Poslednji pismeni u prvom srednje

Stojim ispred depresivno-sive zgrade. Gledam ljude dok izlaze. "To je Institucija.", promrmljah sebi u bradu i krenuh uz stepenice ka visokim vratima od stakla. Razmisljam o tome koliko me zgrada podseca na rec "sterilitet" i na knjigu "1984.". Izgleda kao da je cela izlivena u kalupu i samo postavljena tu.
U hodniku nema ni jedne korpe za smece, a pikavci su svuda. Na kraju hodnika shvatam da je ceo hodnik drecavo-zelene boje, slicne onoj koja je bila na zidovima moje srednje. Pomalo psihodelicna.
Odmah iza ugla je salter, a prekoputa velika cekaonica. Iza saltera se nalazi debeli brkati covek i jede burek dok gleda TV. Pokucao sam mu na prozorcic i on se mrzovoljno okrete sa cigarom u ruci i nekakvim belim flekama na plavoj majici sa tucetom zutih zvezdica. Iznad njega je znak "Zabranjnog pusenja" i slika bivseg Predsednika. Sve ispred one zelene boje. Masni me iznervirano zapita sta hocu, dok primecujem da je na satu pola jedan. Dajem mu licnu i zdravstvenu:"Dosao sam na pregled."; "Soba 73! Bices prozvan", rece Masni i zalupi prozorcic. Okrecem se i ulazim u cekaonicu i primecujem samo jednu baku kako sedi u uglu prostorije. Nosi majicu crne boje sa slikom nekog sredovecnog coveka i natpisom "Svaki je Srbin Radovan". Pitam se na kog li Radovana misli. Verovatno neka ljubav iz mladosti. Stavljam sluske u usi i pustam pesmu "Cekaonica" hrvatskog pank sastava "Hladno pivo", da mi vreme brze prodje. Cekaonica je prazna. Samo baka i ja. I njen Radovan.
Gledam na sat. Tek je pola jedan. Dizem glavu i zena u belom mantilu prolazi pored mene sa gomilom papira pod miskom i ulazi u sobu 73. Pesma "Cekaonica" se vrti sve vreme jer nisam imao para za karticu sa vecom memorijom.
Dva sata. Baka i ja jos uvek jedini u Cekaonici.
Masni uzima dugi sivi "detektivski" kaput i odlazi iza ugla niz hodnik. Tad primecujem bizarnu slicnost izmedju Masnog i bakine ljubavi iz mladosti.
Tri sata. Masni se vraca. Ne vidim sta nosi u kedi, ali sam poprilicno siguran da je burek, jer se u kesi nazire jogurt iz Imlekove pekare, a iz usta mu viri otprilike 250g bureka dok zvace otvorenih usta. I dalje se pitam ko je taj Radovan. I sta znaci onaj natpis na bakinoj majici.
Cetiri sata. Iznenada, kroz vrata se cuje krestav promukli urlik:"Sledeci!!". Vidim da baka i dalje flegmaticno gleda u pod i ustajem da vidim mogu li da udjem. Otvaram vrata i udaram u zid dima, ali nastavljam hrabro da se probijam kroz tu maglu. Nazirem nesto belo na stolici. To je valjda ona. Sluzbenica.
"Smetaju ti cigare?", prozbori Sluzbenica dok joj se priblizavam. "Ne", odgovorih. Sluzbenica otvori prozor i vetar poce da rasciscava maglu. Sluzbenica je ista kao Masni. Sve sa brcima. Samo bez bureka.
Prostorija je rasciscena. Na zidu iznad Sluzbenice je propagandni poster Ministarstva zdravlja na kome su vrlo plasticno prikazane sve bolesti za koje je svaki pusac potencijalni dobitnik. I slika sadasnjeg Predsednika. Sedam na stolicu ispred nje.
"Jel vidis?", kroz kasalj i cigaru upita Sluzbenica.
"Molim? Na sta mislite?", sa cudjenjem uzvratim pitanjem.
"Aman, bre, jesi li slep?! Nosis li neku veliku dioptriju? Vidis li oko sebe?" iznervirano, sa gadjenjem zaurla Sluzbenica, "Ne teraj me da ponavljam!".
"Pa, vidim.", izustih zacudjeno. "Ova nije normalna!", pomislih.
"Cujes?", upita Sluzbenica.
"Cujem.", odgovorih samouverenije.
"Jesi li normalan?", rece Sluzbenica.
"Jesam!", rekoh ushiceno ustajuci istovremeno sa stolice. Izlazim iz sobe dok se borim sa promajom koja me vuce nazad.
Masni uzima svoj kaput, gasi svetla u svojoj kabini i zakljucava salter. Cetiri i petnaest. Na vratima saltera pise da radi do osam. Dok vadim svoj mp3, nepuni minut kasnije, Masni se vraca sa tuznjikavim izrazom lica. "Nesto nedostaje na tom licu. Burek!", razmisljam.
Masni otvara vrata i vadi burek u kesi. Zakljucava i odlazi.
Krecem za njim ka izlazu razmisljajuci gde mi je najbliza autobuska stanica.
Masni je nestao iz vidokruga. Dolazim do stanice, i vidim masnog na klupi kako zvace burek. Ceo dan mi prolazi u cekanju. Cekam bus i pokusavam da se setim sta znaci rec "kvazar".
Najzad dolazi bus. Ulazim na poslednja vrata i sedam. Primecujem da se smracilo. Bus krece i naglo zakoci posle 3 metra. Otvaraju se vrata i ulazi Masni glasno psujuci vozaca. Dolazi ka sredini i seda na dva sedista sa leve strane, preko puta srednjih vrata.
Ima petnaestak ljudi u busu. Svi sede. Masni i dalje zvace burek. Posle par stanica, ulazi covek u bus na prva vrata. Ima kapu na glavi, pa mu ne vidim lice. Malo mi je sumnjiv. Prilazi prvoj zeni iza vozaca, izvadi nesto iz dzepa i zena skoro histericno poce da se pravda. Ne cujem o cemu se radi, ali zena posle par sekundi izvadi svezanj novcanica iz torbe i da ga Sumnjivom. Stavlja to u dzep, i sablon se ponavlja kod svake sledece osobe. Dolazi do sredine busa. Pitam se sta ima to u ruci sto izaziva strah kod ljudi i sto mu daju pare! Prilazi sredovecnom muskarcu i ponavlja sablon. Naginjem se da vidim sta mu je u ruci. Iskaznica kontrolora GSP!, sinu mi u glavi.
Masni je i dalje intelektualno zadubljen u burek i cini se da ne vidi da mu se priblizava Sumnjivi.
Sledeca stanica je moja. Ustajem, prilazim vratima i gledam razvoj dogadjaja. Ustaje i Masni, a Sumnjivi je na dve osobe od njega. Otvaraju se vrata busa, iskacem u Matriks stilu dok se bus josk krece, i prodirem se:"Masni nema kartu!". Masni, koji se gegao niz stepenice me pogleda zastraseno i pred nosom mu se zatvorise vrata. Dok je bus kretao, vidim Sumnjivog kako hvata Masnog za ruku i osetim topao osecaj samozadovoljstva u grudima.
Okrenem se na levo, spazim dva policajca i setim se da mi je licna ostala kod Masnog...

