Uputstvo za delovanje protiv policijskog maltretiranja

Na prethodnih nekoliko studentskih protesta je prijavljeno vise pokusaja uticanja na studente (pretezno zenskog pola, sto je seksisticki samo po sebi) od strane mahom sredovecnih I blizu sredovecnih osoba za koje se opravdano pretpostavlja da rade za neku od drzavnih sluzbi kojima nije u interesu da se studentski pokret rasplamsa, sto ukoliko nekome nije jasno mogu objasniti. Takodje, primetno je I neprijateljsko raspolozenje prema studentima od strane uniformisanih pripadnika MUP-a, sto nije nepoznat metod pokusavanja razbijanja pobuna bilo koje vrste.
Odmah mogu uociti dve instance na kojima se pritisci vrse na studentsko telo. Jedna je hijerarhijska, gde se policajcima, iz nekog mog iskustva mogu sa odredjenom sigurnoscu reci da su u pitanju stariji pripadnici MUP-a, nalaze da prema studentima iskazuju pasivnu agresiju koja se moze objasniti kao nezadovoljstvo cinjenicom da su primorani da rade nesto sto ne zele, dok je druga, takodje iz mog iskustva sa policijom, mladji pripadnici MUP-a, koji nisu sigurni do koje mere je moguce ici kada su u pitanju implicitne pretnje, te cesto (dovoljno cesto) te pretnje postaju eksplicitne.
Navescu nekoliko nacina da se odupremo toj vrsti pritiska I podeliti uputstvo na dve instance:
Ukoliko ste u grupi od najmanje dve osobe:
-istog momenta kada se primeti bilo kakva neprijatnost, trazite uniformisanoj osobi da se identifikuje (na to imate pravo po zakonu) I pri prvom eventualnom odbijanju uniformisanog lica da se legitimise pocnite da snimate razgovor na bilo koji nacin
-ukoliko neko u vasoj okolini ima telefon ili fotoaparat/kameru, pocnite da snimate uniformisano lice uz obzir da postoji mogucnost da ce doticno lice pokusati da vam oduzme ili mozda cesce unisti aparat kojim ga snimate ili slikate
-ukoliko slikate uniformisano lice, posaljite nekolicini osoba mms sa tom slikom sto pre, ako ste u mogucnosti
-ukoliko nemate sredstva da napravite audio ili video zapis, potrudite se da negde ostavite pisani trag broja znacke, imena ili opis fizickog izgleda ukoliko naletite na osobu koja je u civilu a neprijateljski je nastrojena (bezbednosne sluzbe)
2. Ukoliko ste sami:
- trazite unformisanom licu ili osobi koja je neprijateljski nastrojena da se identifikuje I zapisite to
-istog momenta posaljite nekoj trecoj osobi poruku sa sadrzajem identifikacije, I svojom tacnom lokacijom, kao I vremenom kada ste imali susret sa tom osobom/ama
-ako ste u mogucnosti, snimajte razgovor u audio formatu, posto slikanje ili snimanje video zapisa moze dodatno isporvocirati policajce ili pripadnike drzavnih sluzbi u civilu, sto se u eventualnom odsustvu svedoka moze pokazati vrlo losim po vas
-ukoliko nemate mogucnost snimanja razgovora, pozovite osobu ciji broj znate napamet I ostavite otvorenu liniju, uz glasniji govor, da bi osoba sa druge strane linije shvatila o cemu se radi (ako nemate kredita, mts ima opciju slanja besplatne molbe tako sto ukucate *140*3816(4/5/6)*******(taraba, neam znak ovde), za telenof I vip ne znam da li postoji takav servis)
-iz bizarnih razloga radjeno istrazivanje vezano za silovanja u SAD krajem proslog veka je pokazalo da je u slucajevima napada najefikasnije privuci panju vicuci fraze tipa “pozar”, “vatra” I slicno. Na zalost, realnost je da ce se veci broj odazvati na neciji poklic u pomoc za zastitu private svojine nego ako je neciji integritet u pitanju. No, misljenja sam da je najmanje sto mogu uciniti zapravo da primoram osobu koju ne poznajem da mi pomogne stavljajuci je pred svrsen cin, nego dopustiti da se brutalnost organa sile provuce neopazeno



Najbitnije je, kao I za sve vezano za protest, prenositi sto veci broj informacija sto pre, jer se stvara mreza informacija koju je tesko razbiti…naravno, mreza informacija je prva odbrana od pokusaja gusenja protesta. Tako mora I ostati.

