Nalazim se u izazovnom trenutku života. Pokušavam da uradim najbolje što mogu. Trudim se da donesem odluke koje su dalekosežne koliko i svaka druga,s time da sada postoji svest o tome koliko posledice idu daleko. Obično ljudi razmišljaju o prvom talasu posledica. I ta svest je ono što donošenje odluka čini teškim.
Druga stvar koju sam primetio je da u trenucima izostanka hrabrosti i snage pribegavam iracionalnosti.
Desio se jedan trenutak ne toliko davno, kada sam se iskreno pomolio bogu. Situacija je bila potpuno izvan moje kontrole a posledice su bile potencijalno katastrofalne. Reda života i smrti. Jedna užasna situacija koju nikome ne bih poželeo. Sticajem okolnosti, stvari su se završile bolje od najluđih snova.
Danas stvari nisu toliko dramatične ali su implikacije šire. Ne prestaje život ali se iz korena menja nekoliko ukoliko ne donesem odluke koje su ispravne. Naravno, rezultat neću znati dok ne odlučim.
Ono što me posebno brine u paralelnom koloseku je to da se glas koji sam u pozadini čuo u ranije spomenutoj situaciji javlja opet. Kao pokušaj podvesti da mi da amnestiju za paralizu. Za prokrastinaciju. I teško mi je da se oduprem tome. Kao da nisam sam u ovome. Što je verovatno najveća podvala podsvesti koju ti može prirediti. Jer jesi sam. Apsolutna sloboda nosi sa sobom apsolutnu odgovornost. Pobedu.
I poraz.
Pretpostavljam da trenuci nemoći i straha svako od nas postaje dete kome je potreban roditelj koji zna. Zbog toga ga izmišljamo i nazivamo imenima.
A na kraju ipak sve leži neumitno na nama.