Pred jednim umetnickim delom (pismeni zadatak iz osmog razreda osnovne skole, arogantan mali skot:)

Kako znamo da je nesto umetnicko delo? P,a obicno cekamo da autor umre, pa posle par godina njegova dela proglasavamo remek-delima.Onda ih kupuju razni muzeji i ljudi koji imaju duboke dzepove i veoma cesto obrnuto proporcionalno znanje o umetnickim delima.
Sve je to lepo, ali to nije dobar nacin. Umetnicko delo pre svega budi emocije, ne samo dobre, nego i one lose. A tu je i stvar ukusa. Ja, recimo, volim Rembranta, neko Pikasa, Neko Mocarta. Meni se Rembrant svideo jer je kod mene probudio radoznalost, osecanje koje se zahvaljujuci istreniranoj kontroli emocija ne budi tako cesto. Radoznalost pre svega jer sam cuo neke interesantne price o njemu i njegovim delima, on je zapravo nacrtao ne znam koliko cuven, ali veoma zagonetan portret izvesnog, starijeg coveka, nazvanog-Rembrantov otac.Rembrant je detaljima poklanjao puno paznje, recimo, crtao je kompletne obdukcije ljudi, bio je majstor senke, i kako izgleda, voleo je sebe, pronasao sam fotografije Rembrantovih autoportreta, kojih izgleda ima mnogo. Sve je ovo veoma slicno Mona Lizi, ne zna se o kome se radi, imaju oboje onaj pogled sto te prati. Cudi me sto je rembrant na slikama na prvo mesto stavio reakciju coveka, njegove emocije, a ne lepotu, fizicku lepotu svog modela, kao sto je to uobicajeno za slikare XVII veka. Mozda se bas tu krije sva lepota slike, zbog koncepcije i originalnosti. Mozda emocije coveka sa slike nisu bile njegove vec samog Rembranta, ne znam.
U svakom slucaju, ovaj Holandski slikar je bio zaista majstor svog zanata, a nama je ostalo da se divimo njegovim delima. Ja sam jedno delo izabrao, da li ste vi?

Lom srca

Iznenadjenje je bilo sveobuhvatno. Svesrdno i potpuno. Sveobuzimajuce i razocaravajuce. Osetio sam da pulsira. Snaznije no bilo sta sto sam imao priliku da sebi priustim. Setio sam se svega sto sam uradio pogresnim. Svaki potez koji sam ucinio. Kroz glavu mi je proslo pitanje da li bih isto ucinio da sam mogao. Da li bih rizikovao sve nanovo.
Da li je vredelo bola. Mog ili tudjeg.
Pogledao sam svoju ruku kako otice. Osetio sam se kao da mi je srce u saci. Prestao sam da disem.

