Most preko Ade

Mostovi su valjda simbol povezivanja. Ono, napraviš pilon na jednoj strani obale, pa na drugoj, i nabacaš stubove između, nakrkaš betonski, da se tako, kolokvijalno izrazim, socijal realizam, i eto kapitalističkog mosta predviđenog za prevoz robe, posledično, ne i nužno, ljudi. Kao Europska Unija. Prvobitno za protok robe, a od devedes' druge, ako se ne varam, i za protok ljudi.
I sad šta, slušam o raspravi u vezi sa imenom novog nam mosta preko Ade, koji će povezivati skoro-pa-blokove i ono čudo iza Ade, i čujem tako između ostalog da nam je to poklon od gradonačelnika. Novogodišnji jebem li ga. No, nisam siguran za koju tačno novu godinu. Sećam se da sam prošle godine dobio ogroman kurac. Pretprošle isto. I pre toga. Sad mi nude ogroman most, sa najvećim kurcem u Evropi.
Iskreno, mene grize savest zbog tog mosta. Jel razmišljao neko o tome šta to čini okolini?
Betonska monstruoznost, jedna odvratna krađa obale, taman kada se priroda koliko toliko povratila od Ada-šoka. Dalje uništavanje životinjskog sveta reke i veštačkog jezera. Koliko je običan čovek postao akutno kurcobolan kada su ovakve stvari u pitanju govori iz mog iskustva najčešći prvi odgovor sagovornika na pitanje uticaja po okolinu. Rast jebenih cena nekretnina. Dalje implikacije promislite sami.
Da li želim da mi ogroman kurac od mosta, pored hrama u obliku zlatnog glavića, bude simbol mesta u kom živim? Ne. Da hoću, bavio bih se imenom betonske godzile koja guta sve oko sebe, u potrazi za svetim gralom progresa.
Dakle, gradonačelniče, opet si mi poklonio jedan ogroman kurac. Koji sam, opet, ja platio.

blokadni dnevnik 9.12.-16.12.

Petak, 9. decembar

Još uvek ne mogu da poverujem da je uprava fakulteta iskoristila našu dobru volju da ne ometamo nastavu u sto kecu i poslala Peđu i ostale iz tehničke službe da nam pokradu stvari. Pitam se koliko će stvari biti uništeno. Nervoza među kolegama je i dalje prisutna. Mislim da ću iskulirati večeras, eventualno ću svratiti do Lakija u lokal da se izjedam od besa.

Vreme je da počnem da planiram novu godinu. Za sada je Srebrno jezero najbolja opcija. Pitanje koje ostaje otvoreno je novac, i da li ću moći da uzmem kola.

Subota, 10. decembar
Ne mogu da nađem literaturu za ispit. Imam još vremena, ali knjiga nema. Ne želim da uzimam od svojih, a za biblioteke trenutno nemam para. Kao ni da vratim ostatak para za takse za novi indeks, ni za prijave, ni za vraćanje ostatka duga za školarine. Otkad su mi nacisti slomili ruku u poslednjem napadu, izgubio sam sve klijente za prevođenje. Što znači da nemam stabilne prihode pre početka kobne „dveiljadedvanaeste“. Ako svi pomremo, nije problem, no, bilo bi krajnje problematično da ne doživim smak sveta jer nemam para za hranu, zar ne?
Nedelja, 11. decembar
Dan za oporavak. A prošla nedelja je bila baš naporna. Nadoknade izgubljenih predavanja iz perioda blokade uzela su maha. Jasno mi je da ako ne platim na mostu, platiću na ćupriji. I sve je to super. No, profani su ostali nemi na izbacivanje studenata iz sto keca. Van nekih tugaljivih usputnih komentara i sitnih razgovora, prave reakcije nema. Čuo sam priče da će Filozofski, koji navodno nema ništa van dugova, da o svom trošku plati nadogradnju šestog sprata. Pošto već šest godina ne možemo da dođemo ni do čega sem do krajnjeg bilansa fakulteta, u svetlu netransparentnosti finansija istog, moguće je da postoji slamarica. Nedostupna studentima.
Ponedeljak, 12. decembar
Borko se ubio na današnji dan. Saznao sam za to sat vremena pošto sam tadašnju devojku otpratio na autobus. Sparingovali smo često. Bio je mnogo jači od mene, brži, u krajnjoj liniji, bio je jedan od najboljih boraca moje generacije u Evropi. Nikad ga nisam obišao. Nekako mi je uvek bilo teško. Svaki put u rodnom gradu prođem pored njegove kuće, ali nikada ne skupim hrabrost da pokucam na vrata.
Bio je dobar. Strašno kompetitivan i sujetan, ali verujem da je zbog toga bio među najboljima. U svakom slučaju, bolji sportista od mene.
Shvatio sam da o njemu pričam samo sa Saldinom...
Jako mi nedostaje.
Večeras smo napisali zahtev za plenum u sto kecu. Očekujem da ćemo biti odbijeni, sudeći po tome kako nas uprava tretira.
Utorak, 13. decembar
Danas me zvala Vesna, dekanica. Na mobilni. Pričali smo dobrih 45 minuta. Pored potpuno nadrealnog iskustva sa jednom prijatnom ženom koja je apsolutno odsečena od realnosti koja je okružuje, utisak je da je uverena da radi u korist studenata. Ona je nesvesna svih finansijskih malverzacija na fakultetu još iz perioda Kostića, onog bivšeg tranzicionog dekana. Nema pojma ni za potkradanje brucoša od generacije 2006. (ja sam jedan od tih studenata, mislim na 1.000 dinara uplaćivanih na fiktivan račun bez kog ništa dalje nije moglo da se radi) pa sve do poslednje afere sa brucošima, ni i situaciju oko štamparske greške u vezi sa bodovima i veštačkim povećavanjem školarina.
Rekla mi je da sam do poslednjih pet minuta bio vrlo kulturan. Biće da se osetila uvređenom kad sam joj odbrusio da mi ne glumi mamu pošto sam rekao da priča sa jednim od napadnutih studenata čija je dovođenja u opasnost ignorisala i tokom blokade, a posle blokade da ne pričamo. Naime, strašno se jadna potresla oko mog pocepanog potiljka.
Baš jadna.
Sreda, 14. decembar
Ko bi rekao, dobili smo sto kec. Vesna je odlučila da nam da nešto što nam je statutom zagarantovano! Now that’s a first! E da, Peđa, ona flagrantna budala iz tehničke službe, udarila je Draganu u pokušaju da joj razbije telefon dok je snimala klupe uklonjene još tokom blokade, za koje je zvanična priča da su ih blokaderi slomili. U međuvremenu sam saznao nezvanično da je vođa parlamentaraca došao na ideju da optuži nas za to. Problem je u tome što klupe nisu slomljene. Draganin mobilni jeste.
Elem, plenum je prošao sjajno, posećenost je bila bolja nego što sam mogao misliti. Nedostaje mi svakodnevno zasedanje. Ta nasmejana lica, naš mali svet. Baš sam ponosan na sve što smo učinili.
Četvrtak, 15. decembar
Danas sam video da smo de fakto prepoznati kao sila sa kojom se na fakultetu mora kalkulisati. Nemamo monopol nad silom, imamo monopol na argumentima. Oni iz studentskog parlamenta, skupa sa upravom, moraju računati na to šta mi govorimo. Bilo nam je potrebno tri nedelje ne bismo li naterali parlament da igra kako mi kažemo. Naravno, ne bi li dobili više od 80 glasova na sledećim izborima, pokušavaju da sve što smo iznosili tokom blokade prikažu kao svoje napore. No, mi imamo dokumentovane snimke, oni imaju datum poslednje sednice.
Tribina u CZKD je obeležena revoltom uperenim protiv predstavnika iz MUP-a koji je pokušavao da slika učesnike, i potpuno nesnađenim predstavnikom ministra Obradovića, koji studente smatra nedovoljno bitnim, sem ako nisu podmladak neke partije. Što automatski etiketu postavlja u drugi plan.
Petak, 16. decembar
Bakićeve vežbe su prošle kriminalno. To je sve što mogu reći. Kriminalan sam bio ja, da se ne zaboravi. No, nedostatak slobodnog vremena i sna uzimaju danak.
Nadam se da ću imati priliku da se iskupim u skorijem trenutku, makar me koštalo seminarskog.
Dobra stvar je što iz metodike imam dodatne dve nedelje da napišem završni rad.
Kako to samo grandiozno zvuči.
Mislim da uprava fakulteta zaboravlja da neću doveka biti student. A i da nisam zlatna ribica. Tako mi svega, shvatam sve što se dešava jako lično.

kako je sociologija postala nanovo bitna, sve osim nauka

Знало се одавно да је социологија на Филозофском лево оријентисана катедра, која својски, у потрази за објективношћу, тежи да лево не буде. Да се разумемо, нити постоји индоктринација од стране професора, нити штиво иде у правцу улевљивања читалаца, једноставно се ради о томе да не постоји свеобухватнија хуманистичка дисциплина од социологије. Ту некако налећем на закључак да је у питању просто бомбардовање информацијама које me tera da se osvestim pred patnjom o kojoj slušam svaki dan na predavanjima. Na tom polju ta tobože objektivnost gubi smisao. Tu studenti postaju levlje orijentisani. Čak i oni koji to nisu. Nisu svi komunisti, anarhisti, socijalisti i slične etikete. Ali nas ima takvih.
No, razlog zašto govorim o ovome je jedan novi trend na Filozofskom.
Ni jedna druga katedra se ni tokom, a ni posle blokade nije aktivno pozabavila pitanjem iste. Ne znam koliko su studiozno obraćali pažnju na nas, ali znam da jesu.
Profesori, je li.
Asistenti su nam nudili pomoć u obliku hrane, odeće i sličnog, dok ih, verovatno, ne mogu znati pouzdano, uprava nije zaplašila. Inače, ne znam da li znate u kakvim su pozicijama asistenti i demnstratori?
Pored toga što fakultet ne želi da plati demonstratore, ili jako slabo asistente, u cilju skraćivanja troškova te iste ljude opterećuje sa po nekoliko predmeta. Poznajem ljude sa doktorskim zvanjima koji u svojoj disciplini ne mogu da zarade dovoljno za preživljavanje, pa neretko moraju da uzimaju dodatne (?!) poslove sa strane.
Druga strana medalje je uvek ona koja je vidljivija, a to je pozicija u kojoj su studenti.
Oni koji nisu na sociologiji.
Naime, kada sam stupao u blokadu sa kolegama, danas prijateljima, ni jednog trenutka nisam pomišljao da postoji čak i daleka mogućnost da imam ikakve posledice po svoj akademski napredak. Padalo mi je na pamet da možda mogu izgubiti godinu zbog susпензије, или да будем избачен на сличан начин као професорка Шакота-Мимица, али да моје оцене испаштају због учешћа у блокади, чак ни код професора са којима сам можда и имао несугласица, никада.

Епилог других студената, са других студијских група, је другачији. Поред активног шиканирања подржаног од стране професора са филозофије, бруцоши који су учествовали у блокади озбиљно страхују од тога да ће морати да напусте факултет због немогућности да напредују. Неколико колега са других студијских група из истог страха, иако су ту већ коју годину, размишљају да се пребаце на социологију. Јел јасно некоме колико је ово проблематично?
Нема поенте да именујем професоре или студенте. То губи смисао када се у једначину убаци чињеница да нико осим нас самих није вољан да уради било шта по питању страшне злоупотребе аутономије Универзитета. Јер неповредивост интегритета професора управо та аутономија брани. Обезбеђује атмосферу у којој је објективност при давању оцене гарантована.

