Misli

Svaki pisac kog sam upoznao u životu je mrzeo. Možda je onaj neki Duško Radović ili Ršumović voleo ili voli, ali oni koje ja cenim nisu voleli. Ili jesu. Samo su dobro sakrivali.
Ne pokušavam da se poredim sa Hemingvejima, Orvelima, Hakslijima. To su mi inače najdraži pisci. Hemingvej ne toliko zbog stila pisanja koliko zbog toga što se identifikujem sa njim. Ironično, jedina stvari koje znam o životu dotičnog su da je bio alkoholičar, da je voleo pičku, mrzeo sebe i da smo delili neke vrednosti koje se mogu labavo vezati za antifašizam. Zapravo, najviše ga poštujem što je sebi prosvirao glavu. Nisam sklon divljenju samoubicama, iako često osećam empatiju, možda je bolja reč razumevanje, prema činu. Možda je i on kao ja maštao o tome da se izopšti iz vrste ginući za stvari u koje veruje. Prilično sam siguran da je Orvel o tome maštao.
Rođen sam u zemlji koju je neko razjebao i dao mi iskustvo posmatranja raspada društva koje ne poznaje pojam individualizma. Niko nije rekao koja su pravila igre, samo koja je kazna. Šta znači biti pojedinac smo izmislili mi.
No taj generacijski spor će se rešiti onako kako je rešavano i ranije. Krvlju. Mada imam osečaj da će moja generacija biti mrtvorođena.
Zato su mi uzori oni koji jesu.
Nema umetnosti u koju nije utkana suza, krv, znoj. Nema umetnosti bez promene stanja svesti. Bez te mržnje nema ljubavi.
Čovek koji danas ne mrzi nije živ.
Čovek koji danas ne mrzi ne može da bude hrabar.
Onaj koji mrzi sadrži poriv da umre. Onaj koji ima poriv da umre može učiniti sve što želi.
Ne postoji veličanstvo koje nije nastalo posle užasne patnje.
Jesenjin je plakao nad štenadi. Jer nije znao za gore.
Ja plačem nad slepim kukavičlukom. Jer ne znam za gore.
A jebem ti mater što zuriš u ekran.

Običaj

To veče si vozila ti. Popio sam previše pored premalo ljudi koji bi me zadržali. Po običaju. Po navici.
Bila si zahvalna što nemam novu priču koje bi se stidela. Kojom bih se hvalio.
Bila si zahvalna što voziš automatik jer možeš da me držiš za ruku dok ja besnim kroz frustracije koje se probijaju uz alkohol koji isparava. Razmišljaš da će moj bes da se pretoči u razbijanje tvog teško zarađenog ajpeda u stranoj zemlji na kraju jebene pičke materine u koju si morala da odeš. Da bi ustedela za ajped. I poslala mami da otplati kredit za kotao da se greju.
Zahvalna u kolima koje su tvom pijanom dečku dali roditelji. Ka vašem domu koji su vam dali roditelji tog pijanog kretena kog u novom napadu mržnje i frustracije nad sopstvenom nesposobnošću da stvori bilo šta za sebe, voliš. Voliš me.
Kako možeš da voliš nekoga ko živi u iluziji da je bolje umreti ubijajući manifestacije svojih suprotnosti nego negovati porodicu?
Nekoga ko bi te ostavio zbog balija, četnika i ustaša?
Kako voleti debila kom je dobrobit za svoju porodicu proizišlu iz rada za državu vredna prezira i radije će umreti pod jarmom najsurovijih privatnika?
Daleko od tebe?
Kako razgovarati sa čovekom koji članovima partija brani ulaz u dom?
Kako stajati sa čovekom na čijem pragu stoji SF/SN?

Kako me nisi izbacila iz kola do sad?

Šibenik

Ma jeben mu mater ima tu nešto. Drža san do ekavice cilega života. Beograd me odgojija,da mi je šmek,hod, držanje. Stav u pizdu materinu. Dosta mi je prešutjenih riči.
Mislija san da je Split moj grad u kojem nikad nisan obitava.
Ispostavilo se da je to Šibenik.
Ne znam znaš li da je Šibenik jedan od,ako ne i najveći grad sa starin jezgrom.
Neću se kurčit. Ma kurac neću.
Šibenik je fora.
Kul. Jeben.
Do jaja.
Jedva čekan da van pričam o Šibeniku.

