I...

...da, znam da čitaš.
I da, želim da znaš. Da sam sretan. Da te se sećam. Da te razumem. Da te poznajem. Da si mi najbitnija osoba u emotivnom životu. Da si me mnogo toga naučila. Da se nadam da si sretna. Da znam da nisi. Da mi je žao neizmerno. Da ne prođe dan da te se ne setim.
Da sam naučio da prolazim pored tebe kao da te ne poznajem.
I da mi je drago što si i dalje toliko zaokupljena sobom da ne primećuješ da si me očešala ramenom.
Da, znam da čitaš.

Zatrpana istina i zvonce života

Ceo grad se pretvorio u jedan veliki obris. Sećanja, sećanja, samo sećanja. Auti su postali potpuno nebitni. Pešaci nikada nisu ni bili. Oni se okreću, jer misle da žive u trenutku. A ne shvataju da su već odavno mrtvi. Žive od pozajmljenog vremena, pozajmljenim novcem.
Zato volim groblja. Iskrena su.
Ne brinem o novcu, on će uvek biti tu. Ne brinem ni o tuđim emocijama. One će uvek biti tu. I nije bitno šta drugi misle o meni. Drugi će uvek biti tu. Osim jedine dve osobe koje me znaju. Obe su otišle da se nikad vise ne vrate.
Oni koji misle dobro o meni će biti zadržani.
Oni koji me znaju, otići će.
Oni koji moraju da ostanu, će kad tad saznati.
Do tad, ostajem tu. Zato volim groblja.
Iskonska su.

Posveta Uni Rodić u noćnoj

O hostovi, braco hostovi

vi ste u monitoringu mostovi

　

Tako sivi, veseli, crveni

od milošte vas zovemo dete

　

nije bitno što se ne rimuje

da vas digne, Una tu je

　

sve je u redu, buji paji

operater neće da zataji

　

O hoste, oooo hoste

vi sa druge strane, ko ste

　

nekada si veseo, sa procentom lepim

nekad me zajebes, pa bih da te klepim

　

ali ne smem, ode pola plate

uzalud bih bacio sve radne sate

　

o hoste, djubre belosvetsko

umetnosti ružna, štiti te unesko

　

hoste, hoste, zauvek smo skupa

al te ne vodim, tamo gde je klupa

　

zato sto si takav, a volim te takvog

plaćaš mi struju, vodu, od šljiva slatko

　

e, minut do osam, moram sada ići

ti ćeš me već sutra brže bolje stići

　

ostani mi dobro, na sva četri ekrana

posle noćne dvanaestice, i pivo je hrana

　

laku noć deco

Parafraza i sinteza

Rekla je:"Zamoli me,možda ti je ispod časti. Gde me staviš,tu ću rasti. Za deset godina,sve će pasti. Za deset godina,biću ja,a bes ti.".
"Dao sam ti da me zgazis."
Pogledala me je tim krupnim zelenim očima. Rekla zbogom dok sam odlazio. Nisam se ni okrenuo da vidim taj osmeh olakšanja.
"Napraviću ti pakao od života.","Znam",odgovorila je. Poljubac,sreća. I počelo je.
"Ostajem tu",rekla je. U prkos svim pokušajima,pronašla me je. Rekla je,"oprostila bih ti sve,samo me pusti da te volim do kraja života".
Šamar. Suza. Pognuta glava. Krv.
Njena Moskva. Moj beg u sebe.
Ne znam ko je otišao dalje.
Rekla je:"Da si sačekao,video bi da ti ništa loše nisam želela.".
Da je bila brža,znala bi da je čekanje već dovoljno.
Rekao sam.
Ne.

pokušaj

Sve što znam je da stvari nekada nisu onakvima kakvima se čine. Što I nije neko veliko otkrovenje. Niti je velika mudrost.
Ali jedno je izgovoriti, napisati to. Drugo je potpuno shvatiti to. Nailazi period u kom se sve dovodi u pitanje, jedan vrtlog emocija kroz koji ne postoji lep način da se prođe. A nazad nema.
Sve što pojedinac može je da pokuša.
Nekada stvari samo kliknu.
Nekad ne.
Svi trenuci koji su prošli, sve što želim da budem, sve što sam želeo da budem, sve što sam bio, sve što ću biti. Sve sam to ja. Klot I frket.
I to je verovatno divno.
Samo čekam da to uvidim.
Tik pred tren kad budem najviše živ.

Od Koste Zdrmbi

Blokada me je naučila svačemu. Izdvojila se u svim dosadašnjim iskustvima kao najznačajniji uticaj na način na koji posmatram svet oko sebe. Verovatno najmoćnije oruđe koje mi je podarila je izostanak straha kao kočnice. Potom, vera u čoveka. Te najzad, sposobnost da budem svoj više.
Blokada je u toku na Filozofskom.
Moji nekadašnji saborci su tamo. Svima odreda skidam kapu.
Ne mogu biti tamo kao što sam nekad bio. To me boli.
Iz ove perspektive je za mene to nešto emotivno. Kao bojazan za dete pretpostavljam.
Ubio bih i dao život za nju.
Svaki put kad pogledam telefon očekujem da će biti neka poruka,a olakšanje stupa na scenu svaki put kada nema ničega.
Zahvalan sam blokadi na tome šta mi je podarila.
Dala mi je sebe u prkos svemu.
A to sam dobio zato što nisam bio sam.

Posvećeno svim blokaderima,zato što ste tu.

Loš čovek

U životu se desi trenutak kad se suočimo sa svojim greškama. One bivaju učinjenima, ali ređe uviđenima.
Kukavice se kriju iza množina.
Olako sam te shvatio. Bio sam preračunat. Mislio sam samo na sebe.
Mislio sam da postupam racionalno.
Gledao sam te u oči. Ali te nisam video.
Uživao sam u načinu na koji si me gledala. Kako si me terala da izađem iz poznatog. To je najveličanstveniji poklon koji sam dobio. A verovatno ne znaš da si mi ga podarila. Zbog tebe sam ovakav kakav sam.
Prožimala si me. Pratila. Vodila.
Olako sam te prevideo.
Želim da znaš da znam.
Znam da me niko više neće voleti tako kako si me volela ti.
Sećam se jednog trenutka koji mi danas budi suzu sa dobrim razlogom. Ostaće moj.
Želim ti sve najbolje. To samo moj je brodolom.
Ništa za dete mora adekvatnije nije.

Bolje se ujediniti protiv nečega nego za nešto

Povukao bih paralelu između onoga što sam pisao, govorio, te sprovodio o nacionalizmu i onoga što sam radio kao student.
Naime, pitanje nacionalnog identiteta je slično identitetu studenta sa velikim S. U klasnom smislu o kom je Marks govorio kada je pričao o vreći krompira.
Dakle, to je pitanje konstrukcije ili možda bolje, dekonstrukcije identiteta. Svi imamo gomilu uloga, neke su nam draže manje ili vise. No, sve se svodi na isto, na ideju da mi sebe vidimo delom nečega ili odvojenim od neke šire grupe.
Ali ovaj put se neću baviti time.
Baviću se razlozima zbog kojih ne podržavam protest studenata.
Studenti ovde ne postoje. Ovde postoje tri vrste oportunista.
Prva grupa oportunista je ona koja stoji uz dominantne struje viših pozicija hijerarhije. Poznati su nam kao izborni predstavnici. Ti ljudi su samo mlađa verzija šljama koji ministruje, ili radi na višim pozicijama bilo kog dela javnog sektora. Imaju aspiraciju da idu dalje uz tu lestvicu, stoga su odgovorni za reprodukciju stanja u kom se nalazimo.
Druga vrsta oportunista je ona koja se isto tako trudi da zameni nvo sector i pozicionira se kao deo mitologije (videti šezdesosmaše od pre koju godinu, prim.aut.).
Treća, kojoj sam pripadam, adrenalinski ovisnici, koji na kraju završe negde vam svega što se može vezati za studije.
No, sve ovo nije toliki problem.
Problem je taj što mislim da su dečki i curice na fakultetima zaslužili svaku gadost koja im je skuvana.
Zaslužila je i moja generacija. Pogotovo moja. Zato sam odlučio da neću biti sociolog. Neću završiti osnovne akademske studije. Došao sam do zaključka da mi se ta vrsta zajednice gadi.
Od mesta vrhunske kritike koja je potpuno lišena straha od vlasti, do mesta borbe za milovanje vlasti.
Logika svake vlasti je stvaranje privida obrazovanja, ne stvarnog obrazovanja. Znanje je opasno, jer znanje prispituje suštinu. Kada se preispituje suština, onda se preispituje sve. Uključujući sebe.
A to preispitivanje ne vidim ovde.
Mislim da su student glupi. I potpuno sami krivi za to. Nisu radoznali.
Nema vise češkog studenta koji će se zapaliti jer vidi nepravdu. Dakle, nije se doguralo do toga da se nema gde. Što znači da student još uvek veruju du nasi sami dužni da se izbore za ono što smatraju da im pripada. Već će neko drugi.
Još uvek veruju da je vlast adresa na koju treba da idu, a ne oni sami.
Preispitivanje sebe, radoznalost uperena ka sebi.
Ne mrvice sa stola Verbića, dekanata i rektorata.
Mač, palica, nož, benzin, pistol. Destrukcija i nasilje. Pluralizam misli.
Od Pravnog ne mogu očekivati ni trag pameti, pošto im je vrhunac Selaković, a uz božiju pomoć i Vučić. Privatni fakulteti izrodiše Velju i Stefanovića. Da nabrajam dalje?
Filozofski je izrodio ljude koji bi da mogu uperili granatu na njega.
Ne izlazite na ulicu, stoko. Stoci je mesto u ambarima, da muče nerazumljivo između sebe.
Ili izađite, ali da se usudili niste da budete nekulturni, neposlušni ili nedajblože samostalni.
Kurčite se za trideset godina time da, iako je svugde sranje oko vas, vi ste se bar setili da na pijacu kupite parfem.
 