Дакле, где смо сада?

Социологија је постала азил за неподобне на Филозофском, јер испада да једина не дискриминише другачије мишљење.
Какви год мислили да су наши професори, стоји чињеница да се нико други сем социолога није забринуо око учесника блокаде, не у контексту родитељске бриге, иако је и тога било, колико постављајући превасходно питање наше поруке и њеног значења.
Хвала и оним изолованим представницима других катедри.

У име студената социологије, осим у име представника оне лиге, колеге са других катедри, видимо се на предавањима чим положите диференцијалне испите.

Dragi Ivane

Dragi Ivane. Završavam tačkom jer nisam siguran kako drugačije da završim rečenicu. Nadam se da čitaš ovo na svoj 48. rođendan. Ne znam da li ćeš imati dece. Nisam siguran ni zašto mi potomci prvi padaju na pamet.
Nadam se da nisi sam. Ako jesi, nadam se da si sretan.

Možda još uvek nije vreme da ti napišem pismo. Možda te pravo pismo sačeka na dvadeset peti rođendan.

Ne zaboravi da muzika nije umrla kada je Don Mcclean pisao o Valensu u American pie, već da se to desilo kada je Nirvana dobila prvog fana.

I ne stidi se stvari koje si učinio.

Vidimo se za dve godine.

Tribina na etf

osuđenik na smrt

Strah otima. Drhtaj preuzima. Zidovi sa svih strana. Poslednji pokret ruke. Voleo sam je do pre deset minuta. Do trenutka sazrevanja misli o konačnom. Sad razumem o čemu je mislio onaj pogubljeni u Teksasu. Bio je mali i najznačajniji život, kao ja. I on je mislio o sebi minut pre. Zatezanja kaiša. Hladnog metala na potiljku. Bolnog udarca glavom. Na kraju sam sam sebi presudio. Ja sam taj koji je pritisnuo špric. Ta vrelina kroz vene, krv koja je isparila. Usta su mi suva. Prsti mi se grče. Nikad stisak nije bio jači.
Pitam se da li je iskra koju sam video u svom oku jutros još uvek tu. Znam da nikad nisam bio svesniji sebe. Žao mi je što nisam uradio ono kad sam mogao. Žao mi je zbog prećutanog. I prećutnog.
Dok posmatram kako providna tečnost napušta iglu, radujem se blaženstvu. Ali osećam samo bol u grudima.
Otvaram oči kao da sam se rodio. Na licu je neizreciv krik.
Nikad se nisam osetio kraće. Niti življe.
Sekund pred smrt.

Nedelju dana iz dnevnika

1.12.2011. petak

Opet sam loše spavao. Nije nesanica, samo loše spavam. Nedostaje mi blokada. Pisanje mi ovih dana oduzima mnogo vremena. Ako nije u pitanju seminarski, onda su to tekstovi o blokadi Filozofskog. Uglavnom utisci. Najčešće lepi. Ponosan sam na nas, lep smo svet održali u životu. Rana na potiljku zarađena tokom poslednjeg pokušaja napada na fakultetu zarasta. Ispostavilo se da je klinac. Policija opet neće ništa uraditi. Uprava ne odustaje od krivičnih prijava protiv trojice kolega. Radije će se kockati sa našim životima nego dozvoliti da faktor koji ne može da kontroliše ima svoju prostoriju na svom fakultetu. No večeras se opuštam malo. Mislim da ću otići do fakulteta i zablejati do jutra.

2.12.2011. subota

Prošao je dan borbe protiv side. Dolazile su ekipe da dele kondome i sitne knjižice sa uputstvima za zaštitu od polno prenosivih bolesti, na fakultetu. Ide mi da ne kažem na šta taj dan. Svi ti dani borbe protiv nečega. Neko se setio, da se seti jednom godišnje te obrati pažnja na osobe zaražene HIV-om, amnestirajući društvo od odgovornosti za stigmatizaciju onih hrabrih koji ne kriju zaraženost, ostalih 364 dana. Subota je, nedostaje mi magla. Neprirodno je toplo. Sem seminarskog nisam imao šta da radim.

3.12.2011. nedelja

Polako me stiže svest o novoj godini. Nemam još kvalitativan stav prema njoj. Ni ovoj koja prolazi. Danas su predavanja bila uobičajeno neinspirativna. Razumem da je potrebna teoretska podloga za razumevanje društvenih mehanizama, ali zar na poslednjoj godini studija nije vreme da student raširi krila I izađe iz teorije? Imam osećaj da nam model prenosa znanja uništava radoznalost. Meni bar. Nema one živosti koja je postojala posle srednje. A da se ne lažemo, nije toliko davno bilo.

4.12.2011. ponedeljak

Kao I sretnoj većini koja ima porodice, ni mojoj ne štima sve. Moji više nisu ono što su bili, sve češće mi kroz glavu prolazi pitanje koje sam prvi put postavio sa nekih šest, možda sedam godina, a to je, šta kad ih ne bude? Fakultet je moj drugi dom, neka vrsta odskočne daske za život kakav želim. Danas sam posmatrao kolege, shvatajući da me se verovatno neće sećati za deset godina. Ne želim da odem odavde, iako mi svi to govore, pogotovo stari. Ali ni jedno drugo mesto nema 'u prkos' među razlozima da živim u njemu. Možda jer ni jedno drugo nema dušu.

5.12.2011. utorak

Danas sam sedeo sam par ljudi I razgovarao o lokal patriotizmu najnižeg nivoa. Vidim ga kao najefikasniji način borbe protiv nacionalizma. Problem nacionalizma je što integriše fiktivne samorazumevajuće istine I širi ih ka ljudima koji nisu nužno nacionalisti. Poput samorazumevajuće istine o 'Beograđanima'. Za koje smatram da ne postoje jer je Beograd naseljenički grad oduvek bio.

No, više me zanima ko će biti novi dekan namesto ove koju imamo. One što staje uz rektora koji žene sa filološkog ne smatra studentima, dodiruje se na pomisao da 'revolucionarne' studente milom ili silom država sklanja sa blokade, I veruje da je vrhunac obrazovnog sistema japanski, a američki malo gori jer ima javne univerzitete? A da, ona ista dekanica kojoj je bilo potrebno 17 dana da se seti da dođe da popriča sa nama koji smo blokirali fakultetske prostorije, jer ne želimo da koristimo 'usluge' ljudi u parlamentu delegiranih od strane partija.

6.12.2011. sreda

Dobro došli na Filozofski u Beogradu. Večeras se desio još jedan napad na studente tog fakulteta od strane radikalnih desničara. Kolokvijalno, dobrih srpskih mladića. Ovo je četvrti organizovani napad od početka blokade Filozofskog ove godine. Do sada nam znaju imena, dobrom delu ljudi koje su na neki način uspeli da ukače. Nema zavere tu, ima previše slobodnog vremena, previše privatnih frustracija klinaca koji čak I u sportu dolaze u kontakt sa vrednostima koje se propovedaju u priručnicima iz perioda nacističke Nemačke (na primer 'porodične' vrednosti, način na koji se gradi odnos prema I sa polovima, perspektiva različitosti itd.). Tragedija je što je ovo društvo dovelo mene u poziciju da ako želim da radim na poboljšanju svoje okoline, moram biti spreman na rizik po život zbog najobičnije stvari. Jedino što me zanima jeste kome toliko smetamo?

7.12.2011. četvrtak

U 101 sam se video sa par ljudi koje nisam bio u prilici da vidim često od blokade. Bila je neka priča o viđanju za vikend, ali ću morati da vidim da li ću moći. Malo sam se zatvorio u poslednje vreme. Prema svima manje više. Ne znam da li je to zbog nadolazećeg ispitnog roka, jednostavne depresije kad padne temperatura ili nešto treće. No, najviše uživam u pisanju zadnjih dana.

Ne sećam se kada sam imao toliko ideja I paralelnih misaonih procesa, propuštenih zaključaka, kao u poslednja 2 meseca. Ne prođe dan da se ne setim blokade. Smatram da je to najkreativniji I najproduktivniji period Filozofskog u poslednjih 30 godina. Svaka osoba je bila novo otkrovenje.

Žalim one koji nisu prisustvovali rađanju našeg sveta...

8.12.2011. petak

Najzad kraj nedelje. Toliko sam umoran da samo želim da odgledam neku glupu američku komediju. Mislim da nigde neću izaći. Možda do ortaka u kafić na pivo, da prokomentarišem pobedu vaterpolista Partizana u Superkupu Evrope.

Malo me plaši tekst koji spremam za Bakićeve vežbe. Ne toliko jer je težak, već zato što osećam da će biti provokativno. I moram da nađem broj kolege sa kojim delim tekst.

Nedostaje mi prajd...ceo dan razmišljam o drugarici koju sam sreo prošle nedelje, a nikako da joj se javim.

Žalosni su oni koji znaju samo da mrze.

Šef

Reče šef pre par dana da na britanskim fakultetima ulaz je slobodan, bezbednost je neprikosnovena, svi su nasmejani i spokojni, sem onih koji zlo misle. U Amerikama, pak nema autonomije univerziteta, policija se sretno i berićetno šećka po kampusima, fakultetima, poput ostalih slobodnih (je li) građana. Ma Izrael je sjajno mesto, vojska ispred ulaza univerzitetskog kampa u Tel Avivu!

Filozofski fakultet u Beogradu je doživeo dragi moji, i manje drage moje, transformaciju. Da, transformaciju. Ono što je Englezima, Amerima i sličnima pošlo za ruku posle vekova procesa lenjinovskog odgovaranja na pitanje 'Šta dalje?', Filozofski je odradio za nepunih 6 godina. Kamere, ako se ne varam, preko 30, svuda, pokrivaju sve osim 10 tačaka na fakultetu, obezbeđenje, lojalna studentska liga, murija u civilu i van njega svako malo tu, ukinuta autonomija (političke parlamentarne partije distribuiraju javna preduzeća, stoga, i Filozofski je uleteo nekome, izvesnoj Vesni), univerzitetski prostor je privatizovan bez konsultacije sa korisnicima istog, još je samo ostalo da vojska pripali drinu bez filtera ispred. Mada, kako stvari stoje, militantni desničari su već zauzeli busije. Što vam dođe na isto.

No, valja spomenuti da su studenti u Britaniji u prkos kamerama i snažnom privatnom policijskom aparatu (finansiranje policije dozvoljava privatnom sektoru da uđe kapitalom i interesom), bili nekoliko puta, u velikom broju i većoj meri, spremni da se bore u svakom smislu te reči za svoja prava. U Amerikama su studenti nezadovoljni tretmanom Berkli univerziteta prema svom profesoru odlučili da dekan više ne zaslužuje kuću te se uputili da je zapale.

Neam pojma šta rade u Izraelu.

U Finskoj tih problema nema. Internet kao najopširniji projekat u istoriji čovečanstva je ljudsko pravo garantovano ustavom. Biblioteke su besplatne i otvorene. Fakulteti su besplatni ili simbolično plaćani u cilju dizanja pismenosti. Ekološki materijali su subvencionisani i svako nepotrebno uništavanje okoline se tretira kao teško krivično delo.
Oni uče vožnju 2 godine pre polaganja.

Sa druge strane, tamo je jako hladno, Šveđani neće da idu svojim putem na severu, jer im je jezik ravnopravan sa finskim i romskim. Da, romskim.

No, jebo zemlju koja nema Kosovo.

