Божић је, још мало ће нова година. Ово је први Божић да ми кућа није пуна драгих људи. Први пут не бежим од гужве да се осамим у гомили. Нема родбине, нема пријатеља, нема чашћења и објашњавања зашто не могу баш са свима да наздравим. Нема љубљене крај мене. Нема снега. Нема радости на улицама које су давале тај шмек дану који се ни по чему не разликује од било ког другог. Осим што се разликује.
Отишао сам у своју најдражу цркву. Фратар ме се сетио. По томе што се не крстим и окрећем леђа кад излазим. Само се насмејао и климнуо ми главом.
Било је празно, јасле, језив Исус, неколико смртника и ја. Онако како волим. Сећам се када сам први пут ушао у Кружну цркву. Осећао сам се неадекватно. Странац који улази на туђу територију, чекајући да га домороци сатерају у ћошак.
Али годинама чувајући тај дан и ритуал необјашњив самом себи, постао сам домаћи у својим очима. То нешто, тај дан, дигнута глава и мисао, учинило ме је другачијим, људскијим, разумљивијим за оне који не могу проникнути у ту суптилну разлику између традиције и доживљаја. Научило ме је и да имам више разумевања према истима.
Као увек, стао сам у доњи леви угао просторије. Погледао горе и уживао у тишини. Сабрао сам мисли, сагнуо главу у знак захвалности, окренуо се и пошао ка вратима.
Крајичком ока сам видео благо саблазнуте погледе неколицине излазећих док сам леђа окренуо Христу.
Тихо сам изашао из Цркве и једноставно отишао.
Прошла је скоро деценија откад си ме напустио. Не само мене, наравно. Прошло је скоро 15 година откад си ми први пут пружио руку.
Често мислим на тебе, некако се надам да и ти понекад помислиш на мене. Сећам се како смо заједно учили један другога стварима, у и ван сале.
Сећам се последњег договора да се видимо. Ниси се појавио. Ниси се ни јавио. Ниси имао храбрости да ми кажеш у очи да ћеш отићи.
Оставио си ме да се питам скоро десет година. Био си ми брат.
Не могу ти опростити, али те још увек волим.
Да само знаш колико пута сам се свађао са нашим пријатељима због тога, вратио би се.
А на то шта смо били, сваки дан ме подсећа једина слика коју држим у соби све ово време. Ти и ја.
Тифа и Кјану.
Отишао сам у своју најдражу цркву. Фратар ме се сетио. По томе што се не крстим и окрећем леђа кад излазим. Само се насмејао и климнуо ми главом.
Било је празно, јасле, језив Исус, неколико смртника и ја. Онако како волим. Сећам се када сам први пут ушао у Кружну цркву. Осећао сам се неадекватно. Странац који улази на туђу територију, чекајући да га домороци сатерају у ћошак.
Али годинама чувајући тај дан и ритуал необјашњив самом себи, постао сам домаћи у својим очима. То нешто, тај дан, дигнута глава и мисао, учинило ме је другачијим, људскијим, разумљивијим за оне који не могу проникнути у ту суптилну разлику између традиције и доживљаја. Научило ме је и да имам више разумевања према истима.
Као увек, стао сам у доњи леви угао просторије. Погледао горе и уживао у тишини. Сабрао сам мисли, сагнуо главу у знак захвалности, окренуо се и пошао ка вратима.
Крајичком ока сам видео благо саблазнуте погледе неколицине излазећих док сам леђа окренуо Христу.
Тихо сам изашао из Цркве и једноставно отишао.
Прошла је скоро деценија откад си ме напустио. Не само мене, наравно. Прошло је скоро 15 година откад си ми први пут пружио руку.
Често мислим на тебе, некако се надам да и ти понекад помислиш на мене. Сећам се како смо заједно учили један другога стварима, у и ван сале.
Сећам се последњег договора да се видимо. Ниси се појавио. Ниси се ни јавио. Ниси имао храбрости да ми кажеш у очи да ћеш отићи.
Оставио си ме да се питам скоро десет година. Био си ми брат.
Не могу ти опростити, али те још увек волим.
Да само знаш колико пута сам се свађао са нашим пријатељима због тога, вратио би се.
А на то шта смо били, сваки дан ме подсећа једина слика коју држим у соби све ово време. Ти и ја.
Тифа и Кјану.
No comments:
Post a Comment