Nedostaješ mi

Nedostaješ mi. Nedostaje mi nas prvi dodir. Nedostaje mi poljubac. Nedostaje mi kako iz jednog koraka koracas u drugi. Nedostaje mi kako dises. Uzdahnes. Izdahnes. Kad smo najdublje zajedno. Nedostaješ mi.
Nedostaješ mi. Kad se nasmejes. Osmehnes. Nasmehnes.
Nadahnes. Baš mi nedostaješ.
Nedostaješ mi. Kako brineš. Zabrines.
Nedostaješ. Dok se brijem da me gledaš. Da ti branim,ali na kraju dam da me brijes.
Da ti cedim bubuljicu u pauzama od pljuska u kolima dok se vraćamo odande.
Da mi dodas ključ. I uzmeš ključ jer sam previše pijan da pogodim bravu.
Da me poljubis jer sam zaspao i nikad mi to ne kažeš jer je samo tebi to bitno.
Da zapamtis svaki moj mladez.
Jednostavno nedostaješ.

Bludni monah

Danas je bio poprilično loš dan. Verujem da ćete saznati zašto u nekom skorijem period. Moram prvo da isprocesiram događaje. Na žalost, vratio sam se tamo gde sam bio pre nekih godinu dana.
Fizički mi je bilo muka dobar deo dana. Tu vrstu kajanja dugo nisam osetio. Ne zato što je bilo lose. Baš suprotno. Dugo sam radio na sebi. Predugo da bi mi zbog sujete to propalo.
Ali, kao što život ume da se osmehne, tako ume I da se najsmeje. Na moj račun ovaj put. Sve što imam da kažem jeste da sam danas saznao kako izgleda kada nešto loše želiš toliko dugo, a onda to vidiš kako se obistinjuje. I to te potpuno slomi. Znaš da nikakve veze sa time nemaš. Samo je zastrašujuće kada uzmeš u obzir to da se desilo upravo ono što se desilo.
Prvi put sam doživeo ozbiljnu fizičku nelagodnost jer sam video tačno onaj scenario koji sam priželjkivao.
Ceo dan mi je protekao u kajanju.
Biće ono tu još neko vreme.
Sva samilost, ljubav, razumevanje, želja, osmeh, radost. Sve je prekriveno tim odvratnim slojem čiste, valjda je to pakost, sujeta, ozlojeđenost, povređenost. Ne znam.
Na trenutak sam bio istinski sretan. A onda istinski preneražen.
Skrhan. Tužan. Pokajnički.
Voleo bih da mogu samo da nestanem. No, to me neće odvesti od problema.
A taj problem vise ne mogu da rešim. Koliko god voleo.
Ne mogu da promenim stvari koje su se desile. Moram da naučim da živim sa njima. Ili u prkos njima.
To je nešto što ću morati da naučim.
Pre ili kasnije.

Mind of a beast

Mesec je večeras čist. Čišći nego često. Pegav, ali čist. Kao da ima svoju narav. Ličnost. Celo veče, nebo beše čisto. Kao mesec.
Jedino što bi mi odvratilo pažnju od meseca je sporadična kometa koja bi u periferiji pogleda omela egocentričnost meseca. Da, večeras je pozornicu oteo Mesec. I ona sova od preko puta. Sablasna. ujednačena, postojana.
A Mesec kao malo dete. Promalja se vragolasto iza oblaka koji jure nebom, u žurbi da nekom drugom zaklone pogled.
Iz nekog razloga, Mesec je večeras svetliji nego obično. Kažu da je to optička varka. Meni deluje kao da samo žustrije pokazuje svoje lice.
Nikad niko nije zapravo video sa Zemlje njegovo naličje.
Uvek smo mogli videti samo jednu stranu medalje.
Uvek samo jedan deo slike.
Da, večeras je Mesec uzeo pozornicu samo za sebe. Sunce je udarilo refleksiju na njega.
Sova je samo učinila veče sablasnijim.

Budući šablon

Draga,vreme je da ti kazem par stvari o sebi.
Razmišljam o tvojim rečima.
Moja prošlost je jako mracna. Budućnost ne deluje drugačije.
Zašto? Postoje razlozi. Ali su nebitni.
No,kao što rekoh,razmišljao sam.
Pažljivo sam čitao sta si mi pisala o kako me vidiš.
I nije fer da ti dozvolim da i dalje misliš tako.
Jer sam takav kakvim si me opisala samo zato što me nisi videla celog.
Ja sam čovek sa ozbiljnim problemima.
Većina oživljaka na telu je sanirana,ali još postoje. Oni ožiljci koje imam na duši su neizbrisivi.
Dugo se borim sa njima,ali nikad nisu nestali.
Ne mogu se praviti da ih nema. Nije fer,kao što napomenuh,prema tebi.
Moraš znati.
Ja nisam čovek za tebe.
Divno je što me vidiš kako si me opisala. Ali jednostavno ja to nisam.
Sama činjenica da ti ovo govorim treba da u tebi probudi otklon.
Jer ti neću obogatiti život na koji želiš.
Biću ti iskustvo.
Ne onakvo kakvo zaslužuješ.
I hvala ti na zagrljaju:*

Uroš

Zdravo Urose. Dugo se nismo čuli. Nadam se da si dobro.
U stvari,nadam se da nisi. Još uvek sam strašno besan na tebe. Ne znam da li citas ovo. Da li si ikad čitao išta što sam ti napisao.
Ostavio si me. Dve nedelje posto si mi obećao da ćemo se videti.
Toliko si me zaboleo,Tifa.
Sećam se kad si prvi put došao u dojo.
Mislim da ti nikad neću oprostiti.
Svako malo pročitam priče u kojima sam te spominjao.
Prošlo je skoro decenija otkad si pobegao.
Nisi se ni javio.
Svaki put me jednako zaboli.
Sećam se i tog dana kad si otišao.
Neću da pričam sa tobom o tome.
Nemoj me čekati.
Ako kršćani idu u raj,ja zbog tebe tamo ne mogu svrsiti.
I zato ti ne opraštam.

Smrt voljene osobe

Sedeo sam za sankom kad je Sreten otvorio vest o tvojoj pogibiji na teletekstu. U prvom mahu nisam obraćao pažnju. Dok nisam video tvoje inicijale. I inicijale momka koji je vozio kola.
U tom trenu sam samo pognuo glavu.
Jednostavno me je zabolelo.
Nisam ti toliko toga rekao dok si bila živa.
Toliko mi je drago. Bile bi samo užasne uvrede i odmazde za svu bol.
A sad više nemam priliku da ti kažem ništa.
Ne znam ni koji grob da posetim.
Iako si me mrzela jer sam Hrvat.
Volija san te ka nikog do sa'.
Nisi me razumila.
Valjda jer smo pričali drugim jezikom.
Ti srpskin.
Ja naškin.

Zašto baš nacionalizam

Nacionalizam je po pravilu slep. Tup I plitak, poput malog deteta, nestrpljiv je da uzme stvari u svoje ruke. Razume stvari na emotivnom nivou I sve što napipa procesuira kroz tu prizmu.
Tumara kroz mrak I vakuum koji je sam raščistio, bez obzira prema okolini. Ne zato što je zao, već zato što ga goni glad I beda. Ali jeste zao. Maliciozan.
Nema mnogo logike u nacionalizmu. Spominjao sam to ranije. Nacionalizam je slep jer maši sopstvenu poentu. Ta navodna ljubav prema onome što smatra sopstvenim narodom je ništa do narcisoidnost iza koje se krije istinska mržnja, duboki prezir sopstvene okoline. Nesposobnost da se dostigne čistoća naroda u zamišljenom sistemu vrednosti pojedinačnog nosioca nacionalizma je uzrok te prikrivene mržnje.
Ajde hipotetički da zamislimo Nikolu Pašića, Šešelja, Vučića I Selakovića kao lozu prošlih , sadašnjih I budućih nacionalizama. Jedina očigledna razlika je u tome što je očigledan odnos proporcionalnosti rasta kukavičluka I smanjenja sposobnosti da se realnost procesuira na političkom nivou. Ono što je manje vidljivo je to da bi se posle dvadesetak minuta proveednih u istoj prostoriji vrlo verovatno pobili, pod uslovom da smo im dali zadatak da napišu pet poželjnih osobina po njihovom mišljenju, idealnih Soraba. Ko god prvi počeo da čita svoj spisak, do treće stavke bi bio osporen od strane drugih nacionalista. I demonstracija mržnje prema najbližim pripadnicima svog naroda bi počela. Pašić je pisao satirično (kontekstualno, prim. aut.) o pripadnicima svog naroda, druge vere, Šešelj je minimaksimalizovao kašiku kao nacionalno oružje, Vučić je pravni završio na tribini Marakane, Selaković iza kamere gađa studente vodom iz Hrvatske.
Primetnim li je opadanje broja saučesnika kroz vreme? Postoji jedno pravilo kada su u pitanju pokreti radikalnih ideja. Ekstremnost m.o. je po pravilu obrnuto proporcionalna broju saboraca. To je način da se stvori iluzija čistote onih koji te ideje promovišu.
Istovremeno, ako ukrstimo takav model ponašanja sa time da nacionalizam uvek usamljen, jer je izgrađen na konstantnom strahu od 'drugog', vidimo da je donekle perpetuum mobile. Dokle god je uspešan u tome da drži ruke na očima.
Ljubav prema svom narodu je oksimoron. Statistički gledano, ljudi su jednostavno ljudi. U sto procenata slučajeva. A ljudi su kontekstualno govna. Samim time, evo zašto sam spomenuo statistiku, verovatnoća da će te zajebati pripadnik tvog naroda je neuporedivo veća od one da će te zajebati neko iz plemena sa kontinenta na kom ne živiš. Ali, nacionalista je slepac jer upravo tu nepogrešivu činjenicu ne uspeva da vidi pred nosom, celog života, kroz sva životna iskustva, konstantno.
Stoga, reći ću ja ono što je nepopularno, ali jebiga, nepobitno.
Najdublje prezirem upravo onaj narod koji me okružuje. I to su sticajem okolnosti Srbi većinski. Ne zato što su loši, već zato što su, jebiga, ljudi. Niko mi vise nepravde za života učinio nije. Ne zato što su loši, već zato što statistički niko vise prilika nije imao.
Tako je I tebi, I onom do tebe, I onima koji ovo neće pročitati. Svima je tako, samo se etiketa menja.
Zato je nacionalizam slep I glup. Ohol I najštetniji upravo za one koje proglašava voljenim.
I zato, želim da zadavim sve koji se doživljavaju ljubiteljima svog naroda.
Jer onaj koji kaže da samo voli svoj narod a ne mrzi nikoga, to čini samo zato što je ili suviše velika pička da prizna svetu istinu, ili čeka da neko okrene glavu ne bi li ga ubio u paničnom strahu od drugačijeg.