Sećanje

Na ulazu je nasmejani čuvar. Jadan, veze sa studentima nema. Tu je da čuva neodbranjivo, privatnu svojinu javne ustanove. Oksimoronski, ne? Stepenicama levo sam se penjao prvi dan dolaska na fakultet, sećam se uzbuđenja dok sam otvarao vrata amfiteatra da bih shvatio da sam propustio uvodno predavanje za brucoše. Uradio sam prvu studentsku stvar u životu. Propustio sam nešto.
Stao sam, zapalio cigaretu, prvu, i pustio da uživam u vrtoglavici i postepenom gubljenju kontrole nad telom.
Na prvom spratu sam spoznao kraj prve veze. Doživeo prve razgovore sa ljudima koji su bili jednako radoznali. Hodao sam slobodama znanja bez stega ocenjivanja. Na toj prvoj blokadi, krajem 2006., spremio sam prve ispite u 101, istoj onoj koju i danas studenti drže u novoj blokadi. Taj prvi sprat će ostati mesto najintenzivnijeg mešanja različitih disciplina. Sve kafe koje sam popio sa ljudima odlazeći sa prvog sprata su bile interdisciplinarne. Tih tridesetak metara prvog sprata su krcata uspomenama. Dobrim i lošim.
Drugi sprat mi je podario prijatelje do kraja života. Prve kritike koje sam morao prihvatiti su došle od ljudi koji su nevešto davale ocene o mojoj ličnosti, pokušavajući da upotrebe sve znanje o ljudskom umu i ponašanju pojedinca.
Treći sprat mi je promenio način sagledavanja sveta oko sebe. Ta sredina, u svakom smislu te reči, me je odredila do kraja života. Dala mi je bazu na koju ću graditi, da se tako, marksistički izrazim. Ljudi prema kojima imam najambivalentnije osećanje se nalaze tu. Moji saborci, prijatelji, neprijatelji, sagovornici, sapatnici, vere, ispružene ruke, svetovi, tišine i nevere. Oni koji govore mojim jezicima.
Naš svet, razumljiv samo nama, koji ne diskriminiše i ne odbija. Osim kad odbija.
Četvrti sprat sam prolazio retko.
Peti sam obilazio zbog pogleda. Nekad još to činim.

Dobrodošli u sećanje studenta.

blonada Danas

I tako, Filološki je blokiran. Ne mogu da kažem da nisam očekivao. Ne mogu da kažem ni da sam očekivao. Barikade su tu, uskomešanost je na mestu, svi su uzbudjeni, ima par stotina studenata. Svih profila. Čim se pročula vest o blokadi, svi zainteresovani su se sjatili na Filološki. Sad je nekih 8 naveče, malo je hladnjikavo, trenutno se razmislja o tome gde spavati, da li u 34 ili u podrumu. Čini mi se da će biti podrum, posto nemaju svi vreće, a I na onim fiksiranim klupama sa sedištima na rasklapanje je blago rečeno neudobno spavati. No, nije kao da će većina leći da spava dok su hiperaktivnost I svezina još tu.

Sreo sam Milicu I Ivanu. Prvi put razgovor sa Milicom nije bio nategnut I prenatrpan prošlošću. Valjda zbog blokade mogu da je vidim jasno prvi put posle mnogo vremena. A Ivana je moja davno izgubljena sestra bliznakinja.

Prošlo je već 4 ujutro, ekipa od 5-6 studenata je slušala moje predavanje o osnovama samoodbrane, razmenjivali smo znanja o jezicima I kulturama raznih naroda. Umorni smo, ali niko ne želi da spava. Nemamo para, što je malo problematično. Ne smem da kazem svojima da sam na blokadi, jer misle da ću biti instrumentalizovan u političke svrhe.

Blokiran je Filozofski. Par dana posle početka blokade Filološkog, evo I nas. Kao kada sam upisivao fakultet. Sada je drugačija situacija utoliko što sam mnogo bliži kraju studija. Osećaj je isti. Polemiše se o tome ko će držati noćnu smenu, da li će se zaključavati fakultet. Odgovor na to pitanje je uslovljen stavom o tome šta je zapravo fakultet. Ako je javna ustanova, u kojoj je znanje predmet razmene, cirkulacije I akumulacije, onda mora biti otvoren uvek, I za sve. Ako je blokada kao takva institucija za sebe, onda je prioritet očuvati je, stoga, zaključavanje nije na odmet.

Prve reakcije podrške su već tu. Javili su se pojedinci iz sfere javnosti koji nas podržavaju, došli su I ljudi radoznalih pogleda da vide kakva ekipa ljudi postavlja transparente na prozore fakulteta.

Mene nekako vise brine mogućnost napada od strane desničara, najviše od strane budala koje ne znaju sta znači biti skinhed, ili klince koji su željni prihvatanja u okvirima neprihvatljivog, I po nas problematičnog, dokazivanja. Nekako je njima najlakše manipulisati. Ne smatram da su opasniji od policije, ali ono što ne može policija zbog nepovredivosti akademskih prostora, radikalni desničari mogu.

Obožavam svoj fakultet. Zapravo, ljude na njemu. Večeras se desio najveći plenum do sada. Bilo je nekoliko stotina studenata. Studenti istorije su se pojavili u velikom broju, potpuno neočekivano, da podrže blokadu. Plašio sam se da će stereotipni antagonizmi izmedju navodno tradicionalno desno orijentisane istorije I jednako navodno levo nastrojene sociologije biti varnica. Nije. Moje kolege sa sociologije su se ponele bolje nego što sam mogao pretpostaviti, a istoričari su me oduševili argumentacijom. Nebitno kakvom, bitno je da je na plenumu bila argumentacija. Mislim da je upravo ta neutralnost plenuma najveća snaga, njegova nezainteresovanost I za sta van onoga sto se u njega unese rečima I prodiskutuje bez I jednog drugog kriterijuma sem zainteresovanosti za akutnu situaciju na fakultetu I u javnosti. Ako demokratija postoji, onda ona nije izbor na svake 4 godine, vec je to ono što smo stvarali mi večeras.

Shvatio sam da mogu na keca nabrojati stotinjak ljudi koje nisam poznavao do pre dve nedelje. Spavam na fakultetu otkad je blokada pocela. Mama je prestala da me zove da proveri što ne spavam kod kuće. Skontala je da sam na faksu. Tu mi je I sestra. Ne svidja mi se to ni najmanje. Ja znam u šta sam ušao, znam sa kime imam posla, znam na koga mogu da računam. Svestan sam rizika da mogu izgubiti pravo da studiram, da mogu biti krivično gonjen, da mogu biti povredjen. Ona to ne shvata. Možda je I bolje tako...uostalom, zašto bi ona razmišljala o političarima na fakultetima, uticaju crkvi I sitnim prodajama duše?

Ali ko će je štititi ako dodje do nepredvidjenog?

I tako, nacisti su napali. Ovaj put su razbili staklo na ulaznim vratima faksa. Zakasnio sam petnaestak minuta, nisam ni znao šta se dešava, samo sam zatekao srču I ljude pred faksom. Ortak je bio povredjen, srećom ništa strašno. Popizdeo sam jer nisam mogao da budem tu. Dužan sam skotovima za godine unazad, no, za razliku od njih, nemam manir napadanja rendom ljudi jer se osećam neispunjeno. Potonja ekipica koja se skupila I prošla okolinom fakulteta nikoga od aktera afere kamen. pajser-šmajser (pozdrav rektoru uz vinjak visoko od “pravih studenata'' sa Filozofskog) nije našla. Leći ćemo da spavamo, ali je izglasano da veća ekipa ostane na ulazu. Problem je to što uprava gasi grejanje otkad je počela blokada, pa je jezivo hladno nekim noćima. Sad je još I promaja jer onaj Pedja iz tehnicke službe ide noću po fakultetu kada spava tu I otvara sve prozore koji nisu zaključani ne bi li dodatno spustio temperaturu.

3.11.2011.

Danas smo imali posetu. Pored standardnog van-nastavnog kadra sa kojim imamo dobre odnose, ali to ne sme biti javno jer im uprava ne dozvoljava razgovor sa studentima u blokadi, imali smo I desetak kandidata za mistera blokade! Skockali su se, za sve pare, jedan lepši od drugog. I tako, blokiramo mi faks, oni nama odsekli prvi sprat I sve naviše. Pedja, onaj iz tehničke sluzbe (tako mi svega, slika mu ide na pikado), je zajedno sa kolegom koji je na diskutabilan način dobio posao (srodstvo sa profesorom) zavarili su požarni put. Ceo prvi sprat je smrdeo na upravino varenje (hehe, prim. Aut.).

I tako, oni kao hoće da nam odseku pola fakulteta svim vatrogasnim sredstvima, a mi im kao ne damo. Bilo je zanimljivo, oni stoje ka' pretorijanci na stepeništu, mi se zajebavamo I spreda I iza njih, nekako je posle 4 sata trčkaranja postalo sve suludo, jer oni kapiraju da ne mogu nikako da otmu fakultet od studenata. Genijalan momenat je bio drugo pravo koškanje, ne ono u kom je Vuk bio izgreban po glavi, Kosta šutnut I udaren u stomak, a Medeni davljen, već onaj drugi kad smo mi njih izolovali na drugom jer su shvatili da nas ima više I da nam strpljenje popušta. Kako sam se sjurio sa trećeg na drugi, misleći da je tuča krenula, mogao sam da vidim ekipu od tridesetak studenata koji stoje naspram desetak rmpalija. Osmesi, naspram ljudi koji ne zele da budu, I ne vide dalje od sebe.

Epilog dana, tri krivične I dve disciplinske prijave, protiv trojice drugara koji su dobili batine.