Da. Drugacije ne bih ovoliko osecao da sam ziv.

22.2.2022.

Zagledao sam se u tastaturu pokusavajuci da napisem prvu recenicu. Onda sam ugledao ime. Jos samo jedno u nizu. A ostalo je samo "a".
I svaka iluzija o sebi kao nadmocnom je nestala u trenutku.
Ostala je samo nemoc u svim tim izgovorima i izostalim progovorima.
Ostala je samo ta "A".
Valjda me je to "A" obelezilo.
Jer mozda je to bilo to. I nema uzasavajucijeg pitanja od tog. I nema osudjivajucije pomisli. "A" ponirajucijeg nema od toga. Ni sa time.
 Nekako se uvek potrefi ta naknadna pamet. I sazimajuca introspekcija.
Ne moze to valjda u nedogled.
Znas da je vrag odneo salu kad glava pocne da pada od uzora. I precutane reci.

Otac

Oce moj.

Osecam se malim kad ti se obratim. Osecam se kao da me ne cujes. Ali osecam.
Zato je tesko. Mrzeo sam te. Jako dugo. Prekidao sam svaku misao upucenu tebi.
Prekidao sam je pogledom od neba. Ne razumu.
Zato se i plasim da pogledam na gore.
Jer moj pogled je dubok. Tebi zahvalno.
Carstvo tvoje daleko je.
Tebi sirim ruke, jer ti me razumes koliko ja tebe razumeti ne mogu.
Dozivao sam te svaki dan svog ucenjacnkog zivota. Kroz svaku izgovorenu rec.
Jer ti jesi moj stvaralac.
A ja jesam tvoje orudje.
Kroz mene delas. I tebi se pokoravam.
Jer zelim vladati.
I da tebe nema, to ne bih razumeo. Kao sto razumem sve.
Sem svega sto ti mozes biti.
I jesi.

Spisak

Da mogu da otpocnem sve ispocetka...Nista ne bih promenio. Ni jedan jedini trenutak. Zelim da to znas. Svaki momenat koji smo proziveli zajedno je postao uokviren svilom. I iz svakog ugla je odjaj jedinstven..
Jedino za cime mogu da zalim je to sto je umesto filma danas to niz portreta i slika. Deo si bog zivota. A zivot je velika stvar. Kao kod Dirkema, skup veci od prostog zbira cinilaca. Nedostaje mi Mimica. Nedostaje mi Borko. Pricao sam ti o njemu. Iako nikada nisam dobio zainteresovanost koju sam zeleo. Nedostaje mi Tifa. Njegovu sliku drzim na svojoj polici. Nas koji smo trenirali, sa verovatno poslednje zajednicke zurke. Polonju nisam stigao da kazem ni da sam izgubio nevinost. Ne mogu ti opisati koliko mi nedostaju ljudi koji su me napustili.
Tiho sam jecao dok sam se spremao da prihvatim da su otisli. Malo ko razume zasto.
Danas sam se nasao pred ogledalom i shvatio da se ne prepoznajem. Nisam siguran sta se tacno promenilo.
Ali je ocaravajuce kada ti misao poput te prodje kroz glavu.

Zelim da vam kazem ko sam danas. Vas vise nema.
Ono sto me uzasava i strasno boli je to sto znam da spisak nije gotov.

molitva

Negde je nestao, izgubio sebe. U tmini dana i svetlosti nocnih svetiljki. Najjaci bljesak se nalazio u njenoj suzi. I taj bljesak ne ume izbaciti iz glave. A reci ima koliko i sekundi u vremenu univerzuma. I ni jedna nije adekvatna. Jos uvek lutaju. Za svaku rec koju zamisli nadju se stotine onih koje ne ume da izgovori.
Ali...uvek postoji to "ali".
I dalje postoji ona violina koja ga pred san razbudi dok pokusava da zaspi.
I kada je najgore, najbolje sto ume je da pise u trecem licu. Kao da se pokusava zastititi.
Menja sebe, vraca se korenima. Taj nesigurni, sebi bespomocnom pokusava pomoci. Jer niko drugi ne moze. Sem da presece.
Onda se desi beg u apstrakciju. Beskrupulozno izbegavanje da se stvari nazovu imenom koje im pristaje.
I svaki dozivljaj postaje prozivljaj.
Sto je strasna osuda. Nekad je pomisao da je celija laksa presuda.
Dajte mu sta trazi, moli. Jer ne zeli da moli.
Zato ja molim namesto njega.