Zaručnik

Duvala je bura. Njena nestašna kosa ipak nije uspela da zamagli te krupne oči dok je stajala ispod parkinga. 'Dovrai parlare italiano! Parla con lei! Ritorno in un minuto...', rekao je srebrni momak, postojan kao statua, dok je ispred njega ceo zaliv pucao a u izmaglici se nazirao Cres.
Legenda kaže da je bio poput sterlinškog srebra, oštar kao plemenito oružje.
A ona je bila prava učiteljica. Nadomak mora, zbunjena, okružena istorijom.
Kad se vratio, već su bili venčani. Stajala je kao djeva iz nekog crtanog filma, čekajući da joj se zaručnik pridruži u pohodu. Pokoriće obalu, a to je samo odskočnica za more. Taj ideal slobode. More.
I krenuli su. Korak po korak, sve su bili bliže cilju. U prkos vetru, bez spominjanja tegoba, hrabro, započeli su svoj put. Lampioni su usnuli.

Strašna stvar

Nekada znamo biti tako brižni jedni prema drugima. Toliko mekani u dodirima. Melodični u rečima. Iskreni u pokretima. I ponavljamo iste stvari na toliko originalne načine. Poljupci u sred koraka. Dodirivanje nosom kad je hladno. Dečija ruka na licu, to nezgrapno maženje. Ruka u ruci kad je najteže.
Strašno mi je kad se setim sebe strašnog. Kad se setim da u meni svaki dan čuči jedna strašna stvar koja izbije. Ne znam ni kad. Mogu samo da je naslutim. I samo izbije.
Onda se setim da nisam ništa drugačiji od ostalih.
Da je čovek sposoban za neverovatne podvige i pomoć drugom. Koliko i bezočnom nanošenju patnje iz prostog zadovoljstva. Ili potpuno rezigniran. Ne znam šta je gore.
Tad zaplačem.
Onda postanem katatoničan.
Zatim napišem ovo.

amanet

Urađeno sve što je bilo potrebno da ne prozbori sa mnom više ni jednu reč.
Prekinuta tišina o svemu.
Promenjen broj po drugi put.
Završene pripreme za more.
Seks zagarantovan.
Smanjenje alkohola.
Tablete se ukidaju.
Prošlo 6 meseci na ovaj dan.
Sad još samo da se izborim sa sobom.

Ne kliše, samo spisak

Šta biste radili da ste znali da osoba koju ste voleli, toliko duboko i toliko iskreno da vas je strah da takvu emociju nećete više nikada osetiti, verovatno nikada nije postojala?
Da je osoba, koja vas je dovela do toga da učinite najveličanstveniju stvar u svom svetu, nešto na šta ste toliko ponosni da želite celom svetu da pokažete, lažna?
Da je svaka slika na kojoj ste zajedno, zapravo jedna maska i ti. Potpuno nagi. I ta maska.
Da je sve vreme postojala samo jedna osoba koju ste prekasno upoznali.
A ta osoba je oličenje svega što se sukobljava sa onime što smatrate ispravnim, iskrenim i dobrim.
Kako se razračunati sa time da ste se sve vreme obmanjivali?
Ili bili obmanjeni. Nema mnogo razlike, krivica je vaša.
Kako to pokriti zemljom?
Kako sahraniti to?
Kako se osloboditi celog života koji ste isprojektovali sa nekim koga nema.
Kako suzbiti taj nagon da još jednom dodirnete voljene usne i otvorite oči samo da biste videli ima li iskre?
Kako ispraviti to što je najstrašnija stvar koju ste učinili u životu vezana za jednu takvu emociju?
Kako izbrisati sve izgovorene odvratnosti?
Kako biti nešto što nikada nismo bili?
A ako ode pre mene, ovo sve neću joj nikada izgovoriti.
A da sad mogu, nikad ne bih rekao.
Neću znati ni gde da je nađem kad ode.
Neće biti ni našeg klišea.
Samo još jedno ime na spisku.

Voli te tata

Zdravo ljubavi. Nisam ti se dugo javljao. Nekako sam morao da se odvratim da ti kažem poneku reč. Volim te još uvek. Duboko, iskreno, snažno, isto kao ti mene. Nemoj se ljutiti na mene. Zaposlio sam se, lepotice moja. Sad sam postao malo ozbiljniji. Želim da znaš da to radim zbog tebe. Ti si moj ponos. Moja vera, moj razlog da se probudim. Saznanje da ću te videti mi svaki dan daje snagu da dam koliko god mogu od sebe da postanem bolji. Nisam najbolji, ali stremim ka tome.
Sanjao sam sinoć da ti prolazim prstima kroz kosu. Da ti dodirujem lice vrhovima prstiju. Čak ni u snu nisam imao hrabrosti da te zagrlim u strahu da te ne povredim. Da si se naslonila na moje grudi. Spavala si, ljubavi. Delovalo je kao da slušaš moje otkucaje srca.
A ja sam bio samo zatečen uobičajenošću tvog sna. Kao da si tu oduvek. Deo mene.
Mama se još uvek nije vratila.
Ali ne brini. Doći će mama. Obećala mi je.
Mama te voli isto koliko i ja, ljubavi.
Samo se zadržala duže nego što je trebalo.
Čim se javi, ti i ja ćemo je čekati.
Spavaj, ljubavi.
Voli te tata.

Skrivena namena

Stojim. Tu. Pored nas. Dok smo prolazili. Onda kad smo se rastapali. Dve različite ljubavi koje se posmatraju iz rovova. Nisam primetan dok gorim da ostanem hladan pred tobom koja si već otišla. Dok se dva sveta ruše i dok pucamo jedno po drugom,počinjem da shvatam da sam sve vreme ja bio pokvaren. Dugo sam bio ubeđen da sam bio ispravan u svojim nastojanjima, ne nužno delima,ali kako sam mogao biti slep pred nečim toliko očiglednim, toliko otkrivenim, toliko ogoljenim, a ipak skrivenim na otvorenom, pred sobom. Nisam ni mogao biti svestan niza u kom sam se nalazio od početka tog prokletog niza u koji sam upao, spiralu koja se širi zlatnim presekom sa svakom pričom u koju udjem, krijući od sebe sopstvene želje, pod okriljem ljubavi i privida sreće, kao da ne znam da će se taj uzlet završiti strašnim padom.
Eto. Jeste. Sad znam. Nema više rova. Znam i da ćeš čitati. A kad budeš čitala, značeš o čemu govorim. Tad ćemo oboje znati da su naše istine bile različite samo od temelja.

Moja kandidatura za saziv parlamenta Filozofskog:)

Brate, znaci, ovo je moja kandidatura. Brate i znaci oznacavaju moju privrzenost Dorcolu i Munzeu. Dakle, necu diskriminisati rezidencijalno, ukoliko postanem predstavnik студената, наравно, нелегитиман, јер не признајем парламентарну демократију. Циљ моје кандидатуре је да се добро забавим, предложим увођење монархије на факултет. Потребна нам је децентрализација на факултету, Сматрам да нас више инстанце морају третирати боље од затвореника, и да наша слобода кретања није вредна ускраћивања осталих животних привилегија. Пошто сматрам да немамо права, већ само привилегије. У супротном, права би било немогуће ускратити. Зар не?

Не очекујем да будем изабран. Очекујем да изнервирам остале парламентарце, чисто због тога што сам у позицији да могу и не захтева много ангажовања са моје стране, нити планирам да потрошим много времена на парламент.

Но, ако будем изабран, обећавам да ћу активно подривати бескорисну инстiтуцију парламента у факултета, и активно наставити да промовишем принцип-један студент, један глас, сваки дан, не сваких годину дана.

У наставку је мој си ви!

Активан студент од 2006. године
Не знам колики ми је просек, као ни већину својих мера.
Успешно сам завршио прву четвртину првог столећа свог живота.
Говорим неколико језика, неке знате, неке не. Најдраже речи су ми псовке.
На факултету сам учествовао у већем броју активности уперених против управе и парламента факултета.
Мој академски успех је што још увек нисам избачен са факултета, и што имам чак неколико високих оцена.
Идеолошки лутам, иако сам у неформалним разговорима окарактерисан као анархиста, пост-анархиста, усташа, четник, сарадник националиста, комуњара, лаик, незналица, кукавица и насилник.Себе не сврставам нужно ни у једну од набројаних категорија.
Волим да идем по Европи и истражујем колико полиција има толеранције према људима са непријатељским ставом.
Тренутно радим за туђе паре, без сталних прихода.

Немам ништа истински квалитетно иза себе, али никада нисам дозволио себи да зајебем људе који то не заслужују.

Аутономију универзитета сматрам кључном за терање приватног капитала са факултета, и практикујем је кроз слободу говора и изношења мишљења у нецензурисаном облику, што ће, уколико ово буде објављено, доказати да сам до сада био конструктиван учесник у спречавању политичких странака да је сузбију.
Друга ствар која је битна, је неповредивост академског простора. Свађао сам се са свим униформисаним државним и приватним униформисаним лицима која су у мом присуству кршила тај члан статута. Укључујући и мурију, попове разних типова, приватна обезбеђења.

За крај, Барса на жалост губи од Челзија тренутно, што вам може рећи када пишем кандидатуру. Такође, и колико сам заинтересован за исту.

Наравно, цела поента овог текстића је да покажем како само за каријеристе може бити битно како ће им изгледати одскочна даска за будући посао крађе од нас који нећемо стремити ка томе да ломимо кичме оних чије поверење уживамо.

