Nadica

Sad te se ponekad setim. U stvari cesce nego sto bih voleo da priznam. Cesce nego sto bih voleo da te se setim. Svaki put kad vidim kako dvoje setaju,zastane mi dah. Svaki put kad ugledam nekog ko lici na tebe,obradujem se i onda umrem pomalo. Pomalo se ponadam. A onda se podsetim.
Da samo zeleim jos jednu setnju.

pokloni

Mislim da raskidi ne postoje zaista. Mislim da je kljuc veze sama rec veza. Mislim da kad se dve osobe nekako nadju jedna drugoj u zivotu, zajedno rastu. Jedno u drugo. I mislim da je to ono sto tu vezu cini neraskidivom. Mislim I da je veza veza do kraja zivota. Da su nam zivoti isprepletani na nacine koje ne mozemo predvideti. I mislim da su neke veze greske.
Mislim da je svaka veza sistem reciprocnih poklona. Mislim da je veza uzrocna I posledicna. Mislim da jedni drugima dajemo, u istoj kolicini ili meri koliko dobijamo. Samo cesto ne shvatamo.
Time sta dobijemo se moze meriti kvalitet nase veze. Kakvom osobom smo postali, ili u sta smo izrasli tom vezom. Sta smo naucili I sta smo poneli iz te veze.
Ali te veze su neraskidive. Mozda ne zelimo da vidimo vise nikad neke ljude, ili kao ja neke cekam da umru da se pomirimo ali nikad ne prestaju da postoje. Koliko god se kajali sto smo ih stvorili.
To je valjda problem tih poklona.
Nismo uvek spremni na njih, ili ih predugo ne vidimo.

Snezana

Snezana je zivela svoj zivot. Ne kao sto vecina zivi zivote vodjene zivotima drugih. Ona je zivela zivot kako je zivotu namenjeno da bude prozivljen. Zivela je zivot. Jednostavno.
Zivot joj je davao I uzimao. Kao sto je onda davala I uzimala.
Usla je u lokal pored zgrade, kao zena koja je upravo pokisla I uzurbano se osvrnula oko sebe. Imala je snajperski pogled.
Mnogo je ljubavi imala. Volela je ceo svoj zivot, svaki trenutak te jedne velike avanture koju je rezirala sama. I zivela glavnu ulogu.
Volela je svoju cerku. Predivnu Ivanu. Na nju je prenela sve svoje znanje I svu svoju moc. Jer je I Ivana jedna snazna lepota. Jedna lepa snaga. Ucila je kako je znala I umela.
Okrecuci se po lokalu, ugledala je snaznog coveka za sankom. Coveka tuznog lica ali sretnog pogleda. Lepog coveka okruzenog ruznocom. Odgovarajuceg u neodgovarajucem.
Nije ona bila zena koja je prepustala ikada ista slucaju. Niti slucaju coveka koji moze da bude voljen.
Snezana je znala da vidi u buducnost. Umela je da zna kome je gde mesto. A za Ivana je znala da mu je mesto kraj nje.
To vece su popili prvo pice. Ivan je poceo gutljajem za zenu koju je pratio iz svog zivota, zavrsio gutljajem za zenu svog zivota.
Najbitnija bitka njihovog zivota je pocela.
Najbitnija lekcija koju je Snezana zelela da da Ivani je pocela.
Kako se voli.
Ta lekcija je bila svakodnevni trud. Svakodnevna gradnja tvrdjave cije su kapije uvek otvorene. Carstvo unutar cijih zidina je samo jedna stvar. Najvrednije blago svih blaga. Najkrhkiji dijamant. Njihova ljubav. Vera u nepobedivost. Nepokolebljiva zelja da dve duse uvek budu jedno. Da im svet ne moze nista.
Ivan nije voleo Snezanu. Ivan zivi Snezanu.
Ali, telo je prolazna sminka.
Jednog dana, sasvim obicnog dana, neobicna Snezana je pogledala u prozor poslednji put. U zagrljaju coveka svog zivota. Sa najvecim dokazom da je volela. I odlagala je taj poslednji pogled dok nije bila sigurna da je Ivana naucila lekciju koju joj je namenila. Da slavi sve sto je Snezana bila kroz svoju ljubav prema nekom svom Ivanu.