O kako samo zaboli kada se setim svake linije tvog tela. Kako me izludi od srece svaki tren besa koji osetim. Ti si moja oluja.
Secam se prvog poljupca. I nacina na koji si se zatresla kada smo se razdvojili. Digla si ruke kao da se predajes.
Mislio sam da ces shvatiti sta sam hteo da ti kazem kad sam te poljubio. Ocigledno nisam rekao dovoljno jasno.
Ono sto nisam mogao da kazem recima, trudio sam se da pokazem poljupcem.
Secam se i kada sam se prvi put probudio pored tebe. Bilo je nekako prirodno. Obozavam kako ti smrdi iz usta posle pijanog jutra.
Tesko mi je da zamislim da sedimo na kafi i pricamo o svojim zivotima koje vodimo zasebno.
Kako to da radimo kada smo proveli toliko nasih trenutaka?
A osetio sam se zivim svaki put. Tesko je objasniti tezinu te fraze, "osetio sam se zivim".
Da mi je stalo, malo je reci. Mozda si ti samo faza, ili epizoda, no, sa time se ne mirim lako. Pogotovo sa krajem iste.
Sa jedne strane, znam da sam te povredio, sa druge te ne mogu pustiti. Ne umem. A da te zadrzim ikako manje od onoga kako sam te mogao imati, je neprihvatljivo.
Godinu dana sam ti bio svakodnevnica. Ali si i ti meni. I imam po prvi put za mnogo cime da zalim, jer sam dosao u situaciju da ne zavisi vise od mene sta ce biti. Znam da sam sebican, i da obicni parovi mogu ostajati prijatelji kao da se nista nije desilo.
Za mene je to strasno. Jer me podseca na to da se nisam dovoljno potrudio. I da sam mogao vise, jace, bolje.
I sada sam postao ono sto nikad nisam zeleo biti.
Zaljubljen.

dza ili bu

Ok,pocelo je perspektivno. Standardna svirka na kojoj se cirka ispred. Zezanje sa ortacima,neke su i ortakinje.
A onda je pocelo. Centralna sala,polu prazna,ono sto je nna nogama je sramota za pank koji je mrtav. Gomila pickica je urlala uz stihove "Ziveo Staljin",dok se deo nas veterana otkrivala uzdignutog srednjeg prsta ka bini kad se palila svetlost.
Potpuno kametna atmosfera uz korektno ozvucenje i sramotnu atmosferu riba na stiklama,praceni ermax shabanima balavim od zelje da se razlikuju.
Zabrana pusenja na panku?!
Neka hvala

Published with Blogger-droid v2.0.9

Zbogom

Nije bila Ona. Svaki strah je bio detinjast. Dao sam sve od sebe da bih mogao da dodjem do onoga za cime sam zudeo. Svako vece prolazi isti ritual. Ako imam srece, popijem neki alkohol da bih odagnao misli. Zagrljaj koji sam sanjao je ostao ukaljan mnogim rukama. Upaljen tv je nuzan. Sklopljene oci su tu da bi suzbile svetlost.
Osecam se mrtvo. Iskreno.
Tuzno je manje adekvatno.
Ali se smejem po prvi put posle dugog perioda.
Naucio sam da volim nevino. Potom da mrzim istinski.
Sad ucim da zaboravim.
Drugi put sam pozeleo da zamolim za ruku. Bio sam oprezniji. U opreznosti brutalniji.
Sve je podlozno diskusiji, ali neke stvari su bitne samo na nacin na koji ja to tumacim.
Cekao sam. A to je bilo vise nego sto si zasluzila.

Sve sto sam zeleo je da pate kao ja.

U odgovoru na to pitanje kad sebi budes odgovorila ces znati zasto sam zeleo da budem sam.

Osmeh

Svako pravi izbore, neki su bolji, neki losiji. U treutku kada napravimo izbor, pokusavamo da uvidimo sve moguce scenarije koji iz svih mogucih izbora mogu nastati.
A onda pocinje zivot sa posledicama izbora koji smo prihvatili, svideo nam se on ili ne.
Kontempliranje o tome sta i kako bi moglo biti, kako i kada ce biti, je pokusaj pojedinca da kontrolise stvari nad kojima nema kontrolu. A i kontrola sama po sebi je pokusaj da se utice na faktore koji su van naseg domasaja.
Pokusavam to da odstranim kod sebe. Ne kao budisti koji tripuju egoisticki pristup filozofiji u nadi da ce ih odstranjivanje volje uciniti voljnima.
Pokusavam da uradim nesto sto ce me lisiti zelje da imam kontrolu nad onime sto mi ne pripada, da se oslobodim emocija na onim mestima gde im nije mesto.
A zivot je jedna igra faktora koji se poklope ili ne poklope.
Neke lepe stvari se dogadjaju u trenucima kada za njih nismo spremni. I one lose. Jednostavno, zivot ne ceka. On ide dalje, ima sopstvenu internu logiku. Najbolje sto mozemo da uradimo je da guramo svoje, i pokusavamo da pronadjemo neki trenutak u kom ce se ono sto zelimo poklopiti sa onim sto se desava.
Nema pravih odgovoroa. To je nekako objektivna istina. Sve je tacno onako kako mora biti.
Dugo mi je bilo nejasno. A sada se negde mirim sa tim.
Nekako je oslobadjajuce isto koliko i strasno tesko pomiriti se sa time.
I svi imamo onaj kutak u koji ne dozvoljavamo nikome da udje.
Jer tu ima previse stvari koje nas cine nesigurnima, slabima, dobrima, ili losima.
Najbolnije stvari su one koje precutkujemo sa osmehom.

