. Ne stoji ti da si sretan. Nacemo ti neku picku da te opet sjebe.
-Opusteno, snaći ću se za to.
-Ocemo na leto u Hrvatsku?
-Nikad Hrvatska! Dalmacija.
-Ajde sta se tripujes odma.
-Ma šalim se. Šta, Mara, ti, Popke i ja? Znao sam da ću završiti sa njim.
-E,to je Ivan kog znam. A ne ovoga sranja koja pišeš o tome da si sretan. Ko se od sreće usrećio? ! Na Hemingwaya da se ugledaš! Imaš već gajbu u picki materini.
-Samo sotka da se nadje i eto me u klubu 27. Riči Valens me čeka.
-Taj fazon.
-Pa da. A ti ćeš da uzmeš autorska prava na moje radove. I da širiš priču da blejimo Elvis i ja na Alfa Centaury. I kola ti ne dam. Nedam zajedno.
-Tako je. Pravi četnik.  A sude ti.
-Mare,aj napravimo koncert na Poljudu.
-Može! Ali da gostuju Škoro i Baja! Ja ću da sviram Waka gitaru dok ti budeš plakao pored u narodnoj nošnji.
-Čijoj?
-Koga boli kurac? ! Vidiš da svi tripuju da svi potiču od svih!
-I to što kažeš. .. Mare,aj smislimo kako da se obogatimo dovoljno da mozemo da biramo kad ćemo i koliko da radimo.
-Ae.
-Ae. .. Imaš da mi platiš kafu?

Fenix

Znao sam da ću kad tad pasti. Da će se desiti onaj momenat u kom neće biti ničega sem straha, tuge,žali i želje.  Nostalgije. Samnice i samosazaljenja. Te uzasne emocije koja prožima svaki deo tela i bića. Kao zatvorenik sopstvenog uma.
Svaki dan sam obilazio kapiju sa ključem. Stavio ga u bravu i otkljucao.  Otvorio vrata. Spustio pogled pre nego što bih ugledao šta me čeka.
Smatrao sam se nedostojnim sveta. Odvratnim čudovištem koje mora biti zaključano da ne bi pokvarilo svet.
Prvi put sam stavio ključ u bravu. Okrenuo ga. Otvorio kapiju. I digao pogled.
Ispred mene je bilo ogledalo. Toliko dugo se nisam pogledao u njemu.
To sam bio ja. Isti kao pre tri godine. Malo više sed. Ali to sam bio ja. Lep. Snažan. Sa osmehom.
To je isti onaj momak koji je pisao srcem. Istim srcem koje su ubadali duboko. Iz kog je tekla gusta crvena reč.
Da.
Ja sam Ivan. Ne epitet.

8.3.

Postoji nekoliko razloga što nisam ogromnoj većini slučajeva čestitao protekli dan. Jedan od njih je što nemam para. Ali imam teorijsko znanje.
Pošto me mrzi da budem jedan od onih koji čupaju istoriju da bi se pelcovala, reći ću ovako.
Kurve, koje to činite najotvorenije, jedine ste koje ste verne tom 8.3.
Sve ostale žene. Jebem vam mater glupu.
Since '45-'46.

Koreni

Autoput je bezličan obično. No jedan nije. Kad prodjete Postojnu, ide jedna okuka. Počinje blagi pad. Auto želi da ubrza. Otkad se sećam tog puta,uvek mi srce zaigra. Ubrza. U stomaku leptirići. Kao kad sam prvi put poljubio ljubav. Sa leve i desne strane je dubok usek. Metafora naše sile i poniznosti pred prirodom. Istarska vrata. Posebna je najezenost koju osetim kad ih prodjem. Najdraže mi je kad ih prolazim noću. Ne znam da su tu. Shvatim da jesam. Eksplozija svetala. Sa leve strane se vidi Portoroz. Praćen Izolom. I onda moj rodni kraj. Konglomerat sećanja. Svako svetlo je jedna slika iz detinjstva. I onda se nagnem i napinjem, naginjem i uspinjem. Samo da sekund duže vidim taj vatromet na pragu pučine. A onda nestane.
Kao mlada pred izlazak na odar.
Par minuta kasnije, zasuze mi oči.
Jer znam da ću ujutro dodirnuti svoj koren.