Ди енд оф моја кандидатура за парламентарца.

Тијардовић Иван, со 060060

Moje ime jeste

Kada je prvi čovek sa kojim se možemo identifikovati po izgledu počeo da hoda među svojim saplemenicima, jer pretpostavljam da je u plemenskoj zajednici živeo, nije se osećao drugačije u početku. Ali je vremenom, kroz interakciju sa saplemenicima shvatio da jeste percipiran drugačijim. Paralelno, ne istovremeno sa time, počeo je da menja svest o sebi kao o pripadniku te zajednice. Bio je deo te zajednice, ali ipak drugačiji.
Od početka je napredak, ne nužno progres, ovisio o ljudima koji su u svojim sredinama bili voljni da stanu iza svojih ideja, koliko god te ideje bile osporavane u sredini.
Biti čovek znači biti. Biti znači postati. Postati znači stvarati. Stvaranje je borba.
Ne postoji veća destrukcija od inercije. Nasilna destrukcija iz pepela stvara. Inercija rastvara.
Niko nije stvoren da bude vođa. Vođe ne postoje. Harizma je iluzija. Postoji znanje, sposobnost, mogućnost i volja.
Svaki dan sa sobom nosi nekoliko temeljnih pitanja. Ko sam, gde sam, kako sam došao tu, kuda idem, da li to želim i iznad svega, želim li da okrenem glavu kad vidim one koji ova pitanja sebi ne postavljaju.
A tu leži razlika između onih imena koja pamtimo i statistika u milijardama.

Istorija

Istorija je zajebana stvar. Utoliko jer pripoveda ono što ostaje zapamćeno u kolektivnom sećanju sačinjenom od pojedinaca. Istorija se gradi kroz interakciju pojedinaca koji dele istu sudbinu, kroz možda različite prizme, ali iste događaje. Istorija je zapamtila Dušana po njegovom zakoniku. Ja ću reći da je bio varvarin koji je starozavetnu odmazdu uneo u legalitet. Neko drugi će reći da je bio veliki vođa.
Istorija će takođe zapamtiti sukobe među kraljevskim dinastijama sa dve različite pozicije. Ja ću reći da su i jedni i drugi bili uzurpatori i tirani. Jer nisam istoričar, niti sociolog. Niti težim objektivnosti.
Istorija će dati svoj krajnji sud o Slobi, Šešelju, Koštunici i sličnim velikim imenima mejnstrima.
Ali će se istorija diviti borbi Jana, Vanje, Gavrila, Miloša. Melje, Čea, Gaetana...
Neće se obazirati na službene glasnike, javne listove i slične gluposti.
Postoji razlog zašto predsednicima, ministrima moraju stajati slike u holovima, a zašto Principu ne.
Jer jedan je Princip. Sve ostalo je politika.

Bucket list

Želim da ti slučajno dotaknem kažiprstom mali prst na vrhu planine. I da me uhvatiš celom šakom. Utopiš svoju ruku u moju.
Želim da kada zarežim staneš iza mene, budeš moj glas razuma. Da kada sam na podu ne paničiš već pokupiš moje stvari i odvedeš me kući. Našoj. Ljubavi.
Želim da budem sitnica koja ti je potrebna, a ne tvoj život. Želim da sam polovina tvog života bez koje ne mogu. Želim da se izgubim. Nestanem, u odsudnom trenuku, da kad kažu zlo o tebi, da branim sebe.
Želim da te udahnem dok ti mene izdišeš.
Želim da uvek mislis o meni.
Želim da ostarim sa tobom.
Želim da si tu bez obzira na to gde si. Želim da preplivamo mora zbog drugog.
Želim da želiš da ubiješ zbog mene. Želim fatalnost. Želim strast. Želim silu. Želim da nam Bog ne sme prići.
Želim da te konačno upoznam.

Povorka

Napisao sam jednom priču o ljudima koji su mi dragi,a napustili su me. Završio sam je strahom jer spisak nije gotov. Niti znam redosled budućih napuštanja.
Za neke će me manje boleti. Svaka smrt je tragična za one koji ostaju iza.
Ali najteža je ona koja te ostavi bez osobe sa kojom boli razgovarati za života. Iza te smrti ostaje okean žali za neizgovorenim rečima. Kao i za izgovorenim. Za onim koje bi da je moguće bile povucene. Zagljajima iz kojih nikad ne bih nestao. Poljupci koji nikad ne bi stali.
A jednom ih ipak moram sahraniti. U glavi ili stvarno.
Osim ako ne budem imao više sreće i nestao pre nje.

Jednog dana

Jednog dana,kad me ne bude bilo,Aleksandar će se okrenuti na desno i reći Selakoviću da se zajebao. Samo zato što je levica uvek u pravu. Stefanović će i dalje pokušavati da citira svoj doktorat koji je napokon dobio tri godine pošto ga je M. napisao.
Jovan će držati uzicu. Milica će juriti ko će biti krajnji preživeli ne bi li mogla da prisustvuje sahrani na vreme.
Biba će stajati i dalje u neverici što se Milica tucala sa Hrvatom kom bi bliže bilo samoubistvo no država. I to godinu ipo.
A sa svim bitnim u ds i sns je sparila.
I ni sa kim nije zatrudnela.
Jednom će lepota iščeznuti.
A sva slava u retkim treznim trenima će se svesti na porno sajtove i blog.

Autocenzura

Najgori vid cenzure. Istovremeno najčešći. Kad si novinar,onda je temelj strah da ćeš biti otpušten. Kad su u pitanju ljudi poput mene,da će neko ko ne bi trebalo da pročita videti. I naći način da te povredi.
Ali ta dva straha jednako onesposobljavaju. Sa dve naizgled različite pozicije. Ali onda se u suštini postavlja samo jedno pitanje. Da li želiš da budeš čitan,ili želiš svoju viziju istine podeliti sa svetom.
Samocenzura je strašno oruđe za manipulaciju. Jer je interpretativna. Nedorečena. Ostavlja prostor za ulepšavanje. A istine koje se moraju cenzurisati najčešće nisu lepe.
Zato svima koji pišu,bila to novinska istina ili lična,savetujem da budu brutalni. Iskreni. Postojani. Neprovereni. Bez poštovanja.
Jer kao što je samo dobra muzika sedamdesetih preživela,za pola veka ce preživeti ne blicevi,informeri,nin,vaseljenska i sličan šund,već lukovići,dezulovici i slični.
Budite hrabri,pratite svoje instinkte. Ne dozvolite da vas šefovi i pretnje kontrolišu.
Naše je da se naša istina o nepravdama čuje.
A njihovo je da im istorije sude.

Ljubav bez kompromisa

Olga,nemoj...
Molim te,ljubavi,obriši suze. Sve će biti u redu. Nemoj plakati. Molim te,ljubavi.
Mama te i dalje voli. Nije otišla zbog tebe. Mama i tata te jako vole ljubavi. Ti si naša lepotica. Sećaš se priče kada si se rodila?
Najlepši dan u našim životima.
Ti si najbolje u mom životu. I mama to misli.
Nije otišla zbog tebe,ljubavi. Nemoj to misliti. Nije tako. Pogledaj me.
Tata i mama se vole...
Uvek ćemo se voleti.
Ali nekad odrasli pogreše mnogo puta. I tada shvate da je najbolje da odu jedno od drugog.
Ali ništa od toga ne znači da te ne volimo beskrajno.
Samo ćeš sad živeti samo sa mnom.
Ne znam ljubavi...stvarno ne znam kad će se mama vratiti. Morala je da ode.
Kao što ti imaš onog dečka u vrtiću koji ne želi da ti vezuje pertle,pa sad ti nećeš da pričaš sa njim,tako i mama ima tatu.
Hehe,ljubavi,vezivao bih ja mami pertle...loš primer očigledno.
Vidiš kako si lepa kad se nasmeješ.
Mama je otišla da bi videla kakav život želi.
I mama te jako voli.
I njoj je teško.
Tata nije znao kako da joj pomogne. Zato je otišla.
Ne znam ljubavi...možda.
Jednog dana.
Ali,do tada ćemo ti i ja svaki dan biti na ljuljaškama.
Voli te tata,lepotice.

Najgore od najboljeg

Ovako stoje stvari.
Ovih dana dosta čitam u trenucima kad nisam korisniji no obično. Između ostalog,došao sam do zaključka da je daleko najozbiljniji medij u Srbiji Njuz,a najkvalitetniji analitički trust mozgova Tarzanija.
Takođe zaključka sam da je, dirkemovski,narod jednostavno više od glasača. Ispostavi se da je narod glas više.
Da je političar ovde zaštićena vrsta koja se reprodukuje praktično sama od sebe. Što nas dovodi u situaciju da je genetski basen poprilično sužen. A znamo šta se dešava kad se bliski rođaci ližu medjusobno. Dobiješ mentalno ili fizički nesposobne osobe.
Tu smo.
Imamo političku elitu koja nas sistematski izrabljuje. Dovoljno videti ko sedi u Vladi. Predsedništvu. Sekretarijatima. Ministarstvima.
Da li je za poverovati da je to rezultat meritokratije?
A sad,jebiga,ukotvilo se to tu.
No,prvi put sam počeo da verujem da će se upriliciti projekat Beograda na vodi. Samo mislim da smo se zajebali u interpretaciji značenja.
Nije Beograd na vodi arhitektonski slučaj. Beograd na vodi je navikavanje naroda na trajni post na vodi.

