Sila natezanja

Imam konstantan konflikt u sebi. Mogao bih to nazvati konfliktom izmedju svog Karlina I Sagana. Izmedju onog koji mi govori da se izdignem iznad svega sto vidim oko sebe I onog koji mi kaze da sednem, napravim kokice I uzivam u okolini koja se rastapa. Onog koji je zabrinut za sustinu svega sto ostavljam deci koju verovatno necu imati i onog koji se prepusta najdubljim porivima dok uzivam u svemu sto me cini sretnim.
I dok tako pokusavam da se izolujem od svega sto mogu videti, u obrisima vidim kako se ne ostvaruju moji najgori snovi. Ostvaruju se tudji snovi,koji skupa cine ono sto ni sam nisam mogao osmisliti. Gledam magle od ljudi koji gube ljudskosti svakim izdahom. Pretvaraju se u ispeglane zvake na trotoaru preko kojih gaze oni najgori medju nama. Poceo sam da prezirem odela I ljude koji izgovaraju fraze poput:"Volim svoj narod.". Muka mi je od licemerja koje sam primoran da izbegavam na ekranu.
Sve redje cujem svoje srce. Nesto mi utisava puls.
Zelim samo da se ljuljam i gledam u ravnicu dok gledam kako gori horizont.

9. Maj

Drugi sv. rat je bio najveci sukob u istoriji. To nas uce u skolama. Od najranijih dana. A sve je to nekako suvo i bezlicno. Znamo ko je bio ko i na kojoj strani. Koliko miliona je umrlo sa koje strane. Ko su bili dobri a ko losi.
Ali ne znamo sta je zapravo bilo. Ne znamo osecanja ljudi. Naboj i zar koji je ljude gonio. Doba ideala koje je stvorilo bez premca najbolji politicki projekat u istoriji ovih prostora. Ne znamo vrednost ideala koja je ljude gonila da goloruki odu iz topline doma da se verovatno ne vrate. Ne prepoznajemo svest ljudi koji su baratali kolicinom informacija manjom od svetog pisma za ceo zivot. U ovo doba hiperinformisanosti i prepovezanosti ne razumemo trenutak samospoznaje i samosvesti, te tezine odgovornosti pred odlaskom medju nepoznate ljude za koje te veze iskljucivo zajednicka ideja. Da smo jednaki.
U ovo doba "izobilja" ne mozemo pravilno razumeti sta znaci birati izmedju ideala i porodice. Danas je jedan Vicko Krstulovic budala. Danas je Krsmanovic zaboravljen. Jedan Kapicic totalitarac.
A zaboravljamo da dugujemo jezik tim ljudima. Zivote svojih oceva i majki. Da smo mi oni koji smo preziveli zbog njih. Da im dugujemo bukvalno sustinsku sansu na ovoj planeti. Sansu da protracimo svoj zivot. Da donesemo svaku dobru i losu odluku. Da roditelji steknu znanje koje nam mogu preneti. Da im dugujemo skoro svaki krov nad glavom. Da im dugujemo milionski Beograd. Zagreb. Pristinu,Ljubljanu,Sarajevo,Skoplje...
Zaboravljamo obavezu prema sebi.
Zaboravljamo da ti koji su pali da bismo mogli stajati ne traze nista.
Samo da ne stojimo pogrbljeni.
Zbog toga im hvala.