Patetika razmisljanja

Nekad se stvari dese nepredvidjeno. Usetaju se u zivot,sacekaju kod prve okuke. I ostanes zatecen. Zaklecaju kolena. Odbrambeni mehanizam je to.
Nema saveta za zivot. Jednostavno nema prave odluke. Ne mozes protiv sebe. Svi potezi su uzaludni. Samo se probudis u drugoj realnosti.
A najteze je objasniti sebi.
I nista ne pomaze. Sve sto se radi je odlaganje neizbeznog.
Tu smo jednaki. Jer smo sami u tome.
Na trenutak se sjedinjavamo u zbunjenosti.
Otkud znam.
Nisam siguran ni o cemu pisem.
Osecaj je krajnje vantelesan.

Kao da je voljena osoba upravo isetala iz prostorije.

Pitanja

I tako. Neko je nekada pitao otkad slusam komercijalnu muziku. Nisam znao sta da odgovorim. 

Kad sam postao konformista?

Da li je bitno uopste biti rigidan ili se prilagodjavati?

Da li je Darvin bio u potpunosti u pravu kada je rekao da najprilagodljiviji opstaju?

Deluje tako. Ali onda drustvo kaze da ako menjas sebe na vidljiv nacin jesi licemerom.

Da li je bese Platon rekao da umetnost ima pravila, ali da umetnik ne sme da pokaze da ih je koristio?

Da li tako deluje zivot?

Zasto?

Da li je ono privatno sto jesam bitnije od onoga sto pokazujem?

Da li je svaka misao koju podelim sa tobom vredna tvoje osude, ili da zasluzuje tvoju rec hvale?

Zahvalan sam na svakoj procitanoj reci. Verovatno jer sam potpuni egocentrik. A onda cujem da sam ekscentrik.

Ako su oba istina, onda sam oksimoron.

I da li cu ikada zavrsiti i jednu jedinu pricu do kraja?

ko je i sta zapravo afanara?

Jednog dana, davnog dana, dana poput ovog, sasvim obicnog za jedan dan poput bilo kog drugog, jedan momak, ni po cemu drugaciji od bilo koga drugog je preuzeo ulogu zamisljene mitske licnosti.

Taj momak je bio iskreni antifasista. Otkad je njegovo secanje sezalo, antifasizam je bila najsvetlija tacka misli. I tako je otkrivao delove sveta. I njihova poimanja te borbe koju za njega antifasizam predstavlja.

Upoznavao je druge ljude, saborce razlicitih imena. Antirasista. Antinacista.

Kako je radost zbog novih poznanstava rasla, jednog dana je zeleo da oda pocast svojim prijateljima.

Zapitao se:

 da li je dovoljno biti AntiFasista, ili je moguce biti AntiNacista istovremeno kad i AntiRasista?

Odgovor nije dobio. Ali je odlucio da uvek bude iskren u nastojanjima.

zao mi je

''Postojalo je vreme kada sam mislio da si sve što mogu biti. Postojalo je vreme kada sam mislio da bolje ne mogu. Tada sam mislio da si ceo moj svet, da dalje ne mogu. Da ne zaslužujem više. Da nisam sposoban. Da ću naići samo na razočaranja ako budem tražio dalje. Bio sam poslušan i samo tvoj.

Živeo sam da bih ti poboljšao dan. I svako veče legao nesretan. Budio se sa mišlju kako ću se osećaj sekund pre sna.

Nadao sam se da ćeš me prihvatiti. Voleo sam te iako sam znao da u tvojim očima nikad neću biti sve što želiš. Nisam klonuo duhom.

Godine su prolazile. Svaki dan smo proveli zajedno. Koliko god drugih bilo, uvek smo ostajali sami na kraju. Prošli smo sve. Od početka do kraja.

Niko me ne poznaje kao ti.

Nikoga ne poznajem kao tebe.

Jedina si osoba koja me je videla kako plačem.

Ne dok plačem. Kako plačem. Ne znam da li razumeš razliku.

I nikada mi niko nije nedostajao kao ti. Nikoga nisam mrzeo kao tebe.

Nikada nisam želeo pobeći kao što sam želeo izbrisati tebe.

Ne volim što sam tvrdoglav samo kada tebe ne mogu promeniti.

Jer ti si najbolje i najgore u meni.

Nadam se da znaš zašto ti ovo govorim. Žao mi je što sam morao da dođem do kraja svog života da bih ti ovo sve rekao.''