Udav

Planirao sam da ovo napišem na ćirilici, ali onda shvatim da je to poprilično redukciono pismo.
Stoga ću pisati ovako.
Dakle, ovo su neka od mojih iskustava iz kojih ću crpeti svoje potonje stavove.
Zatekao sam se u zemlji, teritoriji, geografskoj odrednici koja je pogođena prirodnom nepogodom. Svi smo toga svesni, neki direktno pogođeni, neki pogođeni samom činjenicom da se to desilo.
Bio sam na Savamaloj u izgradnji nasipa, dao sam doprinos koji sam mogao, ili bio voljan da dam. Kako ko želi tumačiti. Ali, otišao sam, odradio deo posla.
Kasnije te večeri sam se vratio da vidim šta se dešava, nasip je bio poprilično gotov, tu je bila neka ekipa. Nikog nisam znao, pa sam odlučio da ću dalje. Svratio sam pored vajnih klubova poznatih stoci koja se tamo zatekla tu subotu na nedelju. Ja sam bio relativno čist. Ali ljudi koji su se vraćali nisu.
Ali smrad nije dolazio od njih već od ekipe ljudi koja se našla ispred klubova u blizini tramvajske stanice kod brankovog mosta. Ti ljudi su se podsmevali i dobacivali dobrovoljcima, onoj šačici koja je prolazila na putu ka kući, pretpostavljam. Taj snishodljivi etos hipsterskih idiota koji za bilo šta sem sopstvenu samobitnost nije sposoban.
Tako da ću se osvrnuti na jedan post sa fb drugara Ivana Vlajića, u kom kudi momke koji ukradu lopate sa nasipa. Dragi prijatelju, u tvoju dobru nameru zaštite svojine grada, iako upitno jer se ne zna da li su te lipate koje si video možda privatna svojina, ne sumnjam, moram podržati one koji ukradu, jer je meni bilo jako žao što istu tu lopatu nisam imao pri sebi da bar jednog ulickanog kretena ne odalamim tom lopatom i uništim izlog kluba. Bilo kog.
Dalje, dušebrižnici koji u napadu pseudohumanosti pokušavaju da skrenu svu efektivnu energiju na društvenim mrežama u pravcu taksativnih spiskova sa ciljem maksimalizacije profitabilnosti napora da se baš njima ne desi sranje nek se jebu. Kao da slušam Pičkoustog kako govori ostaloj deci u Vladi:'Tišina, da reč nisam čuo!'.
Ono što ostaje kao činjenica je sledeće. Ako je reforma pravosuđa odrađena u pravcu nezavisnosti tužilaštva i sudova, najmanje 5 ministara će se naći pred sudom za kršenje Ustava, opstrukciju sprovođenja mera vanrednog stanja, dovođenje u opasnost civilnog stanovništva, remećenja javnog reda i mira, izazivanja opšte opasnosti, te naravno krivične odgovornosti za smrtne slučajeve i nestale. Ako ne, onda ministar pravde jeste dužan da da ostavku. Deo problema je taj sto Selaković jeste jedan od pet ministara koji se moraju naći na sudu, a isti je direktno učestvovao u reinstalaciju dela sudija koji su povučeni u jednako neustavnom delu prethodne garniture.
No, bilo kako bilo, ovo nije pravna država. Premijer je ratni haver šovinističke pozadine. Ministri su redom ljudi poznati ili kao nesposobne lutke, ili ljudi koji su jednostavno prodali sopstveni narod radi svoje funkcije. Nema veze, zato i jesu u situaciji da im Tadić daje savete kako da se izvuku piarom.
Koji će biti epilog?
Videćemo. Znam kom se ja nadam.

Preplava

Svi pričaju o tome kolika solidarnost se prikazala ovih dana. I divna je. Veličanstvena. Neosporna. Video sam Cigana kako naređuje ekipi u kojoj je bio bar jedan iz Stroja. Mislio sam da takav prizor neću videti,pa ni na gradnji nasipa.
Ali,nekako me je više pogodila suština pustoši koja je ostala iza svega. A još nije gotovo.

Moj najveći neuspjeh,ja

Jedina osoba koja je uvek,sta god birao i sta god radio, ostala uz mene. Jedina osoba koja je sve moje najgore pregrmela zajedno sa mnom. Jedina osoba koju sam mogao tretirati brutalno i najstrašnije,a sledeći tren očekivati da me zagrli i podeli koren moje tuge. Jedina koja me je čekala kad god i kako god došao. Jedina prema kojoj sam se ponašao samo onako kako nije zaslužila. Jedini pravi svedok toga koliko gresan mogu biti. Jedina osoba koja je u prkos svemu uvek videla nešto u meni. Jedina koja je stala ćutke uz mene dok uništavao sebe,da bi me jednostavno i kao da je to potpuno prirodno sakupila i vratila na mesto. Jedina koja je stala pored mene onda kad sam je najviše povredjivao. Jedina koja je imala svako pravo da digne ruke od mene. Jedina koja bezuslovno nije.
E,to je moja mladja sestra.

Besmislenost

Večeras sam saznao za tri gubitka. Ni jedan neću spomenuti. Ali ću jedan izdvojiti. Samim tim obesmisliti ovaj post.

respect my authority

Bogu božije. Caru carevo. Bog je izmišljen. Car je postavljen.
Autoritet su iz nekog nepoznatog razloga oba. Strah od kazne. Božije ili državine. To je ono što je glavni pokretač društva u kom participiramo. Ne pohlepa. Strah.
I sam sam pao pod pritiskom tog straha.
Umesto da sam sebi budem najbitniji autoritet, pristao sam na dehumanizaciju i pretnju.
Kriminal je postao jednostavno sinonim za greh. Ne kradi, ne ubij itd. Ćuti. Sem ako država ne kaže da je u redu. Onda to više nije kriminal, još manje greh.
Šta ako država greši?
Da li je toliko lako poverovati da su oni koji imaju vlast, a ne ovlašćenje kako bi bilo logično da je, najbolji? Da li je to stvarno rezultat meritokratije?
Da li stvarno postoji razlika između poslanika koji arbitrarno krade novac iz 'zajedničkog budžeta' povećavajući svoju platu i omogućavajući sebi da uštedi neuporedivo lakše od ostatka ljudi i čoveka koji danas ukrade hranu ili novac da bi preživeo? Smatram da su obe kategorije lopovi. Ali prema jednom mogu imati poštovanja. Jer zna da je to što radi ne dobro po nekoga drugoga.
Zašto Miškovića sprovode u odelu i objavljuje se njegova molba da ima drugačiji status po medijima, dok običnog momka ili curu sprovode kao najstrašnije zločince?
Država je navodno ona koja je fer. Ali država nije slepa, svakako vidi mene drugačije od onih koje su birali. I kakav je to uopšte izbor?!
Ja ne govorim drugim ljudima kako moraju živeti. Ali glasači govore meni. Glasači su ti koji meni ograničavaju slobodu svaki put kada participiraju u predstavi koja se zove parlamentarna demokratija. Tu slobode nema. 4 godine novog zatvora, samo se menja tamničar.
Zašto je u redu ići u rat ako je ubistvo greh, a crkve nikad ne osuđuju koljače mladića koje zovemo vojnicima? Zovu ih braniocima.
Zašto verujete vladi?
Šta je vlada učinila za vas?
Šta vam je učinila nažao?
Zašto odvajate državu od sopstvene okoline kada ste okruženi rezultatima njihovog parazitskog života?
Kako se ulazi u tu politiku?!
Zašto ja nisam ušao u to?
Zašto dozvoljavate da vam se svaki dan servira da je zakon države onaj koji morate poštovati?
U kom trenutku je slepilo zvano 'Uzoran građanin' postalo vrhunska vrlina?
Sokrat je skončao zbog toga, tako kaže legenda, što je u prkos svesti o lažnim optužbama odlučio da popije otrov jer je država vrhunski autoritet.
To je pravi rezultat parazitske klase koju zovete Vlada. Smrt jer je jedan Đilas, Vučić, Krkobabić, Dačić ili sličan odlučio da to mora biti, krijući se iza zakona.
U ovoj zemlji je pre par decenija bilo građanski uzorno prijavljivati komšije Jevreje koji nisu nosili obeležje.
Jel zakon nepogrešiv?
A država?
Da li je svaki život svet i vredan jednako?

Da nestane Predsednik, Premijer, Ministar, da li bi to išta promenilo u vašem životu?
A doktori?

Šta je onda zapravo autoritet?
I koga zapravo treba slušati?

Terabajti

Reci nemaju konkretnu vrednost? Ni emocije? Ko kaze?
Godinu ipo dana daha je stalo u 37 kilobajta.

Imati

Imam tri veze.
Dve ljubavi.
I samo jednu želju.
Da probam opet.

Promena

Rekoh ja davno da je promena bolna, ali neminovna. Ali promena je i neocekivana. U promeni se pronadjes, nadjes nesto, nesto nadje tebe.
Nema ni trunke lepote u toj promeni. Samo se desi. Neko je isplanira u tvoje ime. Ponudi ti nesto sto ne mozes da odbijes. Natera te da ispresecas, iskasapis, oskrnavis sve pre no sto je postojalo.
Nadje se iza tebe cela podrska, Mare kod Bitefa, Maja u kraju, Savana svakog dana.
Ali na kraju, ostanes sam sa svojim mislima.
Shvatis da se pronalazis u stihovima Hane Montane.
Koje interpretira stariji Ron Djeremi.