kaži teti zdravo

Veče kada je Olga nastala je bilo jedno od sramotnijih. Olgina mama je bila po običaju pijana, kao što sam bio I ja. Nekako smo se tu uklapali. Pitala me je kako bi nam ćerka izgledala. Ćerka je bila prihvatljiva alternative jer nisam želeo da pristanem na to da sina nazovem po ženinom dečku koji je poginuo dve godine pre toga. Sedeo sam naspram šanka, ispijajući ko zna koje pivo, uhvatio telefon I jednostavno istočio litar emocije koja se slila na ekran. Dao sam ženi da pročita I ona je zaplakala. Plakala je ona često, ali ovo je bio jedan od onih retkih plačeva. Onaj koji se sakriva.
Vremenom, Olga je rasla. Doživela svoj prvi rođendan. Mama je tada polako već nestajala iz mog života. Bio je to težak period za oboje. Svo troje pretpostavljam. Žena se relativno brzo snašla. Bivša žena. A Olga je ostala sa mnom nekako. Bivša se nije preterano trudila da se bori za nju. Što je možda I najbolje za Olgu. Olga je teško prihvatila mamin odlazak, ali sam joj objasnio šta se desilo I to je shvatila. Ali mislim da nikada nije prihvatila.
Sada Olga još malo puni dve godine. Naučila je da govori po malo. Neverovatna je. Ima moje oči I kosu. Kao ja, ne zna da hoda, samo trči. I ima najlepši osmeh na svetu.
Pre par dana nas je jedna devojka iz Hrvatske slikala dok se ljuljala. I još jedna dok smo kao odlazili.
Ja metar I devedeset, ona jedva šezdeset, držimo se za ruke I idemo ka horizontu. Tatin ponos.
No, bilo kako bilo, bivša supruga se ne javlja više. Olga je ne spominje često. Nekada mi nedostaje da smo svo troje na okupu, ali za malu je najbolje da nije tu. Previše je bila nestalna. Znaš već takav tip ljudi?
Ali sve u svemu, tu smo, nas dvoje protiv sveta. Hehe, biće sve u redu.
Razmišljam da nađem Olgi nekoga sa kime se lepo slaže. Ali ne želim da zaboravi mamu. Ipak bi bilo tužno da je zaboravi.
Shvata ona dosta. Nekad je ljuta na mene.
Ali šta ću. Shvatiće zašto sam morao da donesem odluku da mama ode.
Ajde, ljubavi, vreme je da pajkiš.
Kaži teti zdravo, lepotice.

Obljuba

Voleh, vodeću, biću bolje, boleću.

Lutka od soli

Lako je osusiti more. Izvuci so. Toliko nasusnu,a sveprisutnu. Ali malo ljudi shvata koliko energije je potrebno da se taj grumen vrati u vodu.
Dao sam grumen soli svakoj osobi koju sam voleo.
I za svakim zalim.
Moj zivot tece dalje.
Ali bih voleo da mi vrate moj grumen soli.

Nije uvod vec razvod

Ovo prvo sto sam napisala i prvo sto ti citas nije nekakav uvod,vec samo tupo kuckanje po tastaturi u nedostatku moje sabranosti i pocetka.Dvoumim se oko ove poruke,dal da je posaljem ili ne.Da li uopste da nastavim da je pisem.
Volim te.
Ne poznajem te ali te volim.Ono sto znam o tebi je samo tvoje ime i kako izgledas,jer sam te videla samo par puta.Takodje,procitala sam sve tvoje tekstove na blogu,malo je reci da sam odusevljena :)
Ja nisam devojka koju bi ti primetio,u to sam sigurna.Mada tako je mozda i najbolje.Imam decka vec dugo,volim ga,nikad ga nisam prevarila niti cu,ali sam sigurna da bi moj prvi pravi poljubac bio kada bi me ti poljubio.S jednom rukom na vratu a drugom na donjem delu kicme.
Dakle,mozda bi u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu i odjahali u sumrak,al to svakako nece biti u ovom zivotu.
Romantik.

Sunce

Sedeo je na podu, bistro istražujući. Pali I gasi stonu lampu. otuđeno blentavog pogleda u svetiljku, kao hipnotisan kad je ugasi. Ruka preko očiju. Ništa neee vidim, kaže.
Ispod stola, našao je kalkulator. Stona lampa vise nije zanimljiva. Nespretno ga uzima obema rukama I pita momka u uglu šta je to. Kalkulator, reče momak, za računanje. Kako radi, radoznao je dečak.
Tako što sabira, oduzima, množi I deli, lakedemonski odgovara nezainteresovani momak.
Velike su to brige koje ga muče.
Ali kako radi, uporan je dečak. Radoznalost mu se sliva niz obraze.
Na sunce, odgovor glasi.
Kako na sunce, pa sad je noć.
Odjednom se momak okrete, pomalo zasmejan, I priđe dečaku. Doda mu olovku I papir.
Nacrtaj sunce I obećavam ti da će raditi.
Ostavi ga dečak sa pitanjima I posveti se zadatku da da život kalkulatoru.
Momak izađe iz sobe da natoči sebi piće.
Vrati se I zatekne dečaka kako pod stonom lampom okreće crtež ka spravi. Radoznalo ga upita kako mu ide.
Ne baš dobro, neće, pokvaren je karkutator, odgovara razočarano dečak.
Nasmeja se momak. Ili možda samo ne znaš dobro da nacrtaš sunce.