Uputstvo za delovanje protiv policijskog maltretiranja

Na prethodnih nekoliko studentskih protesta je prijavljeno vise pokusaja uticanja na studente (pretezno zenskog pola, sto je seksisticki samo po sebi) od strane mahom sredovecnih I blizu sredovecnih osoba za koje se opravdano pretpostavlja da rade za neku od drzavnih sluzbi kojima nije u interesu da se studentski pokret rasplamsa, sto ukoliko nekome nije jasno mogu objasniti. Takodje, primetno je I neprijateljsko raspolozenje prema studentima od strane uniformisanih pripadnika MUP-a, sto nije nepoznat metod pokusavanja razbijanja pobuna bilo koje vrste.
Odmah mogu uociti dve instance na kojima se pritisci vrse na studentsko telo. Jedna je hijerarhijska, gde se policajcima, iz nekog mog iskustva mogu sa odredjenom sigurnoscu reci da su u pitanju stariji pripadnici MUP-a, nalaze da prema studentima iskazuju pasivnu agresiju koja se moze objasniti kao nezadovoljstvo cinjenicom da su primorani da rade nesto sto ne zele, dok je druga, takodje iz mog iskustva sa policijom, mladji pripadnici MUP-a, koji nisu sigurni do koje mere je moguce ici kada su u pitanju implicitne pretnje, te cesto (dovoljno cesto) te pretnje postaju eksplicitne.
Navescu nekoliko nacina da se odupremo toj vrsti pritiska I podeliti uputstvo na dve instance:
Ukoliko ste u grupi od najmanje dve osobe:
-istog momenta kada se primeti bilo kakva neprijatnost, trazite uniformisanoj osobi da se identifikuje (na to imate pravo po zakonu) I pri prvom eventualnom odbijanju uniformisanog lica da se legitimise pocnite da snimate razgovor na bilo koji nacin
-ukoliko neko u vasoj okolini ima telefon ili fotoaparat/kameru, pocnite da snimate uniformisano lice uz obzir da postoji mogucnost da ce doticno lice pokusati da vam oduzme ili mozda cesce unisti aparat kojim ga snimate ili slikate
-ukoliko slikate uniformisano lice, posaljite nekolicini osoba mms sa tom slikom sto pre, ako ste u mogucnosti
-ukoliko nemate sredstva da napravite audio ili video zapis, potrudite se da negde ostavite pisani trag broja znacke, imena ili opis fizickog izgleda ukoliko naletite na osobu koja je u civilu a neprijateljski je nastrojena (bezbednosne sluzbe)
2. Ukoliko ste sami:
- trazite unformisanom licu ili osobi koja je neprijateljski nastrojena da se identifikuje I zapisite to
-istog momenta posaljite nekoj trecoj osobi poruku sa sadrzajem identifikacije, I svojom tacnom lokacijom, kao I vremenom kada ste imali susret sa tom osobom/ama
-ako ste u mogucnosti, snimajte razgovor u audio formatu, posto slikanje ili snimanje video zapisa moze dodatno isporvocirati policajce ili pripadnike drzavnih sluzbi u civilu, sto se u eventualnom odsustvu svedoka moze pokazati vrlo losim po vas
-ukoliko nemate mogucnost snimanja razgovora, pozovite osobu ciji broj znate napamet I ostavite otvorenu liniju, uz glasniji govor, da bi osoba sa druge strane linije shvatila o cemu se radi (ako nemate kredita, mts ima opciju slanja besplatne molbe tako sto ukucate *140*3816(4/5/6)*******(taraba, neam znak ovde), za telenof I vip ne znam da li postoji takav servis)
-iz bizarnih razloga radjeno istrazivanje vezano za silovanja u SAD krajem proslog veka je pokazalo da je u slucajevima napada najefikasnije privuci panju vicuci fraze tipa “pozar”, “vatra” I slicno. Na zalost, realnost je da ce se veci broj odazvati na neciji poklic u pomoc za zastitu private svojine nego ako je neciji integritet u pitanju. No, misljenja sam da je najmanje sto mogu uciniti zapravo da primoram osobu koju ne poznajem da mi pomogne stavljajuci je pred svrsen cin, nego dopustiti da se brutalnost organa sile provuce neopazeno



Najbitnije je, kao I za sve vezano za protest, prenositi sto veci broj informacija sto pre, jer se stvara mreza informacija koju je tesko razbiti…naravno, mreza informacija je prva odbrana od pokusaja gusenja protesta. Tako mora I ostati.

Prohibicija

Pozdrav sa beogradskih barikada. Mladi ovde. Ima nas raznih. Delimo se po supkulturama, muzici, hobijima, pogledima na svet, generacijama… Spajamo se po klubovima, kafićima, splavovima i parkovima. Upoznajemo se najčešće u parkovima. Ima onih koji piju alkohol, i onih koji ne piju. Malo toga se promenilo od vremena kada su neki pre nas bili mladi. Raznolikost koju posedujemo nas cini zanimljivima, kako sebi, tako i drugima. Noćni život koji krasi Beograd nije stvoren pameću gradskih vlasti, vec duhom mladih. Mi smo ti koji osvetljavamo svoj grad kada stariji gase svetla. Mi ga održavamo u životu 24 časa dnevno. Ne radi se ovde o alkoholizmu, kako neki pokušavaju da opravdaju prohibiciju. Niti se radi o dušebrižništvu gradskih vlasti. Radi se o direktnom udaru na mogućnost izbora pojedinca da sa svojim životom radi šta želi, dokle god izbori koje pravimo ne ugrožavaju druge. Svojim apolitičnim izlaskom u parkove i okupacijama istih želimo da stavimo do znanja da nismo nemi posmatrači života u gradu u kom se nalazimo. Svoj stav iskazujemo mirno, vršeći pritisak na one koji su birani od strane naroda, i plaćeni od strane naroda čije živote i slobode pokušavaju da kontrolišu, da nam vrate naša mesta okupljanja. I još bitnije, način na koji se okupljamo. Ovaj grad ima krupnije probleme od činjenice da nekome u gradskoj vlasti smeta gitara, pesma, žamor i mladost po parkovima, uglovima, štekovima itd. A skoro ni jedan od tih većih problema nema izvor u nama.
Vratite nam duh grada po kome smo poznati, ovo više nije molba.

Iskreno, vaša omladina.
Uzdravlje

poruka upravi filozofskog

Kada su naši profesori studirali, Plato je bila velika garderoba u kojoj je bilo moguće bezbedno ostaviti stvari I kretati se akademskim prostorima neograničeno. Profesori naših profesora su bili kolegijalni I neopterećeni uslovima van datog I usvojenog znanja. Nekako, znanje je bilo dvosmerno. Studentski period je bio obeležen istraživanjem života. Putovanja su bila imperativ. Ono što je danas suteren I prodavnica u suterenu je bio studentski klub Filozof, kog se I sam sećam. Išao sam na prve pank svirke tamo, upoznao dosta ljudi, formirao se kao deo supkulture koja je izgradila inherentni metodološki pristup rešavanju aktuelnog problema. Najefikasnija putanja između dve tačke je najčešće prava linija.

Bio sam tu u poslednjoj godini kada je na faksu bilo moguće zapaliti cigaretu bez prodekana za finansije (podseća li vas ovo na ministra finansija?) koji mi preti kaznama I izbacivanjem sa fakulteta. Žao mi je što nismo vratili formalno dozvolu pušenja na fakultetu bar tokom trajanja blokade.

Pričali su mi profesori o međusobnom poštovanju (koje još nije sasvim nestalo, ali plašim se da će sa sadašnjom ''starom gardom'' to odumreti) profesora I studenata, u čiji je odnos bilo ugrađena sistematična radoznalost I dovođenje u pitanje sopstvenih stavova. Ne idealizujem I ne romantiziram neproživljenu prošlost.

Govorim o sukobu onoga što želim, a onda čujem poklapanje iz prošlosti, I onoga u čemu živim.

Sestra mi je upisala fakultet ove godine. Familija nije najsretnija zbog toga. Sa dobrim razlogom. Poslednjih pet godina sam dao fakultetu, od kog sam malo upotrebljivog naučio, ne toliko krivicom profesora, koji su bez dileme vrsni u svojim domenima, koliko u praksi upravo onog načina života kog se profesori sagovornici prisećaju, a ja pokušavam da uhvatim u naznakama.

Nina neće iskusiti ni deseti deo onoga što sam iskusio sam. Tragedija leži u činjenici da su hodnici najvredniji deo akademskog prostora. Učenje nastupa čim se završi šturo predavanje po principu esspresso lungo, I izađe na hodnik sa profesorom, u boljem slučaju, sa profesorom koji ima vremena između idiotskih pregledanja šablonskih kolokvijuma I loših seminarskih napisanih u neznanju (ruku na srce, studenti nemaju ni poštenu šansu da nauče kvalitetno da pišu usled brzinskog prelaza gradiva), da vas odvede na kafu (ne sećam se da sam ikada platio I jednu stvar dok sam sedeo sa profesorima, I malo me grize savest).

Gde smo sada?

Studenti uvek žive u senci svojih profesora. Taj utisak stičem I u opisima svojih profesora mojih profesora. A moji profesori su mi na hodnicima podarili enormna znanja. U svemu tome, kada se okrenem iza sebe I vidim da je najvredniji deo znanja prenesen tamo gde opterećenje novcem ne postoji, postavim pitanje sebi o odnosima koji su zavladali između nas u senci I onih pod čijim smo senkama.

Hodnik je mesto na kom profesor prilazi kao prijatelj. Kao neko dobronameran, intelektualni autoritet koji pokušava da stvori ekvilibrijum znanja, dajući sve što može u slobodnom vremenu koje mu je na raspolaganju.

Ne učionice.

Kada sam se rodio, znanje je bilo besplatno. Deljeno je javnosti. Javnost je još uvek postojala.

Kad sam počeo da studiram, školarina je bila 86 000 din, što je u odnosu na kurs bilo oko 900 evra.

Prosečna plata je bila oko 200 evra. Realnost je bar 10% niža.

Danas je školarina na Filozofskom fakultetu 1200 evra. Ili oko 120 000 din.

Studenti Filofaksa nemaju ni jedan prostor u kom se mogu događati vannastavne aktivnosti. Ne postoji otvoren prostor za komunikaciju između javnosti I akademskih elita (elita je ovde krajnje pežorativan pojam). Obezbeđenje fakulteta se od mandata Aleksandra Kostića prema osobama romske nacionalnosti, očiglednog nižeg socijalnog statusa, odnosi rasistički. Vrlo eksplicitno. Naravno, postoje dva čuvara koja na taj rasistički ukaz ne pristaju, neću ih imenovati da ne bih uticao na njihova radna mesta. Ostali su zaplašeni da će izgubiti crkavicu od 18 000 din.

Tetkice imaju empatički momenat prema studentima jer neki od njihovih sinova I ćerki pohađaju ovaj fakultet. Znaju koliko je uprava Filozofskog bahata, svaki put kada na kraju meseca razmišljaju da je za njih dvadesetak ukupno potrebno nepune 4 školarine ne bi li im pale plate, a one opet kasne neretko.

Jedini za kog nemam opravdanja ni po kom osnovu jeste Peđa, prezime mu ne znam, koji je za mojih 5 godina na fakultetu (da, loš sam student, po kriterijumima koji su jedino relevantni ljudima čija je etika diskutabilna), ako se ne varam, Šef tehničke službe (to mu je titula valjda, kao higijenski tehničar u Mc Donald's restoranima; ne omalovažavam čistače, već Peđu). U poslednjih pet godina, zajedno sa par ljudi, uglavnom neobaveštenih radnika obezbeđenja, sa manje ili više uspeha je opstruisao sve aktivnosti studenata I javnosti na fakultetu koje se nisu slagale sa politikom uprave. Poslednji u nizu gafova je pretnja policijskog čupanja noktiju, mislim da imamo I snimak toga.

Studenti njemu nisu pretili. Sticajem okolnosti, znam gde čovek živi. Redovno ga viđam. Nikada mu reč jednu nisam rekao. Na fakultetu poštujem načelo odsustva argumenta sile u raspravi, iako mi upotreba iste nije strana.

No, ako želim slobodan Filozofski, poštovanje načela nepovredivosti akademskog prostora mora biti neprikosnoveno.

Davanjem ingerencija flagrantnoj budali da koristi silu protiv studenata, nekome ko nije student I za kog nema jasno definisanih kriterijuma gubitka položaja na fakultetu je strategija koja kao krajnji cilj ima da pacifikuje studente koji vide korenito loše promene u visokom školstvu.

No, pacifizam ne podrazumeva pacifikaciju.

Mi, studenti koji vidimo problem tamo gde su drugi slepi I/ili nemi, imamo ograničeno strpljenje. Pored toga, nećemo biti doveka studenti. Ne zaboravite na te dve stvari kada sledeći put budete slali privatne falange.

Uprava kao da je smetnula sa uma (više me čudi ta činjenica kod Aleksandra Kostića), da je motivacija čudna stvar. Ljudi koji su učestvovali u blokadi su videli da je bolje moguće. Nije to maštarija tržišne ekonomije u koju se sliva visokokvalifikovana intelektualna snaga, kakvu imaju zaluđeni I infantilni učesnici reforme visokog školstva. To je danas usađena realnost koju svako od učesnika blokade posmatra drugačije, ali kao nepobitnu činjenicu.