Stari prijatelj

Kad sam bio mladjan momak ja, citao sam cesto Ferala. Kad bismo isli za Sloveniju devedesetih, opsovanih u pesmama Balasevica, to bi bile rovovske pripreme za ubijanje beskonacnih aluvijalnih zaravni Madjarske i promatranja nepreglednih zanimljivih vodenih tornjeva na sred nicega i tako u picku materinu. Po dvanaest sati. Ko bi rekao da ce konstantni pritisci demokratskih vlasti Tudjmanove Hrvatske (tada ona nije bila moja) potpuno promeniti moj nacin razmisljanja o nacinu pisanja. Moj tata se sa mamom pretplatio na Ferala sa Bacvica i onda su nam stizale na dom. Feral je uvek bio jako lep sa prednje strane. Moj drug i ja smo se citali sa Feralom kada bih ja sacekao da tata i mama procitaju ovonedeljni primerak. On ni kurca nije kuzija. Razumeo - za Srbe. No, U pocetku sam voleo da citam Peru sonogasveta, Shitove vika, i bilo sta gde se spominje HDZ i Hercegovci. Zato sto sam ja poreklom iz Viteza, tako kaze mama tati kad mu proradi Bracka krv. Bio sam na Bracu, na mapi pise da je to Dalmacija, ali sta znam, Vitez je plemicki onako.
Taj moj drug je uvek bio nekako naivno bistar. Iskren krajnje, a logika mu je uvek bila bolja od moje. Uvek bi postavljao pitanja na mestu. I ja sam se tako uz njega prisljamcio i slusao sta on sere. Nekada ga nisam najbolje razumeo, posto bi opalio neke reci koje niko ziv ne moze prevesti. Kao onda kad se u Sloveniji niko nije hteo igrati sa mnom jer nisam znao sta znaci "bosanski pric't".
I ovaj kad lupi, lupi.
I onda su Ferala ugasili. Moj drug izgleda samo zbog Ferala bio tu. Nisam vise znao nista o Shitovima vika, nisam znao sta je Mamic lupio, da li Ciro pokusava da proda bokserski mec izmedju Jugoslavije i Hrvatske, ni da li je Tudjmanov unuk napravio muzicku karijeru. Medijski mrak. Jer mi je mama rekla da je HRT zla televizija. A ja mami verujem.
Iz Republike Srpske, ili Srbske, ne znam kako to Srbi nazivaju sada, cujem da akademska grupa OBRAZ trazi obrazovne reforme, sam saznao da je Pera sonogsvijeta otisao da radi za Roze televiziju. Valjda je uvatio bilo sta posle Ferala.
Dezulovica sam sreo u Beogradu, nije me prepoznao. Mozda zato sto me nikad pre toga nije video.
Ali ja njega jesam, to je bitno.
I onda sam veceras sreo svog druga iz detinjstva.
Jos je isti onaj stari, bistri klinac. Da ne poverujes.
Robi K

Falsiranje

Naime, svaki talenat je potrebno negovati. Neko se rodi sa estetskom senzitivnoscu, neko ko uspeva da pronikne u najbeskorisnije stvari koje je covek stvorio-umetnost. Neko se rodi sa sposobnoscu da stvara i rastvara predmete poput Diskobolosa, Davida, Mojsija, Sikstinske kapele itd... A neko se rodi sa apsolutnim sluhom. I poput mnogih drugih, ja sam rodjen takav. Apsolutni sluhista je osoba koja je sposobna da neposredno posle odsviranog tona moze, glasom, instrumentom da ponovi notu koja je u pitanju, uz jednako trajanje, eventualno da kaze koji je naziv tona, ukoliko poznaje tonski sistem. Postoje jos dva nacina da se ustanovi apsolutni sluh. Jedan je da imate dve osobe koje su pouzdano apsolutni sluhisti, koji jednako mogu prepoznati sluh, te drugi, pustiti poznatu melodiju osobi ciji se sluh ispituje i traziti od nje da peva paralelno sa muzikom. U nekom trenutku, utisati u potpunosti muziku, osoba nastavlja da peva, i u slucaju da pogodi tacno deo melodije kada se pojaca zvuk ponovo, eto nama pokazatelja da je neko sluhajlo.

Avaj, sinoc sam sedeo u lokalu i uzivao u muzici gitariste. Sjajan je momak. No, cura do mene se nije slagala sa mojom konstatacijom da momak ima fantastican glas i da ima jos bolji sluh. Njegove verzije mejnstrim pesama su bile odlicne, vrlo inovativne.

Zamolio sam je da tapne prstom svaki put kada momak po njenom misljenju zafalsira. Tapnula je tri cetiri puta, stoga ostadoh zatecen, jer nista nisam primetio. Znam da mi je sluh propao drasticno, ali nikad nisam mogao pretpostaviti da cu biti jednog dana slep na uho da ne cujem falsiranje, pogotovo kada je ceo fokus na tome.

Da bih shvatio posle par minuta da ona zapravo ne zna razliku izmedju varijacije, tipa odlazak u tercu itd i falsiranja...

Dragi moji, ovo je za one kojima je nosorog prdno pod uvo, ako neko napravi varijaciju na neku melodiju, to ne znaci da falsira, vec da mozda kompenzuje nedovoljan raspon glasa, ili praktikuje slobodu da pesmu interpretira na sopstveni nacin, sto ako je dobro, moze biti sjajno.

Kao na primer Lady Gaga sa pesmom Coldplay Viva la vida.

No, kad je imala 15 godina, rekli su joj da ima slab glas i da nije dovoljan sluhista cak ni za klavir (ni za klavir, to je poooosebna vrsta uvrede). A eto kako je prejebala Coldplay. 

pitanja na koja nikada necu cuti iskren odgovor

Deset nasmejanih lica, topao i blag razgovor, sa setom. Divan docek drage osobe, zagrljaj za zagrljajem. trenutak nemoci i suza radosnica. Odlazak kroz vrata, sa smeskom, koji ce zameniti beskrajna tezina iza ugla.
Kako cu biti zapamcen? Sta ce ostati kao moje nasledje? Kojim recima ce me se opisivati kada budem odsutan? Da li cu uopste ostati nekome u zadnjim mislima?
Imam ceo zivot da gradim to nesto. Ali i ceo zivot iza sebe u kome sam gradio. Svi se zapitaju u jednom trenutku ko su, sta su, kako ih okolina vidi, koliko zaista prijatelja imaju. I zasto su ti prijatelji prijatelji. Ja svoje cesto ne razumem. Jer nisam neko ko ume da prasta. Svirep sam, zavidan, zavidim, okrutan, u stalnim ratovima.
Kad se branim, branim se najzesce sto mogu. Nemam respekta ni prema kome. I dajem sve od sebe da budem ono sto jesam. Kako god to bilo. Nekad sam uspesan, nekad manje.
Ali ostaje ipak pitanje.
Ko sam ja kad me ne bude vise?

Radni naslov

Najteže je oprostiti sebi. Svako ima svoje dileme. Tako i ja imam svoje. Rekao sam davno da su reči oruđe.
Ideš za koji sat. Tebi je teško, to znam. Teško je i meni. Navikao sam se odavno, ali to ne znači da mi nije teško. Mamin tata je umro par godina posle tvojih. Znam da to ne znači ništa, ali ne znači da nema doze iracionalnosti. Ta iracionalnost je strah. Tata. Nazivam te Starim, kako si ti Stipu zvao, u svojim pričama. Razumi. Ali ti si moj tata.
U poslednjih godinu dana sam prošao mnogo strašnih stvari.
Voleo sam Milicu, iskreno, duboko, strašno, strasno, snažno, silovito, brutalno. Možda je reč brutalno najbolja koju mogu da iznedrim da bih opisao tu ljubav. Bilo je tu ljubavi. Možda je još ima. Molio sam je mesec dana, tiho, da me pusti da je pustim. Ti si imao ceo život jednu koju si voleo, koja je bila majka tvoje dece.
Moja ćerka će otići u zaborav. Ovih dana treba da se pojavi negde, nekome, pred očima, Olga. Voleo sam je. U stvari, uvek ću je voleti. Ona je moja prvenica. Znaš da dugo pišem. Ali eto, ispostavilo se da je najvrednija stvar koju sam napisao, opis rođenja svoje prve ćerke.
Nisi me gledao kako to preboljevam. Pitanje je da li ću ikada. Da znaš kako je Olga nastala, možda bi me bolje razumeo. Da razumeš šta mi znači Olga, možda bi shvatio zbog čega sam danas osoba koja jesam.
U budućnosti, svi smo idealne osobe. Sutra ću početi da vežbam, učim, naći bolji, ili bilo kakav posao.
Samo da prođe ova sekunda.
Ali to idealno je tako teško.
Olga je bila okosnica mog života. Ja jesam taj čovek. Jesam porodičan. Želim nekoga ko će moći da me prihvati onakvog kakav sam. I da daje sve od sebe da prebrodim sebe. Nekoga pored koga ću umeti da postanem bolji. Dugo se osećam kao polovina.
Tebi je to strano, jer si drugu polovinu našao pre moja dva života.
Ali svet u kom ja živim nije svet u kome si ti odrastao.
Postali smo bliži. Ali naši razgovori su postali mnogo više kolekcija prećutanih reči.
Poštovanje nije isto što i razumevanje. Saslušati i popovati nisu iste stvari.
Nekad čoveku nije potreban savet, samo razumevanje.
Ja ne idem kod sveštenika, kao što si ti nekad možda išao.
Sve držim u sebi.
Ili podelim ovako, amorfno sa svetom.
Ali Olga. Izgubio sam ono što sam voleo. Tata.
Duboko sam povređen.
Samo to sam hteo da ti kažem.
Čuvaj se tamo, molim te.
Nije mi potrebno da sahranim dve ljubavi u godini.

78 dana humanosti

Elem,bilo je oko 8 sati kada su se zacule prve sirene. Prva bomba je pala na aerodrom u Batajnici,ako se dobro sećam. Pre nego što je počelo,sećam se da je moj stari došao do škole,mi smo igrali odbojku. Bilo je sunčano. Rekao mi je da odmah posle dodjem kući. To sam i uradio. Kod mene se sjatio komšiluk,da bi pratili strane medije. Samo smo mi imali satelitsku. I onda je krenulo. Strcali smo se u sklonište. Ne sećam se da li je to bilo tada,ali je delovalo nadrealno kada je od udara počela da pada prašina sa plafona u skloništu. Do kraja prve nedelje je proradio inat. Odlučili smo da se u sklonište nećemo više vraćati. Tad je nastupio period apatije. Ali na neki veseo način. Prekinuli smo da se obaziremo na izveštaje o žrtvama,civilnim metama... Sa prozora smo jednostavno gledali noću crvene klice kako plešu po nebu. Na svaki od tih signalnih metaka je dolazilo oko 500 onih koji se ne vide. Ali je za klinca od 12 godina to bio spektakl. Posle mesec dana smo otišli u Sloveniju. Što je bilo teže. Svaki dan smo slušali avione kako idu iz Aviana ka našem domu. Obavezno smo zvali komšiluk da ih upozorimo. I propratna jeza da ki je to poslednji put da će se čuti od komšija. U Kopru sam se igrao rata. Nisam bio potpuno svestan da sam tamo. Znam da sam bio jako agresivan. Maltretirao sam Alena. Upoznaces ga jednom. Onda je bombardovanje prestalo. To sprečavanje humanitarne katastrofe na Kosovu. Sloba,19 zemalja i Rugova. Potpisali Kumanovski sporazum. Vojska i policija SRJ su se par dana kasnije povukle. Rusi takođe. I počeo je drugi talas egzodusa u Srbiju. Tragično je gledati sve te ljude oko sebe. Sve te izmeštene svesti koje ne umeju da se prilagode. Ne mogu ih kriviti. Ne mogu im ništa ni zameriti. Oni su zajedno sa mnom nadživeli oko 3500 palih u tom ratu. Oko 10000 povredjenih. To je bar 50000 porodica direktno pogođenih tom humanitarnom akcijom. Tih 78 dana,uspeli su u meni da probude onaj infantilni bes,koji je za posledicu imao potpuni zaborav svega što sam proživeo prethodno u Srbiji. I tog mrtvog Slobu sam doživljavao kao svog. Ne zato što ga golim rukama ne bih zadavio da sam mogao. Nego zato što je i njemu,kao i meni,neko došao ja vrata.