Srdačan pozdrav, Autor

Pozdravljeni, u glavnoj objavi sistema Tijardović.

Obaveštavamo vas da će u narednom period biti izvođeni radovi na glavnoj mreži bloga. Usled reorganizacije, primorani smo da vas obavestimo o promenama koje će nastupiti.
U daljem period, usled poboljšavanja životnih okolnosti (u daljem tekstu, autor, prim. aut.), objave tekstova će biti vremenski ograničene, sa izuzetkom nekolicine, koji su iz privatnih razloga dragi autoru.
Večeras je povučeno 60 tekstova, u skorijem trenutku će biti povučeni skoro svi.
Budući će biti objavljivani, kao I do sada, sa unapred nameštenim vremenom objavljivanja tokom noći, I biti povučeni u roku od nedelju dana.
Razlozi za takav postupak su poslovna tajna, sadržana u ugovoru između autora I prsta za objavljivanje (kažiprst u daljem tekstu, prim. aut.).

Do sledeće objave, uživajte do prekosutra u većini tekstova.

Srdačan pozdrav

Autor

Da li sam preblizu?

Ivan je dobar. Ivan je zanimljiv. Ivan je dobar sagovornik. Ivan sluša. Ivan je jak. Ivan je moćan. Ivan je emotivan. Ivan oseća. Ivan razume. Zvaću Ivana. Ivan može. Ivan zna. Ivan neće odstupiti nikad.
Ivan je strašan. Ivan je neverovatan. Ivan je nepokolebljiv u raspravi. Ivan čuje sve. Ivan je voljan da pokaže koliko si slab. Ivanu se nikada ne zameri. Ivan je neko ko će iskoristiti tvoje najintimnije. Ivan je tvoj plač. Ivan opravdava. Kad nemaš kud,i samo kad nemaš kud,ali ipak,nemoj zvati Ivana. Ivan zna apsolutno sve. Kad tad. Ivan neće odstupiti nikad.
Bezuslovno.

Grazie

I stood at the terrace tonight. Just looking at the sky. I often do that. But this time it was different. Something changed. I saw it deeper then ever before. I felt closer to them. Maybe because of my new glasses. But still, I saw them clearly. And it just struck me. The same stars I looked at are the stars you can see. I know it sounds corny. But it really hit me.
You are asleep now. I picture you naked. Peaceful. With soft skin and sweet smell. I can almost feel it. Beautiful lips. And a little bit of drool, every time I imagine it, I smile. Cutest thing in the world.
You will read this tomorrow, but I have to try to do something to get into your dreams. So I choose stars to tell you. You'll know when you wake up.
When you get a chance, look up at night.
And you will look at the same thing I am. Maybe feel the same I do.
If I can't be there with you, we can at least imagine together.
And one day, you will make me so great, that you will see me in the sky.
For now, you just make me feel that way.

Love

Your Ivan

Volevo

Voleo bih da me razumeš. Ušla si u moj život. Čula si koliko nisi smela. Ali si ostala. I rekla mi da ti nedostajem uz. Koliko i ti meni nedostaješ uz. Nekad jednostavno postoji uz.
Ja tebe razumem. Ne samo zato što te razumem.
Ti conosco. Mi manchi. Mi piacci. Ti vorrei. Non mi frega se non scrivo bene.
Voglio dirti che mi mancha tuo voce. Che sento. Che sono tuo uomo.
Che mi sembre formiliar tutto.
That I don't care about gramar.
I care about you and how you see me.
Solo per te voglio essere grande. Se tu non mi vede grande,non esisto.
Se tu non sei la prima persona che dico la prima cosa che mi ha secusso,non e importante.