A koristeći bezobzirnost onima kojima otimate pomalo, možete doći u situaciju da se nađete pred grupom ljudi koja nema više šta da izgubi.

Iz iskutva vam mogu poručiti, da je stvar postala lična.

reakcija na zabranu uprave filozofskog održavanja foruma studenata etnologije i antropologije 24.11.2011.

Večeras je studentima etnologije I antropologije zabranjen pristup učionici 105 u svrhu održavanja vannastavne aktivnosti. Ako se uzme u obzir da biti student podrazumeva proces koji nadilazi aktivnosti vezane isključivo za aktivnosti unutar konteksta predavanja I vežbi, možemo reći da je došlo do opstrukcije studiranja jednoj grupi koja se nalazi kao konstitutivni elemenat Filozofskog fakulteta.

Jedan od argumenata uprave Filozofskog protiv blokade od strane studenata je bilo pitanje oduzimanja ostvarivanje prava na rad naučno-nastavnog kadra (koji se, van pojedinaca, nije bunio, ili nama kao studentima to nije bilo poznato). Istovremeno, jednako jak argument protiv blokade je bio I uskraćivanje prava na pohađanje nastave studentima koji aktivno nisu učestvovali, ili nisu podržavali aktualizovani oblik izražavanja studenata koji su bili aktivni u istoj. Nalaže se zaključak da je bolonjizacijom studiranje izjednačeno sa pitanjem rada, time studentska populacija uvrštena u radnički kontekst. No, pitanje studiranja je kompleksnije od načina na koji trenutna elita posmatra proces nstudiranja, kao matematičku formulu 8h rada na fakultetu, 8h rada van fakulteta I 8h sna. Studiranje je proces lutanja, usmerenog jednim širokim dijapazonom interesovanja nastalih tokom razvoja mišljenja pojedinca. Pravo učenje nastupa posle svršetka osnovnih studija, kada student dobija bazu znanja koju može da gradi. Bolonjizacija daje beskompromisno minimum minimuma znanja, uz maksimalno rasipanje kvalitetnog vremena kroz oticanje upotrebljivih resursa ka odstranjivanju onih koji nisu apsolutno najbolji. Sa druge strane, sistemsko I standardizovano obrazovanje ide uvek u pravcu ekvilibrijuma I davanja mogućnosti onima koji su na početnoj tački bili ispod proseka. Danas se po ko zna koji put otkad sam na fakultetu desilo da institucionalno bez rasprave dolazi do segregacije po principu političke I lojalističke podobnosti od strane dekanata Filozofskog.

Naime, studenti spomenuti na početku teksta su odbijeni kada su tražili ključ učionice 105, od strane obezbeđenja u čijoj nadležnosti se nalaze ključevi učionica iako su imali odobrenje sekretara fakulteta.

U tom trenutku je jasno odvojena populacija koja je po subjektivnim kriterijumima podobna dekanatu u odnosu na one koji su nepodobni. Samim tim, zadržavajući formulaciju da je studiranje proces koji nadilazi robotsko praćenje predavanja I vežbi, pravo na rad I samoostvarivanje je uskraćeno kolegama sa etnologije I antropologije.

Ustav Republike Srbije garantuje pravo na rad, koje je studentima implicitno regulisano kroz podzakonske akte o visokom školstvu. Pored toga, apolitičnost univerzitetskih institucija je pobijena diskriminisanjem jedne nepreteće grupe ljudi, po principu političke nepodobnosti po, opet, subjektivnim kriterijumima uprave Filozofskog.

Samoorganizovanje studenata je istorijska tekovina svih fakultetskih ustanova u Srbiji. Garantovana sloboda, ne privilegija, to je pravo I obaveza. Ne može biti oduzeto niti ekskluzivno. I uprava je poslednja instanca koja ima pravo uticaja na bilo kom nivou.

Forum studenata etnologije I antropologije je zabranjen, čime je uprava stala na stranu samo jednog načina delanja na fakultetu, a to je sistematično ukidanje kritičkog mišljenja koje nije spremno na dodvoravanje.

djole, ivana i ja, sa prvog dana blokade filoloskog

Jebi ga. Pauziramo sa akademskim vokabularom.

Dragi studenti, ovde vasi studenti. Samo da se javimo da smo dobro. Nismo spavali celu noc. Koncentracija nas pomalo izdaje, te nam ne zamerite na eventualnoj nekonzistentnosti.

Fali nam kreativnosti. Nama, studentima. Ima nas raznih, onih sa dobrim I zlocestim namerama. Ali nas vezuje zajednicki prostor, zajednicko vreme, problemi, svi ih imamo, I svaciji su njegovi najbitniji.

Blokiran je Filoloski fakultet, treci dan za redom. Bilo je zestokih rasprava, psovki, lepih reci, romansi, I novih, kao I obnovljenih prijateljstava.

No, fali nam kreativnosti. Deluje kao da smo zaboravili da smo mladi, da nismo svi ozbiljni, da ne moramo to biti. Kao I uvek, najbolja zajebancija je bila na cudnim, perifernim I neocekivanim mestima. Kroz glave su prolazile stotine ideja komentarisane uz smeh, ali je ostalo sve na krajevima usiju.

Ako damo detetu spajalicu I kazemo mu da smisli nacine upotrebe, dobicemo beskonacnu listu kreativnosti. Tu istu spajalicu smo naucili da posmatramo kao vezu izmedju dva papira. Eventualno vise. I to je to.

Negde na putu ka trzistu rada smo izgubili radost stvaranja kroz razmisljanje I otkrivanje. Negde smo ubili tu radoznalost.

Preuzela nas je panika, postali smo preozbiljni, zatvoreni za kreativne ideje. Suzbijamo to dete u sebi.

Umesto da blokadu iskoristimo da pokazemo sta sve student moze znaciti, ostali smo zarobljeni umovima onih protiv kojih dizemo glas.

Umesto da pokazemo sve potencijale koje imamo I podelimo sa svetom sva svoja interesovanja, sve svoje talente, svaki tracak inovativnosti, ostali smo u okvirima koji su za nas vec predvidjeni.

Blokada je , izmedju ostalog, prilika da se u kontekstu stvaralacki potentne atmosfere, u produktivnoj interakciji, studenti samootkrivaju I nova otkrica o sebi aktuelizuju.

Kada pisemo ovo, naravno, racunamo da ste vi koji citate lenji, glupi I neprijateljski raspolozeni spram dugackih recenica, kao sto je upravo ova.

Zato.

Hajde!

Hajde da zapocnemo nesto novo.

Neocekivano.

Ne zaboravite da hrabrost nije odsustvo straha, vec delanje u prkos strahu.

Mi bismo hrabro da pricamo o supkulturama, pornografiji, gurmanluku, nacinu organizovanja dece u vrticima, mentalno ometenim osobama, svojim privatnim problemima, o profesorima.

I ocekujemo da se nista nece desiti.

Sve iznad toga je uspeh.

S verom u Borga, za hrs masni, slobodu slasnu.

Svi koju su za dignite ruke.

plenum, malo maštovitiji naziv

Plenum je direktno demokratsko telo konstituisano od strane ljudi koji u datom trenutku učestvuju u njemu. Plenum prati kontinuitet svih prethodnih plenuma. Plenum nije telo u kome postoje fiksne pozicije u kontekstu stalnog i nestalnog članstva. Formalno, nema nikakvih ograničenja ili postavljanja kriterijuma učestvovanja pojedinaca. Plenum je politički neutralno telo. Svaki plenum se saziva u skladu sa voljom pojedinaca voljnih da u njemu učestvuju. Legitimitet priostiče iz prava učestvovanja svakog od zainteresovanih za probleme svoje neposredne okoline. Plenum je telo koje je neutralno dokle god svaki pojedinac može da necenzurisano iskaže svoje mišljenje na način koji smatra da je najpodobniji, bez posrednog ili neposrednog ugrožavanja jednakog prava svih prisutnih.

Plenum ne prepoznaje političke opcije koje postoje van njega. Dosledno poštovanje pravila rada plenuma obezbeđuje njegovu neutralnost.

Plenum demonstrira volju ljudi koji su prisutni. Kao takvo ne prepoznaje ni jedan oblik predstavničkog sistema koji sliva glasove većeg broja pojedinaca u jedan.

Plenum promoviše argumentaciju pojedinca, u koju ne ulazi argument sile.

Najjaci argument protiv ideje parlamenta koji imam

Mislim da nikada nisam video više nasmejanih lica u istoj prostoriji kao na blokadi. Bila je dovoljna jedna pesma Bitlsa, jedna pesma sa stihom "Move your feet and feel united", i nekoliko ljudi, da bi se pokrenula mala žurka, pred verovatno najteži trenutak u toku ove blokade. Ništa nam nije bilo teško. Ni da se svađamo među sobom, ni da se bijemo sa nacističkim gamadima, ni da budimo jedni druge posle dva sata sna. Nije bilo teško pretrpeti Kostine psovke posle besane noći dok ga budim. Nije mi bilo teško da delim mirise u trista osmici. Nije mi bio problem da sedim satima na plenumu koji je neefikasan do zla boga.
Najteži trenutak je bio sekundu pre nego što se masa vratila u sto kec, tren spoznaje da je sledeća tema zaista deblokada. Bio sam na desetak okupacija fakulteta, celih univerziteta, kampusa itd. Ali ni jedna nije bila ovoliko moja. Ni za jednu nisam bio voljan da svesno žrtvujem zdravlje, odnose sa dragim ljudima, sa devojkom, sa porodicom. Ni za jednu nisam hteo da budem prvi u liniji kada je potrebno braniti ulaz na fakultet.
Prvi put sam premostio svaki antagonizam prema ljudima sa kojima se privatno ne slažem, ako su bili voljni da jednakim žarom rade isto što i ja.
Bio sam svedok najlepših trenutaka u svom studiranju. Sve što su mi roditelji govorili da ću iskusiti tokom studiranja, nisam uspeo da vidim tokom svojih 5 godina studija.
Stekao sam prijatelje, prijatelji su mi postali braća, učestvovao sam u stvaranju prvog kolektivnog sećanja na Filozofskom, koje nije sadržalo malverzacije, spletke i slične stvari. Stvorio sam mali svet, koji će ostati na celom fakultetu. Nikada više neću gledati trista trinaesticu, trista osmicu i sto kec na isti način. Nikada više neću gledati hodnike na drugom i trećem, bez slike šatora.
Želeo bih da se zahvalim noćnoj smeni na svim neprospavanim noćima, na svakom gladnom jutru, na svim grižama savesti koje su nastupale kada nisam bio sa vama u odsudnim trenucima.
Vidimo se na protestu.

Obraćanje plenumu, ad hoc

Ne zaboravite da smo i mi nastali korišćenjem rupa u sistemu na fakultetu.

Neverovatno je iskustvo posmatrati ljude koji su stereotip mladosti, slobode, volje, snage, mašte, ljubavi, istine. Suprotstavljeni su starijima, koji su na pragu spoznaje da neće još dugo biti tu. Da će svet kakav su gradili ostati drugima. Iako su isti taj svet oteli svojim starijima. Namesto da sa ponosom promatraju prkose koji se rađaju.

Strah je sve to. Nepoznanica.

Strah rađa nepoverenje, strah čini ljude sebičnima.

U svem tom stvaranju sveta, rađa se haos. Svako ima svoju viziju tog haosa. Preuzeti su modeli delanja starijih, u panici da će kontrola koju nemaju biti vraćena starijima. Zatočenost u okvirima koje kritikuju. Ovo gde smo sada su ti okviri. Umesto da razmišljamo uvek, formalizujemo svaki aspekt bunta.