Ivan Tijardovic

Maks

Zdravo Maks.

Čuo sam da ti je rečeno ko sam. Nadam se da si dobro. Imao sam priliku da pročitam pismo koje ti je poslato. Nisam čuo kakvu reakciju je proizvelo, ali se nadam da mi ne zameraš jer ti pišem. Znaj da ona ne zna da sam odlučio da ti se javim. Smatram da je to časno i da je stvar poštovanja. Osećanja su komplikovane stvari, pogotovo kada je neko toliko blizak u pitanju. Želim da znaš da nisam ništa planirao. Hteo sam samo da odem tamo i ne budem sam. Ona se sama javila. Ne perem sebe od odgovornosti, znam koji deo je moj, samo želim da budeš svestan da ni jednog trenutka nisam radio bilo šta što bi bilo protivno njenim željama. Bila je divna prema meni. Osetio sam se prijateljem već posle prvog razgovora. Ona je dobar prijatelj. Retko dobronamerna iskrenost. Obično ljudi kad su iskreni, to me povredi. Iako cenim iskrenost. Ali je često bolna. Njena je bila prosvetljujuća. Podelili smo pivo predveče. Spomenula te je. Ni jednu lošu stvar nije rekla, to moraš znati, Maks. Znati koliko te ona voli, i kako te voli. Već sam jednom bio u društvu čoveka koji je toliko voljen. Ali tada je to bilo drugačije.Ta iskrenost me je bolela jer je bila sročena tako da me ubode.
Dočekala me je klimajem glave, jer je želela da se postavi kako si je ti učio. Silno odzvanjaš u njenom životu. Verovatno znaš i bolje od mene.
No, zavidim ti jer si je poznavao duže nego ja. Jer si bio tu kada je odrastala. Ja sam tu sad kad je odrasla. Ne znam koliko mogu biti tu. Znam da ću dati sve od sebe. Jer si dobro umeo da proceniš. Ti si joj najbolji prijatelj. Proživeli ste stvari koje ostaju samo vaše.
Verujem da si divan čovek. Baš onakav kakvim te opisuje. Da samo možeš da vidiš razdraganu iskru u njenim očima kada te spomene. Kao da si tu pored nas.
Ume da prozre. Da pogodi baš u dubinu. Mene je ostavila bez jedne moguće reči. Ni jedan trenutak nije bio suvišan, ako me razumeš.
Nisam došao sa tom namerom, još jednom ponavljam.
Došao sam da je upoznam. I za kratko vreme, saznao sam koliko toga o sebi ne znam.
No, samo sam ti hteo reći da ne brineš, da ću biti tu.
Nadam se da ćemo se jednom upoznati. Samo to neće biti danas.
Ja ću čuvati nju, ali i ti čuvaj meni Tifu. I reci mu da mu nisam oprostio još uvek.

Izbori

Danas je bio dobar dan. Istinski dobar. Počeo je budjenjem,uobičajeno za taj deo dana. Uzeo sam antidepresiv jer nisam video moćno sunce. I pojavilo se. Doduše,sa pogrešne strane neba, ali bitno da je tu. Nastavilo se jutarnjom gimnastikom kroz motivaciono nošenje stvari roditeljima u kola. Potom je usledila šetnja do Gnezda,u kom sam podelio kavu sa Lakijem. I čašicu razgovora o Rijeci. Rijeka se javila kako je i dolikovalo,što je bio još jedan ogroman bonus. Lepa toplina i divne uspomene.
Zatim sam posetio roditelje u svojoj kući u predgrađu. I dernekovao kao da sam Srbin! Opet se javila Rijeka,da prenese drugu moje pozdrave. Ma Rijeka je baš sjajna. Prekrasna. "Finoća!".
Na kraju su me prijatelji vratili u centar.
Svratio opet u Gnezdo.
I čuo pitanje da li sam glasao.
Primetih tek tad da se smračilo. I da je kišovito.
I da je po sata do kraja glasanja.
Zaključio sam da je po prvi put lep osećaj biti principijelno lenj.

Modus Operandi

Iskoristicu reci koje su meni jednom izrecene od strane divne osobe. Ko zna koliko cu te dugo voleti. Zeleo sam da nosis moje prezime. A danas te prezirem najdublje sto mogu. Ne znas koliko me to boli. Nadam se da nikad neces saznati. Imas decka, ako ne postujes moju molbu da me ostavis da te prebolim, postuj tog decka i povezanost koju si sa njim ostvarila. Bio sam taj momak, zelim da ne dozivi ono sto si ucinila meni. Molim te, voli ga lepse nego sto si varala mene.

Olga v slovenscini

Olga

Ko si se rodila, nisem vedel, kaj naj rečem. Drama queen, izustiti pa nisem mogel niti besedice. Krvavi klobčič, povezan z materjo.

Stal sem s pomešanimi in razburkanimi občutki. Nem pred prvim čudežem, za katerega lako rečem, da je božji.

Bila si kot hlebec kruha. Mehka, vroča in vabljiva.

Tvoja mati je pod jokom sreče skrivala solzo bolečine. Poljubil sem jo, čeprav me je sovražila iz globin duše, ker te nisem rodil jaz.

Potem pa si naju pogledala.

Navzkriž,kakor lahko pogleda sama ranljivost.

Prijela si me za prst, kot da bi vedela, kdo sem.

Pogledala si me strogo, jasno.

Nikoli prej se nisem počutil bolj bedasto.

V tistem pogledu je bila vsa modrost sveta!

Vendar nisem razumel.

Na srečo imam vse tvoje življenje, da jo spoznam.

Dobrodošla v svoje življenje!

Poslednji pozdrav

Veceras sam saznao za smrt Ace Todorovica, "prvog izbrisanog". Coveka koji je '92. prvi pokrenuo pricu o nelegalno oduzetim pravnim statusima i drzavljanstvima ljudi u Sloveniji. Coveka koji je imao volju koju sam retko sretao, ako ikad ponovo. Coveka koji je za sve sto nije imao bio kriv utoliko sto je voleo jedan zivot koji je samo nestao. Coveka koji je odlucio da je najbolji nacin da upozna dubinu problema koji postoji, da jednostavno zivi zivot tih problema.
Secam se kada sam ga upoznao. Bio je zivlji od mene. Sitan covek od ciste energije i prljavih brkova. Vrlo veseo. Ispod brade je uvek stajao jedan manje ili vise razdragani osmeh.
U Ljubljani si me drzao kao svog, ucio me da saosecam sa tudjom patnjom, da je nekada dovoljna mala stvar da nekome znaci za zivota, da je sujeta samo nesto prolazno. Neke stvari sam uspesno naucio. Neke nisam.
Salio si se da cu ti biti zet za koju godinu. To je bila tvoja i moja fora. Nikad ti nisam rekao koliko mi je bilo drago kada si mi rekao da me smatras svojim sinom. Koliko sam bio ponosan.
Poslednji put smo se videli nedaleko od mesta gde ti pisem ovo. Kao uvek, obgrlio sam te. Mogao sam da budem slobodan u svemu sto ti kazem, nije bilo ni jedne preke reci koju si za mene imao.
Bio si razumevanje.
Cast mi je sto sam te poznavao, Aco. Zahvalan sam ti na tome sto sam uvek mogao da te pozovem da ti kazem da me nesto tisti. Cenim to sto nikada nisi izdao moje poverenje.
Bio si najveci mali covek u mom zivotu.

Poslednji pozdrav, prijatelju. Ostaj mi u miru.

Ja cu te pamtiti.

Iskreno tvoj.

Ivan Tijardovic

Kako su Mare i Ivan napravili poklon za Mareta

Osvrcem se celog zivota. Zbog sebe, vise nego zbog drugih ljudi.
Nemam straha prema proslosti. Nemam srece za buducnost. Neka vrata su ostala zatvorena iza mene. Neko je znao da se necu vracati. Koracam dignute glave i pogleda u napred dok me vetrovi sibaju po licu. Cujem nepoznate zvukove koji se prelamaju kroz moje stope. Okrenem se da bih video odakle sam poceo. Ali koraci se gube u magli. Gledam svoje misli koje teku pored mene, pruzam ruku da bih ih uhvatio, ali poput koraka, neuhvatljivi su. Idem ispred sebe, posmatrajuci ljude kako me primecuju, ali su im lica samo poznata, sva podjednako.
Cujem poznat glas.
-Kuda idemo danas Mare...
Nastavljam dalje, sireci vidike. Vreme je promenjivo. Prolecu slike svih dogadjaja kojih se ne secam pored mene, dok se upinjem da spazim i jednog. Kao ringispil.
Drzim nekoga za ruku, ali ga ne mogu videti, znam da je tu. Osecam ga. Osecam.
-Gde ces Mare...rece poznati glas kroz distorziju koraka
Nema nikoga, samo ruka i obris osobe.
-Tu sam, to moras znati...
Vidim vrata kroz daljinu. Nema niceg sem vrata. Ruka me steze sve jace, nezno. Pouzdano, ljubavnicki.
Ne znam gde sam, ali znam da ne lutam. Nije san, jer nisam zaspao istinski nikada.
Uvek je korak ispred mene. Prokleti korak. Sve sto me sprecava da budem na pravom mestu je taj jedan korak koji se ispreci ispred mene.
Osecam ljubav. Nesigurnu. Ta ruka me podseca na nju.
Zbog tog koraka ne znam da li vrata idu ka meni ili ja njima.
Jos jedan osvrt iza sebe pre nego sto uhvatim kvaku.
Neko me je pretekao. Usplahirenost. Treperenje.
-Volim te, kao nikoga ranije. Ti si moj jer sam ja tvoja. Tvoja sam jer si ti moj. Vise ne moras da se osvrces.
-Zbog cega si cutala, rekoh voljenom glasu.
-Jer sam tu da te cutke uvek drzim za ruku, a prijatelji tu da ti pomognu da nadjes put.
Zakoracao sam kroz vrata.
-Stigao si. Dobrodosao na svoj rodjendan prijatelju, rece poznati glas.