Sono tuo.
Ivan

Nepoznanica i trenutak udarca

Postoje trenuci kada se osećamo najlepše. Kada smo voljeni van svih parametara merljivih brojkama. Kada beskonačno nije opisno stanje. Kada dodirujemo visine iznad visokog. Kada osećamo podvojenost jer jedno ja to ne može podneti.
I postoji mrak. Dubina. Ravnica. Materijalna tačka u koju se pretvaramo u trenucima kada bismo da ne postojimo.
Postoje trenuci.
Ljude i okolinu shvatamo olako.
Ja je shvatam olako.
Do trena kad se meni ne desi,sebičan sam do suštine. Egocentrik.
Svi smo,pretpostavljam.
U trenucima,zli smo. Zao sam. Do suštine.
A onda mi se desi onaj trenutak.
Kad je osoba koju sam shvatao olako i u besovima terao,u trenu nestane.
Do tog trenutka sve je statistika i izveštaj u novinama.
Crna hronika ili tabloidna narikača.
Nije neprihvatljivo što ljudi nestaju u trenucima. Neprihvatljivo je što dopustimo da toliki treni prođu u nepromišljenosti.
I onda se desi taj jedan trenutak.
Koji traje večno.

Ovo posvećujem jednom Milanu iz Pančeva i Stojanu, najboljem prijatelju svoje prijateljice

Novogodišnje rezolucije,161x161191231

Dragi i drage.
Počela je nova godina. Svašta se izdešavalo u prošloj. Početak je bio užasan,ali je iz toga nastao jedan toliko dobar vic i niz fora koje su jednu sramotnu epizodu mog života pretvorile u niz epskih smejanja. Ovom prilikom bih pozdravio Džeja Ramadanovskog, devojku u crvenoj haljini (da znaš da si i ove godine imala dostojnu zamenu,uz pesmu koju sam ti pevao na karaokama,uz,random prekid u sred numere,jel je red!),Milicu,koja se nije javila u prkos Maretovom i mom obećanju da nećemo zajebavati Džeja što je nizak,Kristinu iz Fenixa,žao mi je što te nisam vozio gajbi za dejt,ali vam želim sve najbolje za novopečenu prinovu,kao i sve ribe koje su u novogodišnje veče onomad isprozivane kao kurvetine,što ove godine niste!
Godina se nastavila katastrofalno,dotakao sam prilično duboko dno,ali evo,sad sam se vratio.
Druga polovina godine je prilično dobra.
Ovom prilikom ću šautautovati svoje bromastere Sofokle,Tukidida,Mariju-Maru Marjanović-Milosavljević,Danijela,Bikstera,Cecili,Sandru,Aleksandru,Draganu-Gagu-Majku,Dareta,Micka,Emu-Abe-Majka,Darija(opskurnog Taljana-ruke dalje od Dalmacije!),Teu(jednu istinski divnu majku),svoju bivšu devojku Tamaru(koja je pokazala da je stvarno veliki čovek kad sam ja veliki kreten),brata Macica,Andreu koja više nije tu,Luku(koji ne znam zašto mi se i dalje obraća i veruje u mene),Matiju(iz istog razloga),Alexu(jer će mi pričati na sahrani),Lakija i Ivanu,Bokiverzum,Blizance,Slovenca,Komana,Ksenju,Soneta,Draganu,Ivanu što je osla iz firme,ceo prajd,Jurcica,Ćurčića,Policiju i Vučića.
I mnoge druge.
Ali,početak ove godine je prilično epik.
Osećam se do jaja,izgubio sam dva psihologa,ali i dalje sam do jaja.
Izašao sam u klub i proveo se super.
Poseban pozdrav curi iz hodnika wc-a.
Seleni auguri e grazie per essere piu bella ragazza italiana che o visto. E per parlare con me.
Bratu iz Orla,merci pour ecoute mon francais terible,quand j'ai boit trop.
Adiju za bahassa indonesia.
Nade za egene i povelajte(vakcina je mama!!).
Hvala Vladi Srbije što me je podsetila da je najbitnija stvar ove godine da obnovim putovnicu.
Hvala mojima što su me napravili.
Hvala onoj devojci onomad što si na keca uradila ono pa sam ja zamalo ostao bez oka od sreće,znaš ko si.

Najzad,svima koje nisam spomenuo,a treba.

Želim da se zahvalim bogu evolucije. Mami,bratu Maretu koji je uvek bio uz mene,Nini,Mariji iz Zemuna na suludom dupetu.

Znajte da ste doprineli svi ovome.
Želim vam da budete sretni kao ja sad,da budete radoznali,antifasizam na prvom mestu,da me čitate.

Želim i da se zahvalim Aleks Marković. Ono od pre koji mesec,nema veze više,sve kul.

Bratu Jolu što izgleda ko čiča glisa sa sisama,duvaj ga logoraš.

I iznad svega,Dance,jer je car i mali Princ.

A ostali,šta da vam kažem,sem,radno,u nove pobede.
I iznenadite sebe.

Sretna 2015.