Prohibicija

Pozdrav sa beogradskih barikada. Mladi ovde. Ima nas raznih. Delimo se po supkulturama, muzici, hobijima, pogledima na svet, generacijama… Spajamo se po klubovima, kafićima, splavovima i parkovima. Upoznajemo se najčešće u parkovima. Ima onih koji piju alkohol, i onih koji ne piju. Malo toga se promenilo od vremena kada su neki pre nas bili mladi. Raznolikost koju posedujemo nas cini zanimljivima, kako sebi, tako i drugima. Noćni život koji krasi Beograd nije stvoren pameću gradskih vlasti, vec duhom mladih. Mi smo ti koji osvetljavamo svoj grad kada stariji gase svetla. Mi ga održavamo u životu 24 časa dnevno. Ne radi se ovde o alkoholizmu, kako neki pokušavaju da opravdaju prohibiciju. Niti se radi o dušebrižništvu gradskih vlasti. Radi se o direktnom udaru na mogućnost izbora pojedinca da sa svojim životom radi šta želi, dokle god izbori koje pravimo ne ugrožavaju druge. Svojim apolitičnim izlaskom u parkove i okupacijama istih želimo da stavimo do znanja da nismo nemi posmatrači života u gradu u kom se nalazimo. Svoj stav iskazujemo mirno, vršeći pritisak na one koji su birani od strane naroda, i plaćeni od strane naroda čije živote i slobode pokušavaju da kontrolišu, da nam vrate naša mesta okupljanja. I još bitnije, način na koji se okupljamo. Ovaj grad ima krupnije probleme od činjenice da nekome u gradskoj vlasti smeta gitara, pesma, žamor i mladost po parkovima, uglovima, štekovima itd. A skoro ni jedan od tih većih problema nema izvor u nama.
Vratite nam duh grada po kome smo poznati, ovo više nije molba.

Iskreno, vaša omladina.
Uzdravlje

poruka upravi filozofskog

Kada su naši profesori studirali, Plato je bila velika garderoba u kojoj je bilo moguće bezbedno ostaviti stvari I kretati se akademskim prostorima neograničeno. Profesori naših profesora su bili kolegijalni I neopterećeni uslovima van datog I usvojenog znanja. Nekako, znanje je bilo dvosmerno. Studentski period je bio obeležen istraživanjem života. Putovanja su bila imperativ. Ono što je danas suteren I prodavnica u suterenu je bio studentski klub Filozof, kog se I sam sećam. Išao sam na prve pank svirke tamo, upoznao dosta ljudi, formirao se kao deo supkulture koja je izgradila inherentni metodološki pristup rešavanju aktuelnog problema. Najefikasnija putanja između dve tačke je najčešće prava linija.

Bio sam tu u poslednjoj godini kada je na faksu bilo moguće zapaliti cigaretu bez prodekana za finansije (podseća li vas ovo na ministra finansija?) koji mi preti kaznama I izbacivanjem sa fakulteta. Žao mi je što nismo vratili formalno dozvolu pušenja na fakultetu bar tokom trajanja blokade.

Pričali su mi profesori o međusobnom poštovanju (koje još nije sasvim nestalo, ali plašim se da će sa sadašnjom ''starom gardom'' to odumreti) profesora I studenata, u čiji je odnos bilo ugrađena sistematična radoznalost I dovođenje u pitanje sopstvenih stavova. Ne idealizujem I ne romantiziram neproživljenu prošlost.

Govorim o sukobu onoga što želim, a onda čujem poklapanje iz prošlosti, I onoga u čemu živim.

Sestra mi je upisala fakultet ove godine. Familija nije najsretnija zbog toga. Sa dobrim razlogom. Poslednjih pet godina sam dao fakultetu, od kog sam malo upotrebljivog naučio, ne toliko krivicom profesora, koji su bez dileme vrsni u svojim domenima, koliko u praksi upravo onog načina života kog se profesori sagovornici prisećaju, a ja pokušavam da uhvatim u naznakama.

