zao mi je

''Postojalo je vreme kada sam mislio da si sve što mogu biti. Postojalo je vreme kada sam mislio da bolje ne mogu. Tada sam mislio da si ceo moj svet, da dalje ne mogu. Da ne zaslužujem više. Da nisam sposoban. Da ću naići samo na razočaranja ako budem tražio dalje. Bio sam poslušan i samo tvoj.

Živeo sam da bih ti poboljšao dan. I svako veče legao nesretan. Budio se sa mišlju kako ću se osećaj sekund pre sna.

Nadao sam se da ćeš me prihvatiti. Voleo sam te iako sam znao da u tvojim očima nikad neću biti sve što želiš. Nisam klonuo duhom.

Godine su prolazile. Svaki dan smo proveli zajedno. Koliko god drugih bilo, uvek smo ostajali sami na kraju. Prošli smo sve. Od početka do kraja.

Niko me ne poznaje kao ti.

Nikoga ne poznajem kao tebe.

Jedina si osoba koja me je videla kako plačem.

Ne dok plačem. Kako plačem. Ne znam da li razumeš razliku.

I nikada mi niko nije nedostajao kao ti. Nikoga nisam mrzeo kao tebe.

Nikada nisam želeo pobeći kao što sam želeo izbrisati tebe.

Ne volim što sam tvrdoglav samo kada tebe ne mogu promeniti.

Jer ti si najbolje i najgore u meni.

Nadam se da znaš zašto ti ovo govorim. Žao mi je što sam morao da dođem do kraja svog života da bih ti ovo sve rekao.''

Sada već ostareli čovek pomazi svoj lik u ogledalu na zidu, sede u fotelju, jedini komad nameštaja u ogromnom stanu,.

Namučeno je to lice. Svaka bora ima svoju priču. Ovo je bila jedna od tih priča.

Grad

Bio jednom jedan grad. Kakav grad? Bili grad.

Na obali. Gde se susreće starost sa mladošću. U kom hodaju duhovi uz osmehe živih. Pod kojim leži istorija vekovima zatrpana.

U tom gradu se senke kupaju u suncima. Turisti ne umeju razumeti ni reči prevoda. A domaćini su izgubljeni. I kad nema prevoda.

Život teče dalje. Uz struje u vodi. A kod meni gadnijih, i niz struje.

U mom gradu je svaka reč izgovorena teško. Svaka rečenica je povod za oštar pogled. Češće moj. Iz jedne nemoći kada se osetim osiono. I ne obraćam pažnju na to ko me sluša.

Kafa je propraćena mišlju da ću je završiti i ako saznam da mi je pljunuto.

U mom gradu rat nikad nije stao.

U mom gradu starosedeoci nisu mogli ostati.Moj grad su okupirali. Moj grad više nije moj. Nije više ni grad.

Moj grad je nekada privlačio željne novih iskustava.

Moj grad danas privlači najgore.

Ili je to najgore postojalo već tu. Samo se ispostavilo da je bilo bitno da jedan deo ode da bi odrvatnost izašla na videlo. Možda je u pitanju nostalgija za fiktivnom prošlolšću.

Moj grad je krcat dobrim ljudima. Koji su postali ozlojeđeni. Bez i jednog opravdanja.

U mom gradu, ja sam kadija. I želim biti dželat.

U mom gradu onaj drugi postaje moj.

U mom gradu, osećam se oteranim čim stupim na tlo.

U mom gradu, brojim poljupce

U mom gradu, prizivam Split.

U mom gradu, sanjam Beograd.

U mom gradu, žalim za svojim gradom.

A ni sam ne znam koji grad je moj.