Šta
raditi kada inspiracije za pisanje nema? Kad nema koncentracije da se sedne i
ako se ne piše, bar čita u nadi da će inspiracija doći kroz tuđe redove? Šta
kad je jedna od posledica ostavljanja ’piščevog načina’ života kriza za mislima
koje žele da izađu? Kada igra rečima postane istinski misaona. Kada misao
postane igra za jednog, protiv kuće. A kuća uvek dobija.
Šta
kada nema više one želje da se sedi satima okovan alkoholom dok reči i emocije
kuljaju, smenjuju se samo sa poklopcima flaša, ženama i izlascima sunca.
A
samo izlaske razlikuješ. Šta kada više ne možeš ni da se uživiš dovoljno u
redove koje pišeš?
Toliko
da pribegavaš klasičnoj strategiji distanciranja poput krivca, govoriš o sebi u
trećem licu?
Kada
nisi siguran da li su tvoja pitanja retorička ili očekuješ odgovore od nekoga?
Jel na kraju rečenice stoji znak pitanja ili tačka(?).
Kada
se sve pertvori u jedno čekanje i pauzu između mladalačke ludosti i onoga što
bi na kraju trebalo da da odgovor na pitanje koje nikad nisi glasno postavio.
Da li si zaista lud, ili nisi više mlad?
Da
li je to prokrastinacija zbog lenjosti, otupelosti ili suvog genija.
Ili
si možda sve što si mogao da ogoliš ogolio?
Dokle
treba kopati?
Dok
ne odbaciš svet ili svet ogugla na tebe?
Da
li si dovoljno hrabar ili samo srljaš?
Šta
je uopšte spisateljska hrabrost?
Koji
osmeh je ikada iskren? Ima li osmeha bez straha u pozadini?
Gde
je granica između smeha i osmeha?
Šta
je uopšte zajednička nit koja spaja sva buncanja koja papir trpi?
Ako
je ovakav tekst jedna sušta gomila gluposti, da li čitalac koji se slaže sa
konstatacijom da je u pitanju konglomerat egomanijakalnosti, patetike i
gluposti daje na značaju ovom tekstu ili ga slažući se sa redovima opovrgava?
Šta
da radiš kada inspiracija presuši?
Sedneš
trezan i dovedeš sve što ti padne na pamet u pitanje.