Nina neće iskusiti ni deseti deo onoga što sam iskusio sam. Tragedija leži u činjenici da su hodnici najvredniji deo akademskog prostora. Učenje nastupa čim se završi šturo predavanje po principu esspresso lungo, I izađe na hodnik sa profesorom, u boljem slučaju, sa profesorom koji ima vremena između idiotskih pregledanja šablonskih kolokvijuma I loših seminarskih napisanih u neznanju (ruku na srce, studenti nemaju ni poštenu šansu da nauče kvalitetno da pišu usled brzinskog prelaza gradiva), da vas odvede na kafu (ne sećam se da sam ikada platio I jednu stvar dok sam sedeo sa profesorima, I malo me grize savest).

Gde smo sada?

Studenti uvek žive u senci svojih profesora. Taj utisak stičem I u opisima svojih profesora mojih profesora. A moji profesori su mi na hodnicima podarili enormna znanja. U svemu tome, kada se okrenem iza sebe I vidim da je najvredniji deo znanja prenesen tamo gde opterećenje novcem ne postoji, postavim pitanje sebi o odnosima koji su zavladali između nas u senci I onih pod čijim smo senkama.

Hodnik je mesto na kom profesor prilazi kao prijatelj. Kao neko dobronameran, intelektualni autoritet koji pokušava da stvori ekvilibrijum znanja, dajući sve što može u slobodnom vremenu koje mu je na raspolaganju.

Ne učionice.

Kada sam se rodio, znanje je bilo besplatno. Deljeno je javnosti. Javnost je još uvek postojala.

Kad sam počeo da studiram, školarina je bila 86 000 din, što je u odnosu na kurs bilo oko 900 evra.

Prosečna plata je bila oko 200 evra. Realnost je bar 10% niža.

Danas je školarina na Filozofskom fakultetu 1200 evra. Ili oko 120 000 din.

Studenti Filofaksa nemaju ni jedan prostor u kom se mogu događati vannastavne aktivnosti. Ne postoji otvoren prostor za komunikaciju između javnosti I akademskih elita (elita je ovde krajnje pežorativan pojam). Obezbeđenje fakulteta se od mandata Aleksandra Kostića prema osobama romske nacionalnosti, očiglednog nižeg socijalnog statusa, odnosi rasistički. Vrlo eksplicitno. Naravno, postoje dva čuvara koja na taj rasistički ukaz ne pristaju, neću ih imenovati da ne bih uticao na njihova radna mesta. Ostali su zaplašeni da će izgubiti crkavicu od 18 000 din.

Tetkice imaju empatički momenat prema studentima jer neki od njihovih sinova I ćerki pohađaju ovaj fakultet. Znaju koliko je uprava Filozofskog bahata, svaki put kada na kraju meseca razmišljaju da je za njih dvadesetak ukupno potrebno nepune 4 školarine ne bi li im pale plate, a one opet kasne neretko.

Jedini za kog nemam opravdanja ni po kom osnovu jeste Peđa, prezime mu ne znam, koji je za mojih 5 godina na fakultetu (da, loš sam student, po kriterijumima koji su jedino relevantni ljudima čija je etika diskutabilna), ako se ne varam, Šef tehničke službe (to mu je titula valjda, kao higijenski tehničar u Mc Donald's restoranima; ne omalovažavam čistače, već Peđu). U poslednjih pet godina, zajedno sa par ljudi, uglavnom neobaveštenih radnika obezbeđenja, sa manje ili više uspeha je opstruisao sve aktivnosti studenata I javnosti na fakultetu koje se nisu slagale sa politikom uprave. Poslednji u nizu gafova je pretnja policijskog čupanja noktiju, mislim da imamo I snimak toga.

Studenti njemu nisu pretili. Sticajem okolnosti, znam gde čovek živi. Redovno ga viđam. Nikada mu reč jednu nisam rekao. Na fakultetu poštujem načelo odsustva argumenta sile u raspravi, iako mi upotreba iste nije strana.

No, ako želim slobodan Filozofski, poštovanje načela nepovredivosti akademskog prostora mora biti neprikosnoveno.

Davanjem ingerencija flagrantnoj budali da koristi silu protiv studenata, nekome ko nije student I za kog nema jasno definisanih kriterijuma gubitka položaja na fakultetu je strategija koja kao krajnji cilj ima da pacifikuje studente koji vide korenito loše promene u visokom školstvu.