Zašto ne grešiti? Svojih se grešaka ne stidim, i svaka greška je novo iskustvo. Greške su dobrodošle, jer prepoznavanje grešaka, ne sankcionisanje, daje jasnu perspektivu.

Moj cilj ovde nije da budem obavezan i ozbiljan. To sam na državnom fakultetu. Ovde sam da stvorim podlogu za nešto lepše.

Ne verujem u poraz. Ne verujem u nedostatak snage i volje. Nisam dovoljno star da kažem da je dosta.

Ne želim da se probudim i kažem da sam mogao dalje, više i duže.

Ne želim da žalim. Mogu, želim, hoću. I nikome, sem onima sa kojim delim sudbinu nisam dužan ni trunke.

Prosto jer je ovo moj svet, moja budućnost, moj pokušaj.

Ne, glasam za znanje, protiv deblokade.

Idemo dalje.

Cetiri studenta

Četiri studenta na filozofskom fakultetu. Traže utehu u hladnoj noći. Radijator ne radi, ali osmeh ne nedostaje. Glavna preokupacija je hrana i da li iskoristiti crkavicu od donacija za preživljavanje noćne smene do jutra. Dilema koja ih mori je gde spavati, da li tamo gde je veći broj ljudi, ili tamo gde je najmanja šansa da po deseti put budu probuđeni ne bi li se blokada održala i narednog dana. Svaki tren je nova pobeda. U društvu sebičnog, mikro svet koji stvaraju je trenutak istinske zajednice neopterećene tegobama svakodnevnice. To veče je poput fotografije. Boje naših aura razlivaju se poput akvarela. Kokteli emocija prolaze poput vrtloga kroz naša krhka tela. Poenta je negde između želje da promene svet i nade da se ništa neće desiti. Za tih deset dana su prošli sve i svašta. Neki su se poznavali od ranije, većina se upoznala tokom blokade. Pali su neki smuvovi. Nanjidesuka. Dodeshitaka. Ogenkidesuka. Oyasuminasai. Nisam siguran šta sve ovo znači. No, verovatno se dublji smisao krije negde iza jupitera.

Devojka sa čardaš nogama je zamenjena patuljkom sa perom u kosi.

Sasvim prigodno se kroz zvučnike netbuka čula pesma ’’Save tonight’’. Patuljak se osetila kao da je u nekom filmu.

Bujice ideja potresaju mlade umove. Entuzijazam kroz bojazan da će ovaj trenutak proći neopaženo. Ta uska grupa povezanosti i nove porodice koje se rađaju na svakom koraku. Nije bitno šta će biti sutra. Danas žive kao da sunce ne izlazi.

Nema dozvole uplitanja okoštalih umova opterećenih racionalnim i dostižnim. Ovo je san o nemogućem. O nečemu što su njihovi roditelji odavno zaboravili. Nešto što nikome sem njih nije bitno više.

Solidarnost je osnovna vrednost. Empatija je najviše osećanje. Pomoć je ta spona koja spaja dodire i sentimente.

Okviri koji postoje van ove blokade ne odgovaraju potrebama ta četiri studenta. Najobičnije aktivnosti, poput pranja zuba pred spavanje, se obavljaju na podu ženskog wc-a, bez histeričnog pogleda robova rodnih predrasuda.

Fakultet je posle mnogo godina postala multifunkcionalna zgrada. Rađa se kreativnost u upotrebi. Ne postoji pogrešan način da se iskoristi sav potencijal institucije koja je nekada davno služila studentima.

Javlja se istinska autonomija mladosti. Komunikacija je dvosmerna, studenti podučavaju jedni druge, na desetine radionica. Prvi put otkad su na fakultetu, stvarno su kolege. Kolegijalni. Ne suprotstvaljeni, ne zarobljeni, prihvaćeni, slobodni da kažu kako i šta misle. U mogućnosti da se bave svim što ih vuče da saznaju. Bez imperativa ispravnosti i bezgrešnosti. Oni su global na lokalu, sposobni da imitiraju ceo svet precizno. Uz sve mane i vrline.

Shvataju polako šta univerzitet mora biti. Učionice su postale poželjna mesta, posle početnog entuzijazma za neradom. Ali autoriteti profesora žsu redefinisani. Odbija se novi sistem srednjoškolizacije visokog obrazovanja.

Stvara se humor razumljiv samo učesnicima blokade.

I najbitnije od svega, spontanost.

A da, nastaje i ovaj tekst.

Studentarija

Dobro nam je. Imamo knjiga u izobilju. Svaki dan nas ceka zadovoljni profesor na fakultetu. Fakulteti su u ocigledno dobrom stanju. Cene obrazovanja su u skladu sa nasim mogucnostima. Domovi u najvecem univerzitetskom gradu na Balkanu su puni studenata koji su jedini zasluzili da budu tamo, gde je smestaj odlican, ponuda kulturnog sadrzaja obilna. Krug prijatelja koji stvaramo je zadovoljavajuci. Ne trebaju nam drugaciji. Radoznalost je izlisna kada imamo mogucnosti da istrazimo okolinu Beograda. Putovanje je suvisno jer imamo vrhunski internet, poznat po dostupnosti. Tehnoloska dostignuca su nam pristupacna. Svako ima bar jedan mobilni telefon.
Mi krizu ne osecamo. Ni na kom planu. I ne tice nas se koliko je osecaju drugi.
Oni nisu nasi ocevi, majke, prijatelji i poznanici. A i ako jesu, nisu mi.
Protest nema poentu, jer nema ko da slusa. Suvise je zaokupljen artikulacijom nase poslusnosti.

Svet je krenuo u jednom pravcu.

Mi imamo popis, Kosovo, Zukorlica, belu kugu, belo smece, utisak nedelje, oko, Precednika, Prvijera, i mobilizaciju iz iljadu trista osamdeset devete.

U pravu ste, dobro nam je.

A sad nastavite da sanjate.

komunikacija u svom korenu

Nasilje je cudna pojava. Svaki organizam razume kada je predmet nasilja. Direktna je opasnost po opstanak jedinke. I pre svega, bazicno je drustvena pojava.

Nemoguce je biti nasilan ni iz cega prema sebi, a cak i ako se to desi, odgovor opet lezi u spoljasnjim faktorima, uze-drustvenim.

Ipak, osecam se zivim pred nasiljem. Mislim da nikada nisam imao pravo iskustvo bliskosti sa prestankom svog zivota, ali mi se cini da se nikada svesnijim nisam osecao nego kada sam u poziciji gde je nasilje neizbezan scenario.

No, nasilje tretiram kao nuznost. I prihvatio sam ga kao takvo. Izbegavam ga, statisticki, verovatno isto koliko i drugi, iako postoji nesto u konfliktu sto me neizmerno privlaci.

Pretpostavljam da je nekome najlakse da se sporazume pismeno. Nekome maternjim jezikom. Nekome jezicima koje je naucio kasnije. Oni stvarno van mojih mogucnosti spoznaje-matematikom.

Meni je najrazumljiviji konflikt. Jednostavniji i nedvosmisleniji oblik komunikacije ne poznajem.

Toliko me je ideja nasilja kao jezika zaintrigirala, da sam donekle poceo da se bavim naukom kojom se danas bavim, ne bih li saznao kakvi sve agregati nasilja postoje.

I zakljucak do kog sam stigao je da bez nasilja nismo ljudi.

Koliko god to provokativno zvucalo, Gandi ne bi bio Gandi da nije bilo milion hindusa pod oruzjem koji ga podrzavaju.

Sa druge strane, nasilje nosi odgovornost. U cemu se pored komunikacionog aspekta, i ogleda njegova drustvena strana. Ako pojedinac upotrebi nelegitimno nasilje, bice sankcionisan od drustva.

Sto je opet, oblik nasilja, drustva ka pojedincu.

Viva violencia.

Faxistas aurka

solidarnost

Ko bi rekao da ce se solidarnost desiti na filozofskom?

Neimenovani momak se asistentu na pismenom ispitu pozalio na birokratski problem sa administracijom, sto je rezultovalo nemogucnoscu da polaze ispit i dobio klasican legalisticki stav u obliku odbijanja molbe da polaze i naknadno upise ocenu u indeks. Iako je asistent objasnio da ga pravila fakulteta onemogucavaju da dozvoli nelegalan nacin da se polaze ispit, ogradio se da se slaze sa opaskom studentkinje iz prvog reda kako bi polaganje ispita trebalo da bude predmet opsteg dobra, jer se ne radi o delu koje steti ikome, vec se radi o studentu koji svoje znanje zeli da pokaze.

Po prvi put sam video mladje studente da se spontano suprotstavljaju autoritetu bez straha, bez rezerve, jer osecaju da nesto debelo smrdi.

Naime, ljudi, koji me ne poznaju, vecina njih me nikada pre toga verovatno nije ni videla, je stala u moju odbranu, ne stedeci reci da bi mi pomogli da svoje pravo na odbranu svog znanja iskoristim do maksimuma,.

Dugo sam imao lose misljenje o ljudima iz kasnijih generacija. Smatrao sam ih konformistima, ustrasenim i bez koherentnog misljenja. I najbitnije, nespremnim da budu solidarni, dakle, neosetljive na problematike okoline.

Danas sam gorko zazalio. Iskreno, nije mi bitno sta ce biti sa ispitom. Voleo bih da sam ga polozio. Daleko bitnije mi je to sto sam video da sam sve vreme strasno gresio u svojoj proceni. Zbog toga ne mogu da skinem osmeh.

Molim da ako poznajete nekoga ko je prisustvovao opisanom dogadjaju, kazete mu ili njoj, da mi je poklonio nesto veoma lepo danas.

Salo 103,

Hvala

pachelbel canon u d molu

Beskrajna pučina kroz um. Kalma. Kaldrma, san u kom otvaram oči. Nije toplo, već je toplina. Taj osećaj stvara violina. Nisam pijan, već opijen. Pravi ritam. Ruke mi trepere. Ne mogu da pišem, samo da opišem. Nije telesno, već magli vid. Kao da nisam tu.

Iskrena sreća se ukršta sa tugom osmeha.

Sva sećanja su na jednom mestu. Sve proživljavam istovremeno. I sve je jednako jako. Među sobom, sećanja su jednaka, no razdvajam ih. Svako je pojedinačno. Ne osećam prostor oko sebe.

Kao da sam na vetru koji me ne dodiruje.

I svaki put je isti. Kao da prvi put prelazim prstom preko žice.

Masta je bitnija od inteligencije

Gledaju oni mene, gledam ja njih. Ta tiha lica bez izraza. A vriste. Svi do jednog. Kao kada masa zapeva pesmu, koliko god razliciti glasovi bili, odakle god pojedinci bili, pesma koja se zaori je ista, ne samo po tekstu, vec i po tonu.
Hodaju linijama bescilja, zivotareci svakog dana, daveci se u rutini pokretnih traka koje je nametnuo sistem stvoren iz pepela pakla proslih vremena. Da bi bilo bolje nego ranije. Pokusavam da nazrem misao u njihovim ocima.
Retko je vidim. Vidim mrznju. Vidim nadu. Vidim siroke zenice. Vidim beg u paralelne realnosti. Vidim zivote koji su ostavljeni po strani. Vidim ognjista koja su spaljena.
Vidim decu koja su osudjena na zivotnu robiju. Vidim zatvore na otvorenom.
Svi smo kriminalci.
Na ulazima u banke vidim gonice robova koji su i sami robovi, ali to ne vide pre kraja radnog vremena.
Vidim samo zrtve silovanja.
Vidim strah i zelju. Uvek istu zelju. Znate na koju mislim.
Vidim neme i nejake. Vidim stokholm i munhauzen.
Fakulteti su pretvoreni u prostorije za sve osim studenata. Autonomija misli je pretvorena u monetarnu autonomiju.
Skole su pogoni za proizvodnju lojalnih.
Gubim bitku koju nisam ni znao da vodimo.
A onda cujem da ce ajnstajnova teorija relativiteta pasti.