Anketa

Kako izgleda pratiti osobu koja mentalno propada? Ako sam kroz sve  kroz šta sam prošao naučio nešto u ovom kontekstu, to je da psihologija, psihijatrija,lekovi,sport, ljubav, tuče,seks, apstinencija, posao, želje, trud... Ništa od toga ne vredi. Ne radi posao. Pun intended
Za vas troje koji ste čitali sve,kako izgleda kliziste uma iz vaše perspektive?
Da li sam samo navika koja vam dolazi u spam?
Kako izgledaju misli praćene realnošću?
Primjećujete li nesposobnost da budem originalan na bilo kom nivou?
Da li osecate da vas mrzim?
Koliko vas volim?
Koliko vas ne želim?
Koliko patim za pažnjom?
Koliko patim za tim da nikad ne napišem ni reč više?
Koliko mi ovo treba

Tišina

Ljudi su robovi navika, uglavnom loših. Zato se valjda kaže da niko nije nevin. Svi imaju ono nešto što kriju. Čak i mi koji se u redovima krijemo iza množina. Pre svega mi. Traćimo dane šta god radili. Čemu god se okrenuli.
Uvek ostaje nešto što smo propustili. Pustili, zapustili,izustili.
Prećutali.
Moj porok je poriv za istim mestom na kom ću ispraćati sunce. Voajerizam u tišini.
Beskonačno čekanje da saznam šta čekam.
Životarenje u religijskim obredima osiguranja da postoji neko sutra. Poricanje prokrastinacije u mestu. Ponekad se setim da napišem nešto ovakvo.
U tišini.

Samoubistvo

Samoubistvo nije vesela tema. Osim za osobe koje ga sprovedu u delo. Ti ljudi su se snašli. Uvek se postavi pitanje,bar u mom okruženju, šta je nateralo čoveka da kaže da mu je dosta disanja. Razgovora. Jurenja orgazma. Orgazma.
Razmrljana slika nepoznate sutrašnjice. Trenutak kad se sve kockice razlože.
Ne mogu reći da ne razumem taj poriv.
Sećam se jedne užasne večeri kada sam želeo da kaznim nekoga koga sam strašno voleo. Pažljivo biram reči. Voleo sam na strašan način.
Krenuo sam ka Gnezdu, usput popio zaječarac u staklenoj boci. Razbio flašu iza lokala i čekao. Da vidim da li ću se razočarati opet. Spremnost na razočaranje je bio strašan deo te ljubavi.
I uradio bih to.

Poenta je da niko nikada nije sam. Postaje sam u tom činu. Tad nema nazad.

Ako ti treba razgovor,reci nekome. Reci zbog čega.

Možda jednom napišeš bolje objašnjenje od mene.

Osim glasača SNS.

Zaljubljenost

Mislim da ljudi greše kad kažu da se u vezi čovek opusti. Muškarci puste stomake,prestanu da se briju,ne razmišljaju o tome kako se oblače... Da se žene zapuste,prestanu da briju noge i pazuhe, tuširanje je opcionalno... Takve stvari.
Mislim da je to izlazak iz stanja samozaljubljenosti u kom želiš da pokažeš drugima ono što smatraš da će se njima dopasti. A do toga dolaziš uporedjujući odraz u ogledalu sa onime što percipiraš kao društveno poželjno.
Nedavno sam posmatrao svoj stomak i svoje dupe. Poslednjih deset godina mi roditelji govore da sam "opa,pustio stomak,a!". Dupe mi je užas živi. Ali kako sam nedavno pročitao ispod vrlo hrabre slike drugarice u toplesu, kakvo je,takvo je,volim ga,moje je. Imam strije. Muskulature nema više. Osedeo sam. Telo je prošlo svoj vrhunac.
Da se vratim na pitanje zaljubljenosti.
Shvatam da je jedini razlog da treniram išta onaj zbog kog želim da budem spreman na sve. Oni koji me znaju će se setiti da malo šta prepuštam slučaju i da ako dodje do gubitaka spreman sam za njih. Ali jednom ću biti možda tata.
Tada neće biti izgovora da me nešto mrzi ili da ne mogu. Dete to ne razume.
Dakle,moja "zapuštenost" nije rezultat zaljubljenosti.
Moja potraga za muzikom jeste.
Da bih joj poslao drugu pesmu svaki dan kad me nešto podseti na nju.