No, pacifizam ne podrazumeva pacifikaciju.

Mi, studenti koji vidimo problem tamo gde su drugi slepi I/ili nemi, imamo ograničeno strpljenje. Pored toga, nećemo biti doveka studenti. Ne zaboravite na te dve stvari kada sledeći put budete slali privatne falange.

Uprava kao da je smetnula sa uma (više me čudi ta činjenica kod Aleksandra Kostića), da je motivacija čudna stvar. Ljudi koji su učestvovali u blokadi su videli da je bolje moguće. Nije to maštarija tržišne ekonomije u koju se sliva visokokvalifikovana intelektualna snaga, kakvu imaju zaluđeni I infantilni učesnici reforme visokog školstva. To je danas usađena realnost koju svako od učesnika blokade posmatra drugačije, ali kao nepobitnu činjenicu.

A koristeći bezobzirnost onima kojima otimate pomalo, možete doći u situaciju da se nađete pred grupom ljudi koja nema više šta da izgubi.

Iz iskutva vam mogu poručiti, da je stvar postala lična.

reakcija na zabranu uprave filozofskog održavanja foruma studenata etnologije i antropologije 24.11.2011.

Večeras je studentima etnologije I antropologije zabranjen pristup učionici 105 u svrhu održavanja vannastavne aktivnosti. Ako se uzme u obzir da biti student podrazumeva proces koji nadilazi aktivnosti vezane isključivo za aktivnosti unutar konteksta predavanja I vežbi, možemo reći da je došlo do opstrukcije studiranja jednoj grupi koja se nalazi kao konstitutivni elemenat Filozofskog fakulteta.

Jedan od argumenata uprave Filozofskog protiv blokade od strane studenata je bilo pitanje oduzimanja ostvarivanje prava na rad naučno-nastavnog kadra (koji se, van pojedinaca, nije bunio, ili nama kao studentima to nije bilo poznato). Istovremeno, jednako jak argument protiv blokade je bio I uskraćivanje prava na pohađanje nastave studentima koji aktivno nisu učestvovali, ili nisu podržavali aktualizovani oblik izražavanja studenata koji su bili aktivni u istoj. Nalaže se zaključak da je bolonjizacijom studiranje izjednačeno sa pitanjem rada, time studentska populacija uvrštena u radnički kontekst. No, pitanje studiranja je kompleksnije od načina na koji trenutna elita posmatra proces nstudiranja, kao matematičku formulu 8h rada na fakultetu, 8h rada van fakulteta I 8h sna. Studiranje je proces lutanja, usmerenog jednim širokim dijapazonom interesovanja nastalih tokom razvoja mišljenja pojedinca. Pravo učenje nastupa posle svršetka osnovnih studija, kada student dobija bazu znanja koju može da gradi. Bolonjizacija daje beskompromisno minimum minimuma znanja, uz maksimalno rasipanje kvalitetnog vremena kroz oticanje upotrebljivih resursa ka odstranjivanju onih koji nisu apsolutno najbolji. Sa druge strane, sistemsko I standardizovano obrazovanje ide uvek u pravcu ekvilibrijuma I davanja mogućnosti onima koji su na početnoj tački bili ispod proseka. Danas se po ko zna koji put otkad sam na fakultetu desilo da institucionalno bez rasprave dolazi do segregacije po principu političke I lojalističke podobnosti od strane dekanata Filozofskog.

Naime, studenti spomenuti na početku teksta su odbijeni kada su tražili ključ učionice 105, od strane obezbeđenja u čijoj nadležnosti se nalaze ključevi učionica iako su imali odobrenje sekretara fakulteta.

U tom trenutku je jasno odvojena populacija koja je po subjektivnim kriterijumima podobna dekanatu u odnosu na one koji su nepodobni. Samim tim, zadržavajući formulaciju da je studiranje proces koji nadilazi robotsko praćenje predavanja I vežbi, pravo na rad I samoostvarivanje je uskraćeno kolegama sa etnologije I antropologije.

Ustav Republike Srbije garantuje pravo na rad, koje je studentima implicitno regulisano kroz podzakonske akte o visokom školstvu. Pored toga, apolitičnost univerzitetskih institucija je pobijena diskriminisanjem jedne nepreteće grupe ljudi, po principu političke nepodobnosti po, opet, subjektivnim kriterijumima uprave Filozofskog.