Sada već ostareli čovek pomazi svoj lik u ogledalu na zidu, sede u fotelju, jedini komad nameštaja u ogromnom stanu,.

Namučeno je to lice. Svaka bora ima svoju priču. Ovo je bila jedna od tih priča.

Grad

Bio jednom jedan grad. Kakav grad? Bili grad.

Na obali. Gde se susreće starost sa mladošću. U kom hodaju duhovi uz osmehe živih. Pod kojim leži istorija vekovima zatrpana.

U tom gradu se senke kupaju u suncima. Turisti ne umeju razumeti ni reči prevoda. A domaćini su izgubljeni. I kad nema prevoda.

Život teče dalje. Uz struje u vodi. A kod meni gadnijih, i niz struje.

U mom gradu je svaka reč izgovorena teško. Svaka rečenica je povod za oštar pogled. Češće moj. Iz jedne nemoći kada se osetim osiono. I ne obraćam pažnju na to ko me sluša.

Kafa je propraćena mišlju da ću je završiti i ako saznam da mi je pljunuto.

U mom gradu rat nikad nije stao.

U mom gradu starosedeoci nisu mogli ostati.Moj grad su okupirali. Moj grad više nije moj. Nije više ni grad.

Moj grad je nekada privlačio željne novih iskustava.

Moj grad danas privlači najgore.

Ili je to najgore postojalo već tu. Samo se ispostavilo da je bilo bitno da jedan deo ode da bi odrvatnost izašla na videlo. Možda je u pitanju nostalgija za fiktivnom prošlolšću.

Moj grad je krcat dobrim ljudima. Koji su postali ozlojeđeni. Bez i jednog opravdanja.

U mom gradu, ja sam kadija. I želim biti dželat.

U mom gradu onaj drugi postaje moj.

U mom gradu, osećam se oteranim čim stupim na tlo.

U mom gradu, brojim poljupce

U mom gradu, prizivam Split.

U mom gradu, sanjam Beograd.

U mom gradu, žalim za svojim gradom.

A ni sam ne znam koji grad je moj.

poverenje u sebe

Kontemplirajući nad svojim stomakom na kome se više ne ocrtavaju trbušnjaci, priseća se davnih dana kada mu nisu govorili da izgleda jadno. Tada su mu govorili da izgleda kao odran zec. Nekada je bio tu da bude prikazan, nekad su skretali poglede sa njega. Nekada je pitanje bilo, zašto ne prvo mesto.
Zavidni ljudi su govorili da bolje od precrtavanja ne može. A nekada da su crteži problem.
Nekada je bilo jako teško, i suze nisu praštane. Češće su gutane. Koliko god bile slane, ipak su bile gorče.
Kada je bilo jednom najteže, reakcija okoline je izostala. Opstala je samo osuda. Javio se bes.
San je postao mašta. Mašta je postala osveta.
Poverenje je lako dati, lakše izgubiti, nemoguće nadoknaditi. Krug se širi u nedogled. Bar tako deluje.
I onda se zatekao da u nekim trenucima deluje samom sebi kao nezreli adolsecent.
I sve je postalo ozbiljno. Odjednom je tu neka budućnost.
Ta budućnost u kojoj će posmatrati voljene koji nestaju. Da li im se desila smrt u toj budućnosti, ili je samo nastavljen obrazac suludih kavgi, nije sigurno.
A ta kavga je nekako lagana. Spokoj koji nosi sa sobom ta izvesnost u svađi je prelep.
Uz te misli je moguće zaspati jer izmore.
Zapitao se kako nekome kome je kroz suze rekao da mu je najteže na svetu i naišao na podsmeh i okrivljavanje ukazati ponovo to isto poverenje?
Poverenje je ozbiljna stvar. Kao ta budućnost.
A strašno je jer si u njemu sam. Niko sem tebe ne preuzima taj rizik. Ne kockaš se sa tuđim poverenjem, već sa svojim. Otkrivaš ono što najmilije čuvaš.
I na kraju ostaješ sa onim što na kraju ostane.
A ostaju rešetke i prazan prostor između njih.
Ostajete tvoj tamničar i ti. Sve se svede na jednu rečenicu koja struji kroz taj tamni prostor.
Volim te.

Mein kampf, nazis raus

Nije problem. Nije problem čuti da nekome smetaš. Nije problem čuti da nisi dobrodošao. Navikne se čevek na to.
Nije problem kada ti kažu da si problem. Nije strašno saznati da ti najbolji prijatelj ne sme reći šta mu je smetalo satima. Nekad i godinama. Ako imaš sreće. Ali jeste tragično.Nije problem čuti pesmu koju ne voliš. Nije problem zagrliti pred nepodobnima nepodobnoga. Nije problem poljubiti slobodan čoveka, ne njegov pol.
Nije problem nasmejati se na Prajdu dok okolo lete kamenice.
Nije problem obući odelo i sedeti sa beskućnicima.
Nije problem govoriti kako vidiš stvari.Nije problem prihvatiti tuđe mišljenje.Nije problem pokušati pratiti ritam muzike.
Nije problem čuti šta neko pije.
Nije problem podeliti poslednju cigaretu sa nepoznatom osobom.Nije problem živeti kao da melodije neće više biti.
Problem je tolerisati sve što nisi Ti.