Sve je relativno, sta da vam kazem.

popis kao popiš

Popis je indirektno povezan sa zakonom o rasporedu budzeta verskih zajednica, ne znam da li ste toga svesni?

Ako se uzme u obzir nemogucnost pojedinca da se deklarise kao pripadnik etnicke pravoslavne zajednice, dolazimo do zakljucka da se automatski po podustavnim aktima koji regulisu raspored budzetskih sredstava do sledeceg popisa, procenat populacije koji se deklarise kao pravoslavan, i u novcanom odnosu pripisuje Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pri tom, istoj onoj koja ima tretman ex teritoria, takodje, poreski olaksanim, uz mogucnost neoporezovanog stvaranja profita, sto je nezabelezeno.

Ako je kradja uskracivanje ili otimanje dobra ili vrednosti pojedinca od strane pojedinca ili grupe, konstatujem da se kroz poresku raspodelu, uz saglasnost drzave, protivno saglasnosti svakog pojedinca, zloupotrebljava novac poreskog obveznika.

Stoga, smatram da se osobe, kroz zloupotrebu popisnog obrasca, uz zanemarivanje nivoa religijske zatucanosti. koje su deklarisane kao religiozne, mogu krivicno goniti, zbog kradje.

Prosto,nemaju pristanak mene da se novac koji izdvajam u drzavni budzet koriste u procentu u kome je raspodeljen zbog popisnog zakona.

makar me kostalo karijere, kredibiliteta koji nemam, veza sa establismentom etc

I sta sad da radim?!
Da nastavim da pizdim u svoja tri zida?!
Da odlucim da se ne nerviram jer je to evropejski?! Da suzbijem svaku emociju onog decaka koji me je gonio da sa 5 godina legnem na glavnu ulicu u zemunu jer sam video autic koji mi se dopao a ne mogu ga imati?! Da budem dobar gradjanin koji ugadja onim budalama "iznad" sebe?!
Da se zentam budala sutra pored sebe jer misle da jebiologiju moguce dokazati kurcem?!
Da smatram da pacenik spc ima prava na bilo koji nacin da utice na ljude da mi se uplicu u zivot?!
Da dozvolim da me se ni jednog trena ne pita sta koje picke materine placam porez koji placam?!
Da me se ne pita kako ce ga neko trositi?!
Jebem im mater, onima koji ni dinara mog novca kojim ih placam ne vracaju nazad kroz taj porez jer su u maksimalnoj meri oslobodjeni?!
Da moram sutra da strepim da li cu se prosetati gradom jer mi gomila picki koje su pare dobile iz drzavne kase prete zivotom ne povinujem li se etici koja je meni strana?!
Zbog Kosova?!
Boli me kurac za Kosovo!
Da nisam jedini govori cinjenica da niko od navodnih 5 sindikata kerova, ministar drotova, kurac od odbrane, predsednik Glans, Voja Vohunica, Toma, Vucic pileca guzica i slicna gamad koja mi sistematski zloupotrebljava novac nije u cmaru u koji se kunu poslednjih 10 godina!
Jebem vam svima predizbornu kampanju!
Jebem vam bliznje!
Jebem vam Boga na kog drkate kurac i picke.
Jebem vam gresne hriscanske, jevrejske i islamske misli.

Sta je bilo, jel sad ovo master plan da me probudite u pandurskoj drzavi i zvanicno?!
Jel ovako pokusavate da se spasite nadolazecih socijalnih nemira?!
Iskoristicete neduzne, ugorene, od danas po drugi put kolektivno institucionalno nebranjene drugare pedere i lezbejke?!
Sta je bilo, jel ovo momenat da provociram okolinu jer nosim zelene pantalone i roze majicu, pa ne vredim da se murija iscima da opravda 18%pdv koji mi bez pitanja uzima?!
Jel mi bolje da se utopim u dizelaski momenat b92 volim devedesete?!
Jel ovo trenutak gde moram da budem kul jer je to za opstu populaciju bolje?!

Je li prepelice moje zaposlene od strane mene, a kad ja, vas poslodavac dolazim na red?
Jel ovo macho trip?
Jel ovo neprijavljen bdsm show?

Jel vam frka da se stitite slemovima?

Meni nije frka niti bez slema.

U znak solidarnosti sa lgbt osobama, malinarima, zaposlenima u javnom sektoru, u privatnom sektoru, u firmama pod stecajima i procesima privatizacije, nezaposlenima, neplacenima, invalidima, i svima koje nisam nabrojao.

Koristim svoje pravo da tretiram ljude koje placam i hranim kao poslednju djubrad na ovoj planeti i najebavam se majke:

AĆIMOVIĆ DRAGAN	SRS	Banovo Polje	1976.
AGATONOVIĆ BORJAN	DS	Donji Ribnik	1956.
ALEKSIĆ BORIS	SRS	Beograd	1975.
ALIGRUDIĆ MILOŠ	DSS	Beograd	1964.
ANDRIĆ IVAN	LDP	Beograd	1974.
ANTIĆ ZORAN	SRS	Jagodina	1962.
ARSENOVIĆ KONSTANTIN	PUPS	Beograd	1940.
ARSIĆ VEROLJUB	SRS	Požarevac	1969.
AVRAMOVIĆ MILAN	SRS	Beograd	1980.
BABIĆ ZORAN	SRS	Vrnjačka Banja	1971.
BAJATOVIĆ DUŠAN	SPS	Novi Sad	1967.
BANOVIĆ DONKA	DSS	Dimitrovgrad	1963.
BEČIĆ IGOR	SRS	Vrbas	1971.
BORTIĆ ZORAN	SPS	Šabac	1965.
BOŽOVIĆ DRAGOSLAV	DS	Beograd	1949.
BRESTOVAČKI ŽELjKO	DS	Šid	1967.
BUDIMIROVIĆ JELENA	SRS	Martinci	1985.
BUGARČIĆ MARIJA	LDP	Lučani	1979.
BUHA MILORAD	SRS	Veternik	1957.
ČANAK NENAD	LSV	Novi Sad	1959.
ĆERAN NEBOJŠA	DS	Beograd	1964.
ČIKIRIZ MIRKO	SPO	Kragujevac	1963.
CIMEŠA DRAGOMIR	DS	Sombor	1960.
ČOLAKOVIĆ MOMO	PUPS	Novi Sad	1940.
ČOLIĆ DRAGAN	SRS	Smederevo	1953.
ČOMIĆ GORDANA	DS	Novi Sad	1958.
ČOTRIĆ ALEKSANDAR	SPO	Beograd	1966.
DAMJANOVIĆ JOVAN	DLR	Zemun	1947.
DELIĆ BOŽIDAR	SRS	Beograd	1956.
DIMITRIJEVIĆ MILAN	DSS	Beograd	1950.
DIMITRIJEVIĆ LIDIJA	SRS	Leskovac	1975.
DINČIĆ VUK	DS	Zemun	1979.
DINKIĆ MLAĐAN	G17	Beograd	1964.
DUJOVIĆ SAŠA	PVS	Zemun	1966.
DUVNJAK MOMČILO	SRS	Kruševac	1958.
DŽUDŽEVIĆ ESAD	BDSS	Tutin	1958.
ĐERIĆ ZLATA	NS	Sombor	1968.
ĐOKIĆ BRANIMIR	SRS	Beograd	1950.
ĐOKOVIĆ DRAGIŠA	DS	Kosovska Mitrovica	1959.
ĐUKIĆ DEJANOVIĆ Prof. Dr SLAVICA	SPS	Kragujevac	1951.
ĐURIĆ ARSEN	DSS	Zlatibor	1973.
ĐURIĆ BOJAN	LDP	Zemun	1978.
ĐURIŠIĆ MARKO	DS	Beograd	1968.
FA TOMIĆ JOVANA	G17	Kikinda	1984.
FREMOND ÁRPÁD	SVM	Pačir	1981.
GOJKOVIĆ SLOBODAN	DS	Prijepolje	1951.
GOJKOVIĆ ŽIKA	SPO	Sombor	1972.
GRUBJEŠIĆ SUZANA	G17	Beograd	1963.
GRUJIĆ MLADEN	NS	Beograd	1966.
HAJDAREVIĆ KENAN	LDP	Priboj	1975.
HALIMI RIZA	PZDD	Preševo	1947.
HAMZAGIĆ ŠERIF	G17	Tutin	1956.
HASANOVIĆ - KORAĆ BILjANA	DS	Vršac	1955.
ILIĆ RADIŠA	SRS	Stubica	1969.
ILIĆ VLADIMIR	G17	Beograd	1963.
ILIĆ ALEKSANDRA	NS	Beograd	1981.
ILIĆ Prof. Dr MILE	SPS	Niš	1954.
ILIĆ, mr VELIMIR	NS	Čačak	1951.
IVANJI ŽELJKO	G17	Beograd	1970.
JANKOVIĆ ALEKSANDRA	NS	Beograd	1959.
JANKOVIĆ ALEKSANDAR	DS	Jagodina	1972.
JELIČIĆ MILUTIN	NS	Brus	1962.
JEREMIĆ VLADAN	SRS	Mladenovac	1974.
JERKOV ALEKSANDRA	LSV	Novi Sad	1982.
JEVTIĆ MILOŠ	DS	Smederevo	1972.
JOCIĆ RADICA	SRS	Bela Palanka	1962.
JOJIĆ PETAR	SRS	Pančevo	1938.
JOVANOVIĆ BRANISLAV	G17	Niš	1955.
JOVANOVIĆ ČEDOMIR	LDP	Beograd	1971.
JOVANOVIĆ IVAN	DS	Kraljevo	1977.
JOVANOVIĆ NATAŠA	SRS	Kragujevac	1966.
JOVIŠIĆ JADRANKA	DS	Novi Sad	1986.
JUGOVIĆ ALEKSANDAR	SPO	Čačak	1975.
KARAVIDIĆ BRANKA	DS	Majdanpek	1958.
KASALOVIĆ ZORAN	SPS	Žitište	1967.
KIŠMARTON OTO	SRS	Kikinda	1962.
KNEŽEVIĆ Prof. Dr MILAN	SRS	Kragujevac	1952.
KOLUNDžIJA NADA	DS	Beograd	1952.
KONSTANTINOVIĆ NENAD	DS	Beograd	1973.
KORAĆ Prof. Dr ŽARKO	SDU	Beograd	1947.
KOSTREŠ BOJAN	LSV	Ečka	1974.
KOVÁCS ELVIRA	SVM	Mihajlovo	1982.
KRAGOVIĆ LJUBOMIR	SRS	Kosovska Mitrovica	1956.
KRASIĆ ZORAN	SRS	Beograd	1956.
KRPIĆ Dr NIKOLA	PUPS	Kraljevo	1941.
KRSTIN MILORAD	SRS	Taraš	1955.
KUNTIĆ PETAR	DSHV	Subotica	1960.
LAPČEVIĆ MILAN	DSS	Niš	1969.
LAUŠEVIĆ MAJA	DS	Novi Sad	1975.
LAZIĆ NIKOLA	DSS	Beograd	1974.
LjILjAK BRANKA	DS	Zrenjanin	1957.
LjUBENOVIĆ TOMISLAV	SRS	Leskovac	1951.
LODI GABOR	DS	Klek	1961.
LOVRIN - GAVRILOVIĆ DANIELA	DS	Šabac	1970.
LUČIĆ LJILJANA	DS	Beograd	1953.
MAGDA JON	DS	Alibunar	1959.
MAKSIMOVIĆ SAŠA	SRS	Novi Bečej	1976.
MARČOK PAVEL	DS	Bački Petrovac	1968.
MARIĆ VESNA	SRS	Mali Mokri Lug	1964.
MARIĆ DUŠAN	SRS	Velika Plana	1963.
MARINKOVIĆ MIROSLAV	DS	Svilajnac	1961.
MARKIĆEVIĆ MIROSLAV	NS	Čačak	1958.
MARKOVIĆ MOMIR	SRS	Zemun	1950.
MARTIĆ MIROSLAV	DS	Užice	1951.
MARTINOVIĆ mr ALEKSANDAR	SRS	Ruma	1976.
MAŠIĆ Prof. Dr ZORAN	SRS	Rumenka	1953.
MIĆIĆ NATAŠA	LDP	Užice	1965.
MIĆUNOVIĆ Dr DRAGOLjUB	DS	Beograd	1930.
MIHAJLOVIĆ OGNjEN	SRS	Zemun	1960.
MIHAJLOVIĆ MILETIĆ	SPS	Petrovac	1951.
MIHAJLOVIĆ VITOMIR	SDP	Prokuplje	1958.
MIHAJLOVIĆ mr GORAN	SRS	Trstenik	1963.
MIJALjEVIĆ SLAĐAN	SRS	Borča	1966.
MIJATOVIĆ Dr PREDRAG	SRS	Vršac	1950.
MIKOVIĆ SRĐAN	DS	Pančevo	1961.
MILADINOVIĆ LjILjANA	SRS	Beograd	1962.
MILENKOVIĆ mr MARKO	SRS	Žitorađa	1974.
MILENTIJEVIĆ VLADIMIR	DSS	Zubin Potok	1951.
MILIĆ NENAD	LDP	Beograd	1962.
MILIĆEVIĆ ĐORĐE	SPS	Valjevo	1978.
MILISAVLJEVIĆ SMILJANA	DS	Srbovac, Zvečan	1978.
MILISAVLJEVIĆ DUŠAN	DS	Niš	1968.
MILIVOJEVIĆ SRĐAN	DS	Kruševac	1965.
MILOJKOVIĆ VLADA	SRS	Ražanj	1960.
MILOŠEVIĆ MILENA	DS	Beograd	1950.
MILOŠEVIĆ Dr KOSTA	DS	Čačak	1948.
MILOVANOVIĆ RADOSLAV	DS	Kučevo	1961.
MIROVIĆ mr DEJAN	SRS	Beograd	1972.
MITOV SLAVOLJUB	DS	Vlasotince	1961.
MITROVIĆ BRANISLAV	G17	Užice	1966.
MLADENOVIĆ BOJAN	SRS	Beograd	1973.
MOJOVIĆ GORICA	DS	Beograd	1952.
MOJSILOVIĆ RADOSLAV	NS	Vranje	1978.
MOMČILOV Dr PAJA	SRS	Beograd	1948.
MUČENSKI Dr ĐURA	DS	Kula	1960.
MUNjIĆ MIRKO	SRS	Čačak	1957.
NEŠOVIĆ JOVAN	G17	Kraljevo	1970.
NIKOLIĆ DEJAN	DS	Sokobanja	1979.
NIKOLIĆ TIJANA	DS	Beograd	1983.
NIKOLIĆ ZORAN	DSS	Šabac	1967.
NIKOLIĆ TOMISLAV	SRS	Novi Beograd	1952.
NIKOLIĆ J MILAN	SPS	Vranje	1945.
NIKOLIĆ M MILAN	SRS	Arilje	1964.
NOVAKOVIĆ NIKOLA	G17	Novi Sad	1949.
OBRADOVIĆ RADOJKO	DSS	Zemun	1966.
OMERAGIĆ BAJRAM	SLPS	Novi Pazar	1960.
OMEROVIĆ MEHO	SDP	Beograd	1959.
OSTOJIĆ ZORAN	LDP	Beograd	1956.
PALALIĆ JOVAN	DSS	Bačka Palanka	1971.
PAPUGA OLENA	LSV	Novi Sad	1964.
PÁSZTOR BÁLINT	SVM	Subotica	1979.
PAUNOVIĆ - MILOSAVLjEVIĆ Dr GORDANA	SRS	Zemun	1957.
PEJČIĆ ALEKSANDAR	DSS	Leskovac	1968.
PEJICA MIROSLAVA	G17	Loznica	1962.
PELEVIĆ BORISLAV	SRS	Beograd	1956.
PERIĆ SRETO	SRS	Ljubovija	1959.
PERIĆ ĐURO	PUPS	Beograd	1930.
PEŠIĆ Dr VESNA	LDP	Beograd	1940.
PETKOVIĆ STOJANKA	G17	Zvečan	1959.
PETKOVIĆ MIROSLAV	DSS	Čačak	1968.
PETKOVIĆ LJUBIŠA	SRS	Beograd	1952.
PETRONIJEVIĆ MILISAV	SPS	Beograd	1949.
PETROV ZORAN	DS	Dimitrovgrad	1965.
PETROVIĆ PETAR	JS	Jagodina	1951.
PISAREVIĆ DEJAN	JS	Velika Plana	1965.
PIVAC ŽARKO	DS	Požarevac	1968.
PLEĆEVIĆ DUŠANKA	SRS	Bor	1953.
PLUŽAREVIĆ VITOMIR	SRS	Vrdnik	1950.
POP - LAZIĆ GORDANA	SRS	Zemun	1956.
POPOVIĆ ZORAN	SRS	Ljig	1956.
POPOVIĆ JUDITA	LDP	Zrenjanin	1956.
POPOVIĆ NENAD	DSS	Beograd	1966.
POSKURICA Prof. Dr MILETA	SRS	Kragujevac	1954.
POTURAK MUNIR	SDP	Novi Pazar	1958.
PRELIĆ DOBRISLAV	SRS	Ratkovo	1963.
PROKIĆ NENAD	LDP	Beograd	1954.
PURIĆ MIHAILO	DS	Banja Koviljača	1963.
RADENKOVIĆ DEJAN	SPS	Priština	1971.
RADETA VJERICA	SRS	Zemun	1955.
RADIĆ GOJKO	SRS	Subotica	1960.
RADOVANOVIĆ MILOVAN	SRS	Aleksinac	1954.
RADOVANOVIĆ RADOVAN	LSV	Bačka Topola	1960.
RADOVIĆ MILICA	DSS	Beograd	1976.
RADULOVIĆ MILOŠ	DSS	Kruševac	1953.
RAGUŠ MARINA	SRS	Beograd	1969.
RAJKOV GORDANA	NL	Beograd	1944.
RANĐELOVIĆ MILjAN	G17	Knjaževac	1981.
RANĐELOVIĆ Dr NEBOJŠA	LDP	Niš	1967.
RATKOVIĆ VLATKO	DS	Ruma	1965.
RISTIĆ BOŠKO	DS	Niš	1961.
ROGOVIĆ MIĆO	SRS	Nova Varoš	1965.
RUŽIĆ BRANKO	SPS	Beograd	1975.
SAMARDŽIĆ, Dr SLOBODAN	DSS	Beograd	1953.
ŠAMI Dr ZORAN	DSS	Beograd	1948.
SAMOFALOV KONSTANTIN	DS	Beograd	1982.
ŠAROVIĆ NEMANJA	SRS	Beograd	1974.
SAVIĆ NIKOLA	SRS	Niš	1959.
SEDLAR SNEŽANA	G17	Odžaci	1960.
ŠEHOVIĆ BAJRAM	SDP	Prijepolje	1952.
SENIĆ VLAJKO	G17	Beograd	1973.
ŠERIFOV EDIP	DS	Beograd	1977.
ŠKRBIĆ MILAN	SRS	Apatin	1960.
ŠORMAZ DRAGAN	DSS	Smederevo	1967.
SPAHO SULEJMAN	SRS	Loznica	1949.
SPAJIĆ STEVICA	G17	Požarevac	1971.
SPASOJEVIĆ SRĐAN	NS	Kraljevo	1966.
STAJKOVIĆ SLAVOLJUB	DS	Surdulica	1965.
STAMENKOVIĆ SINIŠA	PUPS	Kladovo	1949.
STANIMIROVIĆ MILAN	DS	Vrbas	1960.
STANKOVIĆ mr ŽIVOJIN	DS	Leskovac	1971.
STANOJEVIĆ BOJANA	DS	Vrnjačka Banja	1963.
STEFANOVIĆ GORAN	DS	Vranje	1972.
STEVANOVIĆ DRAGAN	SRS	Surdulica	1973.
STOILOVIĆ MIODRAG	DS	Velika Plana	1950.
STOJAKOVIĆ - MILOVANOVIĆ SVETLANA	DS	Lajkovac	1960.
STOJANOVIĆ FILIP	SRS	Beograd	1944.
STOJANOVIĆ SVETLANA	DSS	Beograd	1946.
SUDIMAC LJUBIŠA	G17	Blace	1958.
TABAKOVIĆ Dr JORGOVANKA	SRS	Novi Sad	1960.
TODOROVIĆ DRAGAN	SRS	Beograd	1953.
TOMAN MARINA	SRS	Beograd	1972.
TOMIĆ ŽELJKO	DSS	Novi Sad	1965.
TOŠKOVIĆ VUČETA	SRS	Novi Sad	1941.
TÓTH TAMAŚ	DS	Ada	1980.
TRAVAR-MILJEVIĆ JELENA	G17	Žitište	1979.
TRIVAN JELENA	DS	Beograd	1973.
UROŠEVIĆ MILAN	DS	Ub	1965.
VARGA LÁSZLÓ	SVM	Palić	1976.
VASIĆ ZORAN	JS	Jagodina	1962.
VESELINOVIĆ MILAN	SRS	Novi Pazar	1956.
VESELINOVIĆ, Dr JANKO	DS	Novi Sad	1965.
VIDENOVIĆ MAJA	DS	Beograd	1979.
VLAHOVIĆ ALEKSANDAR	DS	Sopot	1963.
VOJIĆ - MARKOVIĆ MILICA	DSS	Valjevo	1959.
VUČKOVIĆ NATAŠA	DS	Beograd	1967.
VUČKOVIĆ MILAN	DS	Kragujevac	1979.
VUKIĆEVIĆ LIDIJA	SRS	Beograd	1962.
VUKOVIĆ JADRANKO	SRS	Zemun	1961.
VUKOVIĆ SIMO	G17	Beograd	1975.
VUKOVIĆ SLOBODAN	SRS	Beograd	1953.
ZANKOV STEFAN	SRS	Zaječar	1976.
ZDRAVKOVIĆ LjILjANA	DS	Lazarevac	1950.
ŽIROŠ - JANKELIĆ ANIKO	DS	Senta	1967.
ŽIVANOVIĆ mr SRBOLjUB	SRS	Jelenča	1953.
ŽIVKOV DRAGAN	SRS	Bačko Gradište	1958.
ZLATANOVIĆ SLAVIŠA	G17	Leskovac	1967.
ŽURA VIOREL	G17	Alibunar	1950.
ŽUTIĆ Dr NIKOLA	SRS	Beograd	1952.