Misli

Svaki pisac kog sam upoznao u životu je mrzeo. Možda je onaj neki Duško Radović ili Ršumović voleo ili voli, ali oni koje ja cenim nisu voleli. Ili jesu. Samo su dobro sakrivali.
Ne pokušavam da se poredim sa Hemingvejima, Orvelima, Hakslijima. To su mi inače najdraži pisci. Hemingvej ne toliko zbog stila pisanja koliko zbog toga što se identifikujem sa njim. Ironično, jedina stvari koje znam o životu dotičnog su da je bio alkoholičar, da je voleo pičku, mrzeo sebe i da smo delili neke vrednosti koje se mogu labavo vezati za antifašizam. Zapravo, najviše ga poštujem što je sebi prosvirao glavu. Nisam sklon divljenju samoubicama, iako često osećam empatiju, možda je bolja reč razumevanje, prema činu. Možda je i on kao ja maštao o tome da se izopšti iz vrste ginući za stvari u koje veruje. Prilično sam siguran da je Orvel o tome maštao.
Rođen sam u zemlji koju je neko razjebao i dao mi iskustvo posmatranja raspada društva koje ne poznaje pojam individualizma. Niko nije rekao koja su pravila igre, samo koja je kazna. Šta znači biti pojedinac smo izmislili mi.
No taj generacijski spor će se rešiti onako kako je rešavano i ranije. Krvlju. Mada imam osečaj da će moja generacija biti mrtvorođena.
Zato su mi uzori oni koji jesu.
Nema umetnosti u koju nije utkana suza, krv, znoj. Nema umetnosti bez promene stanja svesti. Bez te mržnje nema ljubavi.
Čovek koji danas ne mrzi nije živ.
Čovek koji danas ne mrzi ne može da bude hrabar.
Onaj koji mrzi sadrži poriv da umre. Onaj koji ima poriv da umre može učiniti sve što želi.
Ne postoji veličanstvo koje nije nastalo posle užasne patnje.
Jesenjin je plakao nad štenadi. Jer nije znao za gore.
Ja plačem nad slepim kukavičlukom. Jer ne znam za gore.
A jebem ti mater što zuriš u ekran.

Običaj

To veče si vozila ti. Popio sam previše pored premalo ljudi koji bi me zadržali. Po običaju. Po navici.
Bila si zahvalna što nemam novu priču koje bi se stidela. Kojom bih se hvalio.
Bila si zahvalna što voziš automatik jer možeš da me držiš za ruku dok ja besnim kroz frustracije koje se probijaju uz alkohol koji isparava. Razmišljaš da će moj bes da se pretoči u razbijanje tvog teško zarađenog ajpeda u stranoj zemlji na kraju jebene pičke materine u koju si morala da odeš. Da bi ustedela za ajped. I poslala mami da otplati kredit za kotao da se greju.
Zahvalna u kolima koje su tvom pijanom dečku dali roditelji. Ka vašem domu koji su vam dali roditelji tog pijanog kretena kog u novom napadu mržnje i frustracije nad sopstvenom nesposobnošću da stvori bilo šta za sebe, voliš. Voliš me.
Kako možeš da voliš nekoga ko živi u iluziji da je bolje umreti ubijajući manifestacije svojih suprotnosti nego negovati porodicu?
Nekoga ko bi te ostavio zbog balija, četnika i ustaša?
Kako voleti debila kom je dobrobit za svoju porodicu proizišlu iz rada za državu vredna prezira i radije će umreti pod jarmom najsurovijih privatnika?
Daleko od tebe?
Kako razgovarati sa čovekom koji članovima partija brani ulaz u dom?
Kako stajati sa čovekom na čijem pragu stoji SF/SN?

Kako me nisi izbacila iz kola do sad?