Samoorganizovanje studenata je istorijska tekovina svih fakultetskih ustanova u Srbiji. Garantovana sloboda, ne privilegija, to je pravo I obaveza. Ne može biti oduzeto niti ekskluzivno. I uprava je poslednja instanca koja ima pravo uticaja na bilo kom nivou.

Forum studenata etnologije I antropologije je zabranjen, čime je uprava stala na stranu samo jednog načina delanja na fakultetu, a to je sistematično ukidanje kritičkog mišljenja koje nije spremno na dodvoravanje.

djole, ivana i ja, sa prvog dana blokade filoloskog

Jebi ga. Pauziramo sa akademskim vokabularom.

Dragi studenti, ovde vasi studenti. Samo da se javimo da smo dobro. Nismo spavali celu noc. Koncentracija nas pomalo izdaje, te nam ne zamerite na eventualnoj nekonzistentnosti.

Fali nam kreativnosti. Nama, studentima. Ima nas raznih, onih sa dobrim I zlocestim namerama. Ali nas vezuje zajednicki prostor, zajednicko vreme, problemi, svi ih imamo, I svaciji su njegovi najbitniji.

Blokiran je Filoloski fakultet, treci dan za redom. Bilo je zestokih rasprava, psovki, lepih reci, romansi, I novih, kao I obnovljenih prijateljstava.

No, fali nam kreativnosti. Deluje kao da smo zaboravili da smo mladi, da nismo svi ozbiljni, da ne moramo to biti. Kao I uvek, najbolja zajebancija je bila na cudnim, perifernim I neocekivanim mestima. Kroz glave su prolazile stotine ideja komentarisane uz smeh, ali je ostalo sve na krajevima usiju.

Ako damo detetu spajalicu I kazemo mu da smisli nacine upotrebe, dobicemo beskonacnu listu kreativnosti. Tu istu spajalicu smo naucili da posmatramo kao vezu izmedju dva papira. Eventualno vise. I to je to.

Negde na putu ka trzistu rada smo izgubili radost stvaranja kroz razmisljanje I otkrivanje. Negde smo ubili tu radoznalost.

Preuzela nas je panika, postali smo preozbiljni, zatvoreni za kreativne ideje. Suzbijamo to dete u sebi.

Umesto da blokadu iskoristimo da pokazemo sta sve student moze znaciti, ostali smo zarobljeni umovima onih protiv kojih dizemo glas.

Umesto da pokazemo sve potencijale koje imamo I podelimo sa svetom sva svoja interesovanja, sve svoje talente, svaki tracak inovativnosti, ostali smo u okvirima koji su za nas vec predvidjeni.

Blokada je , izmedju ostalog, prilika da se u kontekstu stvaralacki potentne atmosfere, u produktivnoj interakciji, studenti samootkrivaju I nova otkrica o sebi aktuelizuju.

Kada pisemo ovo, naravno, racunamo da ste vi koji citate lenji, glupi I neprijateljski raspolozeni spram dugackih recenica, kao sto je upravo ova.

Zato.

Hajde!

Hajde da zapocnemo nesto novo.

Neocekivano.

Ne zaboravite da hrabrost nije odsustvo straha, vec delanje u prkos strahu.

Mi bismo hrabro da pricamo o supkulturama, pornografiji, gurmanluku, nacinu organizovanja dece u vrticima, mentalno ometenim osobama, svojim privatnim problemima, o profesorima.

I ocekujemo da se nista nece desiti.

Sve iznad toga je uspeh.

S verom u Borga, za hrs masni, slobodu slasnu.

Svi koju su za dignite ruke.

plenum, malo maštovitiji naziv

Plenum je direktno demokratsko telo konstituisano od strane ljudi koji u datom trenutku učestvuju u njemu. Plenum prati kontinuitet svih prethodnih plenuma. Plenum nije telo u kome postoje fiksne pozicije u kontekstu stalnog i nestalnog članstva. Formalno, nema nikakvih ograničenja ili postavljanja kriterijuma učestvovanja pojedinaca. Plenum je politički neutralno telo. Svaki plenum se saziva u skladu sa voljom pojedinaca voljnih da u njemu učestvuju. Legitimitet priostiče iz prava učestvovanja svakog od zainteresovanih za probleme svoje neposredne okoline. Plenum je telo koje je neutralno dokle god svaki pojedinac može da necenzurisano iskaže svoje mišljenje na način koji smatra da je najpodobniji, bez posrednog ili neposrednog ugrožavanja jednakog prava svih prisutnih.