Princip dileme

Teško je držati se principa. Ne samo zbog toga što principi teraju čoveka da bude krut. Teško je jer je za početak teško stvoriti principe. Možda i teže nego ih testirati. Teško je slušati taj glas iznutra svaki dan, u svakom trenutku. Principi su mi doneli mnogo neprospavanih noći. Koje sam mogao da provedem sa voljenom osobom, sa psom, sa roditeljima, onima koji mi prijaju.

A onda staneš i vidiš da se principi nekada kose sa onime što je možda ispravno. I tu dolazi, iz mog iskustva najteži trenutak. Revidiranje. Ili promena, kako kome.

Svi težimo da budemo u grupi. Na različite, nekada potpuno nelogične načine. Ali svi patimo jedni za drugima. Odnos je centar našeg životnog razvoja, ljudskosti. Da, antropolozi, toj struji pripadam. Ili je to upućeno filozofima. Ne znam.

Ali ima nečeg veličanstvenog u principima. Kakvi god bili. Trenuci u kojima sam se najtvrđe pridržavao intimnih moralnih načela, u tim sekundama sam se osećao najmoćnije. Nisam preterano ambiciozna osoba. No, u tim trenima sam bio nepokolebljiv. Svest o nesvesti i kajanju je moćna. Obuzima, sve vidim jasno, logički sled je potpuno kristalan.

Još uvek ne znam zašto.

I onda sam stekao iskustvo nekakvo. Valjda.

Došao do zaključka da ako sam bio povređivan i vređan nekim postupcima, mora da sam i sam povređivao i vređao.

Žao mi je.

Što ne čini opravdanim moje postupke.

Ali je svest o tome nekakav korak.

Ostaje otvoreno pitanje gde povući liniju. Ko je vredan kršenja principa. Bilo kog. I kada vredi kršiti.

Da li neprospavane noći provedene zbog principa zameniti neprospavanim zbog kršenja?

Šta je gore?

Ne znam. Možda saznam.

Možda i ne.

pismo kolegama, na samo jednom pismu

Драге колеге, поштовани професори, чланови управе Филозофског факултета

Желим да вам се захвалим на успешном раду у процесу реформе образовања. Студенти факултета који представља једну симбиозу научног рада, квалитетног и ефикасног преноса знања са вас који знате више, на нас који знамо мање, вам аплаудирају свакодневно. Овом приликом желим да укажем на то да смо свесни свих жртви које сте поднели да би нама, вашој будућности, наследницима пензионих фондова који зависе од нашег пласмана на тржиште рада као јединог видљивог параметра студирања, био што бољи стандард живота. Сматрамо лажним све досадашње анкете и истртаживања која говоре дијаметрално супротно од онога чему сведочимо свакодневно.

Студентски стандард је бољи. Сећам се када ми је деда причао да није могао да постане студент. Ипак није на време завршио основну школу. Данас услов може да испуни свако. Као за геј заједницу признату од стране државе. Књиге су нам такође доступне. Има их у библиотекама, понекад и у већим бројкама од један. Студентски домови привлаче и стране студенте, као и онај ексклузивни дом код Авале, који омогућава потпуну интеграцију наших колега у домицилну популацију.

Морам да признам да је од свега највећи допринос доследно поштовање аутономије универзитета, доступност информација од јавног значаја у вези са радом факултета, успешност у деполитизацији институција факултета, и политици незаузимања страна у бенигним и инфантилним сукобима међу студентима и кадровима политичких странака.

Не могу се сетити ни једног улаза политичара на територију факултета. сачувани смо од приватног капитала који је необавезан да поштује чињеницу да узурпира простор који припада студнетима, као на другим факултетима у региону. Сви приходи факултета се виде свакодневно на и око факултета. Полиција никада није крочила на факултет. Као ни свештенства. Секуларизација је очувана.

Као и финансијска оправданост школарина.

Надасве, захвалан сам вам што ће ми после факултета, завршеног или напуштеног, остати једна иста брига. Ко ће победити на изборима, и колико је Косово наше. Е, то је систем у коме ти мора бити добро.

Не иде ми овај сарказам.

Aleksa je moj prijatelj

Ovo je priča o mom prijatelju.