Prohibicija od pre godinu dana

I tako smo se nagutali smoga,a hitna htede naplatiti prevoz. Pardon,pogrešna priča. Opet smo tu gde smo bili pre ko zna koliko mesečnih ciklusa. Famozna prohibicija se vratila u velikom stilu! Crven tepih od promenjenog zakona o lokalnoj samoupravi je opunomocio naše gradske vlasti da nam nametnu celibat. Svi znamo da momci lakše padaju pod uticaj seksualne privlačnosti kad potegnu pivo u 22:57. Empirijski dokazano. Elem,valja se raditi nešto. A to nešto zavisi od mene. Jer ja sam djak,student,radnik,klosar, svalja,ratar,turistički vodič...imam mnogo uloga,i o skoro svakoj je ispevana pesma. Kako objasniti privilegovanima sa jeftinom kantinom da ljudi imaju potrebu za uživanjem alkohola neovisno od doba dana? I nemamo svi da kupimo karton dnevno ili nedeljno za svaki slučaj. Ne kažem da su ti ljudi što žele da se osećam kao kriminalac kad tražim pivo na trafici zli. U stvari,želim. Jer me je ostavila devojka i dečko isti dan. Baš onaj dan kad mi se rodilo dete. I kad imam da pesacim 10km do gajbe jer nema buša zbog letnjeg rasporeda gsp. Ili brojnih situacija o kojima ti sa jeftinom kantinom ne sanjaju. Pa,za početak,da se vidim sa drugima koji misle slično. A odatle,mašta radi svašta. Imam kičmu,i samo se donekle savija. Uzdravlje

Dan kada je muzika stala (16)

Treći svetski rat će biti vođen atomskim bombama, a četvrti kamenjem. Tako je nekako govorio Ajnštajn.
'Počelo je tako što Ameri nisu slušali Engleze, pa su abnormalno iznervirali Kineze. Japanci iskoristiše trenutak slatki, pa vratiše Amerima za Hirošimu i Nagasaki.', reče Rambo u jednoj pesmi.
Zemlja je za tri nepuna dana postala. Nije bilo ni prilike da narod izađe na ulice i kaže šta misli o ratu. Nije bilo vremena za logore. Ne bi ni bilo svrhe. Ishod bi bio isti.
Milijarde mrtvih u sekundi. Gradovi cu nestali u užarenoj pečurci koja se nadvila nad planetom. Ostao je prah i poneki temelj civilizacije koja je bila najmoćnija sila u univerzumu. Ispalo je da čoveku nisu bili potrebni ni vanzemaljci ni asteroid da ga natera da ujedini čovečanstvo. Prvi put da su ljudi bili zaista jednaki. Ali ni traga utopiji.
'Vatra je jedini Sotonin prijatelj', kaže pesma 'Američka pita'. danas je muzika zaista stala. Ali nije bilo dece koja bi vrištala, niti ljubavnika koji bi plakali, niti pesnika koji bi sanjali.
Ostao je samo ustajali zadah smrti koja se po koji put vratila po svoje. Ali ona je zaplakala pred prizorom.
Krstaški ratovi su počeli zbog pohlepe. Prvi svetski rat je počeo zbog teritorije. Drugi je počeo zbog ljudi.
Treći je samo počeo. Niko nije ostao da ga dovrši.
Mesija je bio tu negde među nama. Samo smo ga mi ignorisali. Onaj odozgo je ostao zatečen zatvarajući vrata WC-a. 'Nije me bilo dva prokleta minuta!', verovatno je pomislio.
Možda je to bio njegov prvobitni plan?
Oni koji su preživeli nuklearni udar su krenuli u potragu za preživelima. Ali ta humana osobina - saosećanje, se brzo pretvorilo u završavanje započetog. Ljudi su se ubijali zbog konzervi koje su jedine mogle da prežive. Ko zna koliko miliona tona eksploziva je stvorilo 'užarenu atmosferu' na zemlji.
Neki predsednici i bivši moćnici su preživeli. Ali nije bilo nikog nad kim bi vladali.Nije bilo nikog ko bi im sudio. Novac nije imao nikakvu vrednost. Nije ostalo ništa čime bi se trgovalo. Biljke su ubrzo izumrle. Životinje stradale masovno. Leševi su bili neupotrebljivi, masakrirani vatrom ili radijacijom. Plamen koji se nadvio nad Amerikom, Rusijom, Kinom, Iranom, Evropom, i Južnom Amerikom, visok nekoliko desetina metara, goreo je dva meseca.naftna polja na Aljasci, istoku Azije, Africi i Sibiru su eksplodirala. Zemljotresi su potopili Japan, Kaliforniju, podelili Evropu, zapadnu Aziju i potpuno promenili izgled planete u roku od dve godine. Reke su nestale u plamenu.
Temperatura je toliko porasla da je otopila sav led sa polova i podigla nivo vode za skoro 100 metara. U kombinaciji sa zemljotresima nastali su cunamiji. Sve što je ostalo od čovečanstva je izbrisano.
U prvih par sekundi, elektromagnetni talasi, prouzrokovani eksplozijama, su uništavali sve elektronske uređaje u avionima koji su leteli. Svih stotinjak hiljada satelita koji su leteli u orbiti je palo kad su nestali centri koji su im slali podatke o korekciji putanje.
Oblaci nastali eksplozijom su otišli do 500km u vis, potpuno prekrivši planetu. Sunca neće biti vekovima. Jedino su se himalaji izdigli drastično. Na 40km.
Posada svemirske ekspedicije Narodne Republike Kine, prve ljudske posade koja je otišla na Mars, krenula je 10 godina pre katastrofe. Put do Marsa je trajao skoro godinu dana. Posle 6 meseci prekinuta je komunikacija sa Maticom, zbog straha od špijunaže Amerikanaca, koji su par godina ranije doživeli poniženje kad je njihov svemirski brod 'prevideo' ostatak Hejlijeve komete i završio u plamenu. Sve je teklo po planu. Plan je bio da kineska posada na Marsu ostane 20 godina. Posada se sastojala od 5 žena i 5 muškaraca, te da svaka žena zatrudni. Kada bi deca navršila 18 godina, uputili bi se ka Zemlji.
10 godina posle katastrofe na Zemlji, posada doživljava nesreću i pada na obronke Himalaja, na 5km nadmorske visine. Njihova svemirska odela otporna na sve vrste oštećenja rade na nuklearni pogon.
Ironično, ono što je uništilo njihovu civilizaciju im je spasilo živote. Dezorijentisani, njih 15 napušta olupinu i spušta se ka podnožju planine.
Na polju pepela koji se puši ugledaju čoveka, deformisanog tela kako kopa po lešu neprepoznatljive životinje. Taj prizor ih podseti na scenu iz jako starog filmskog evergrina, 'Odiseja 2001'
Ali tada shvataju zašto nema melodije. Tako nije govorio Zaratustra. Muzika je davno stala...

Тифа и Кјану

Божић је, још мало ће нова година. Ово је први Божић да ми кућа није пуна драгих људи. Први пут не бежим од гужве да се осамим у гомили. Нема родбине, нема пријатеља, нема чашћења и објашњавања зашто не могу баш са свима да наздравим. Нема љубљене крај мене. Нема снега. Нема радости на улицама које су давале тај шмек дану који се ни по чему не разликује од било ког другог. Осим што се разликује.
Отишао сам у своју најдражу цркву. Фратар ме се сетио. По томе што се не крстим и окрећем леђа кад излазим. Само се насмејао и климнуо ми главом.
Било је празно, јасле, језив Исус, неколико смртника и ја. Онако како волим. Сећам се када сам први пут ушао у Кружну цркву. Осећао сам се неадекватно. Странац који улази на туђу територију, чекајући да га домороци сатерају у ћошак.
Али годинама чувајући тај дан и ритуал необјашњив самом себи, постао сам домаћи у својим очима. То нешто, тај дан, дигнута глава и мисао, учинило ме је другачијим, људскијим, разумљивијим за оне који не могу проникнути у ту суптилну разлику између традиције и доживљаја. Научило ме је и да имам више разумевања према истима.
Као увек, стао сам у доњи леви угао просторије. Погледао горе и уживао у тишини. Сабрао сам мисли, сагнуо главу у знак захвалности, окренуо се и пошао ка вратима.
Крајичком ока сам видео благо саблазнуте погледе неколицине излазећих док сам леђа окренуо Христу.
Тихо сам изашао из Цркве и једноставно отишао.
Прошла је скоро деценија откад си ме напустио. Не само мене, наравно. Прошло је скоро 15 година откад си ми први пут пружио руку.
Често мислим на тебе, некако се надам да и ти понекад помислиш на мене. Сећам се како смо заједно учили један другога стварима, у и ван сале.
Сећам се последњег договора да се видимо. Ниси се појавио. Ниси се ни јавио. Ниси имао храбрости да ми кажеш у очи да ћеш отићи.
Оставио си ме да се питам скоро десет година. Био си ми брат.
Не могу ти опростити, али те још увек волим.
Да само знаш колико пута сам се свађао са нашим пријатељима због тога, вратио би се.
А на то шта смо били, сваки дан ме подсећа једина слика коју држим у соби све ово време. Ти и ја.
Тифа и Кјану.