Plenum ne prepoznaje političke opcije koje postoje van njega. Dosledno poštovanje pravila rada plenuma obezbeđuje njegovu neutralnost.

Plenum demonstrira volju ljudi koji su prisutni. Kao takvo ne prepoznaje ni jedan oblik predstavničkog sistema koji sliva glasove većeg broja pojedinaca u jedan.

Plenum promoviše argumentaciju pojedinca, u koju ne ulazi argument sile.

Najjaci argument protiv ideje parlamenta koji imam

Mislim da nikada nisam video više nasmejanih lica u istoj prostoriji kao na blokadi. Bila je dovoljna jedna pesma Bitlsa, jedna pesma sa stihom "Move your feet and feel united", i nekoliko ljudi, da bi se pokrenula mala žurka, pred verovatno najteži trenutak u toku ove blokade. Ništa nam nije bilo teško. Ni da se svađamo među sobom, ni da se bijemo sa nacističkim gamadima, ni da budimo jedni druge posle dva sata sna. Nije bilo teško pretrpeti Kostine psovke posle besane noći dok ga budim. Nije mi bilo teško da delim mirise u trista osmici. Nije mi bio problem da sedim satima na plenumu koji je neefikasan do zla boga.
Najteži trenutak je bio sekundu pre nego što se masa vratila u sto kec, tren spoznaje da je sledeća tema zaista deblokada. Bio sam na desetak okupacija fakulteta, celih univerziteta, kampusa itd. Ali ni jedna nije bila ovoliko moja. Ni za jednu nisam bio voljan da svesno žrtvujem zdravlje, odnose sa dragim ljudima, sa devojkom, sa porodicom. Ni za jednu nisam hteo da budem prvi u liniji kada je potrebno braniti ulaz na fakultet.
Prvi put sam premostio svaki antagonizam prema ljudima sa kojima se privatno ne slažem, ako su bili voljni da jednakim žarom rade isto što i ja.
Bio sam svedok najlepših trenutaka u svom studiranju. Sve što su mi roditelji govorili da ću iskusiti tokom studiranja, nisam uspeo da vidim tokom svojih 5 godina studija.
Stekao sam prijatelje, prijatelji su mi postali braća, učestvovao sam u stvaranju prvog kolektivnog sećanja na Filozofskom, koje nije sadržalo malverzacije, spletke i slične stvari. Stvorio sam mali svet, koji će ostati na celom fakultetu. Nikada više neću gledati trista trinaesticu, trista osmicu i sto kec na isti način. Nikada više neću gledati hodnike na drugom i trećem, bez slike šatora.
Želeo bih da se zahvalim noćnoj smeni na svim neprospavanim noćima, na svakom gladnom jutru, na svim grižama savesti koje su nastupale kada nisam bio sa vama u odsudnim trenucima.
Vidimo se na protestu.

Obraćanje plenumu, ad hoc

Ne zaboravite da smo i mi nastali korišćenjem rupa u sistemu na fakultetu.

Neverovatno je iskustvo posmatrati ljude koji su stereotip mladosti, slobode, volje, snage, mašte, ljubavi, istine. Suprotstavljeni su starijima, koji su na pragu spoznaje da neće još dugo biti tu. Da će svet kakav su gradili ostati drugima. Iako su isti taj svet oteli svojim starijima. Namesto da sa ponosom promatraju prkose koji se rađaju.

Strah je sve to. Nepoznanica.

Strah rađa nepoverenje, strah čini ljude sebičnima.

U svem tom stvaranju sveta, rađa se haos. Svako ima svoju viziju tog haosa. Preuzeti su modeli delanja starijih, u panici da će kontrola koju nemaju biti vraćena starijima. Zatočenost u okvirima koje kritikuju. Ovo gde smo sada su ti okviri. Umesto da razmišljamo uvek, formalizujemo svaki aspekt bunta.

Zašto ne grešiti? Svojih se grešaka ne stidim, i svaka greška je novo iskustvo. Greške su dobrodošle, jer prepoznavanje grešaka, ne sankcionisanje, daje jasnu perspektivu.

Moj cilj ovde nije da budem obavezan i ozbiljan. To sam na državnom fakultetu. Ovde sam da stvorim podlogu za nešto lepše.

Ne verujem u poraz. Ne verujem u nedostatak snage i volje. Nisam dovoljno star da kažem da je dosta.

Ne želim da se probudim i kažem da sam mogao dalje, više i duže.

Ne želim da žalim. Mogu, želim, hoću. I nikome, sem onima sa kojim delim sudbinu nisam dužan ni trunke.

Prosto jer je ovo moj svet, moja budućnost, moj pokušaj.

Ne, glasam za znanje, protiv deblokade.

Idemo dalje.

Cetiri studenta

Četiri studenta na filozofskom fakultetu. Traže utehu u hladnoj noći. Radijator ne radi, ali osmeh ne nedostaje. Glavna preokupacija je hrana i da li iskoristiti crkavicu od donacija za preživljavanje noćne smene do jutra. Dilema koja ih mori je gde spavati, da li tamo gde je veći broj ljudi, ili tamo gde je najmanja šansa da po deseti put budu probuđeni ne bi li se blokada održala i narednog dana. Svaki tren je nova pobeda. U društvu sebičnog, mikro svet koji stvaraju je trenutak istinske zajednice neopterećene tegobama svakodnevnice. To veče je poput fotografije. Boje naših aura razlivaju se poput akvarela. Kokteli emocija prolaze poput vrtloga kroz naša krhka tela. Poenta je negde između želje da promene svet i nade da se ništa neće desiti. Za tih deset dana su prošli sve i svašta. Neki su se poznavali od ranije, većina se upoznala tokom blokade. Pali su neki smuvovi. Nanjidesuka. Dodeshitaka. Ogenkidesuka. Oyasuminasai. Nisam siguran šta sve ovo znači. No, verovatno se dublji smisao krije negde iza jupitera.

Devojka sa čardaš nogama je zamenjena patuljkom sa perom u kosi.

Sasvim prigodno se kroz zvučnike netbuka čula pesma ’’Save tonight’’. Patuljak se osetila kao da je u nekom filmu.

Bujice ideja potresaju mlade umove. Entuzijazam kroz bojazan da će ovaj trenutak proći neopaženo. Ta uska grupa povezanosti i nove porodice koje se rađaju na svakom koraku. Nije bitno šta će biti sutra. Danas žive kao da sunce ne izlazi.

Nema dozvole uplitanja okoštalih umova opterećenih racionalnim i dostižnim. Ovo je san o nemogućem. O nečemu što su njihovi roditelji odavno zaboravili. Nešto što nikome sem njih nije bitno više.

Solidarnost je osnovna vrednost. Empatija je najviše osećanje. Pomoć je ta spona koja spaja dodire i sentimente.

Okviri koji postoje van ove blokade ne odgovaraju potrebama ta četiri studenta. Najobičnije aktivnosti, poput pranja zuba pred spavanje, se obavljaju na podu ženskog wc-a, bez histeričnog pogleda robova rodnih predrasuda.

Fakultet je posle mnogo godina postala multifunkcionalna zgrada. Rađa se kreativnost u upotrebi. Ne postoji pogrešan način da se iskoristi sav potencijal institucije koja je nekada davno služila studentima.

Javlja se istinska autonomija mladosti. Komunikacija je dvosmerna, studenti podučavaju jedni druge, na desetine radionica. Prvi put otkad su na fakultetu, stvarno su kolege. Kolegijalni. Ne suprotstvaljeni, ne zarobljeni, prihvaćeni, slobodni da kažu kako i šta misle. U mogućnosti da se bave svim što ih vuče da saznaju. Bez imperativa ispravnosti i bezgrešnosti. Oni su global na lokalu, sposobni da imitiraju ceo svet precizno. Uz sve mane i vrline.

Shvataju polako šta univerzitet mora biti. Učionice su postale poželjna mesta, posle početnog entuzijazma za neradom. Ali autoriteti profesora žsu redefinisani. Odbija se novi sistem srednjoškolizacije visokog obrazovanja.

Stvara se humor razumljiv samo učesnicima blokade.

I najbitnije od svega, spontanost.

A da, nastaje i ovaj tekst.