Aleksu sam prvi put video u troli pre skoro četiri godine, na putu ka Plavom mostu. Izgledao je kao prosečna skinjara na koju sam navikao u ovom gradu. Volim skinhead pokret, divim se radničkoj duši koju sa sobom nosi. Mislio sam da je još jedan od nacističkih idiota koji su preplavili ovaj grad. Spremao sam se da izađem i pobijem se sa njim, jer na torbi u kojoj je nosio gitaru nije imao nikakvo obečežje. Mislio sam da je to zbog toga što možda svira u nekom od delova grada u kojima se ne toleriše rasizam. Na tadašnju žalost, izašao je par stanica pre mene.

Par meseci kasnije, došao je na moj fakultet. Spremao sam mu sačekušu sa par drugara iz kraja. Planirano je da ga nas trojica napadnemo i izmlatimo kao idiota.

No, čudan splet okolnosti me je doveo do razgovora ispred fakulteta sa njim. Pili smo pivo u društvu, a kako Filozofski gaji tradiciju argumentacije, rešio sam da čujem njegovu stranu.

Ispostavilo se da se slažemo skoro u svemu. Nije bio nacistički bolit. Nije bio patriotski slepac. nije bi verski fanatik.

Bio je skeptik.

Kao ja.

Preke je naravi. Poput mene, ponekad. Ne ja, on je preke naravi ponekad. Neiskusan je bio.

Postali smo prijatelji jer smo bili obojica voljni da činimo sve što je u našoj mogućnosti da branimo tekovine prezira prema netoleranciji.

Skupa smo se borili na razne načine protiv desničara svih profila. Zajedno smo stajali u odbranu sloboda slabih.

Znam da me Aleksa nikada nije izdao. Znam da nikada nije bio loš ni prema kome. Znam da nije zaslužio da bude primer vlastima u borbi za desničarsku stvar, u ime dnevno političkih borbi.

Znam da je moj Aleksa bio svakog dana moja odstupnica, i moj stub.

Na njega sam se ugledao, uz njega sam stajao.

I kada sam se plašio, na njega sam mislio.

Aleksa, čekamo te

knjiga

Ceo život želeo sam napisati knjigu. Nikada nisam uspeo da pređem prvih par strana. Ređaju se reči i rečenice, ali nikada više od pojedinačnih ili pojedinih epizoda. Do sada sam imao stotine početaka i uvoda. Svaki se završavao iznenada i neočekivano. To  bi uvek bio uvod u ono što jesam, u neku intimnu priču koja bi poslužila čitaocu kao objašnjenje mene, poznavao me lično ili ne. Ispostavilo bi se da bih od svih koji čitaju najviše iznenađen bio ja. Kroz pisanje i sve te početke knjige najviše o sebi otkrivam sam. Na kraju, ti uvodi, obraćanja drugima, postaju najzanimljiviji meni.
Često se dešava da dok pišem ostavljam sebi poruke za trenutke kada zaboravim da sam išta pisao. Nekada nisam siguran ni da sam pisao to što sam potpisao.
Desi se da upoređujem svoje reči sa rečima drugih, tražeći nešto originalno po čemu bih se mogao izdvojiti od svih ostalih kombinacija reči i virtuoznosti drugih.
Ako bih počinjao knjigu po n-ti put, kao što to pokušavam sada, činio bih sve iz jednog daha, bez pauza, bez razmišljanja i bez zadrški.
Svaki početak knjige je težak.
Na kraju prekinutog uvoda, onog iznenadnog kraja koji  ni sam ne očekujem, vratim se na početak i vidim da je ideja kojoj sam želeo da budem veran potpuno zamenjena drugom. Neočekivano i suptilno.
Kao sada.
Želeo sam da napišem uvod u kom ću objasniti čitaocu kako ne mogu napisati knjigu o sebi. Knjiga koja je lična koliko i ona koju želim napisati je poput života. Teško je ispratiti svaki dan. Ne mogu se setiti dovoljno svog detinjstva da bih napisao kako sam došao tu gde jesam, niti mogu znati kako će izgledati kraj.
Možda je ipak na nekom drugom da napiše i početak i kraj.
Uskoro mi je rođendan, još jedna istrgana stranica moje knjige koja će sazreti kada je ispunim rečima.
Možda ipak nisam toliko promašio ideju kojom sam ispisao prve redove. Još jedan uvod u knjigu je gotov.

Žrtvama sistema...

...koji nas tlači i zatvara. Onima koji ovo čitaju poručujem da ne očajavaju. Strahote koje se nadvijaju nad nama su posledica pohlepe. Te gorčine čoveka koji ne na vrhu našeg napretka. A taj napredak je posledica svih delanja, svih koji danas žive, i svih koji su ikada živeli. Dostignuća, sva tehnologija i tehnika koju smo akumulirali, su preoizvod čovečanstva. To nije privatna stvar. Nema svojinskog odnosa u tome.
Mržnja umire sa onim koji mrzi. Netolerancija opstaje dokle god postoji neznanje.
A neznanje se ne iskorenjuje u školama. Iskorenjuje se radoznalošću. Beskrajnom potragom za novim iskustvom.
Oni koji su na vrhu piramide moći su ljudi, od krvi i mesa. Dolaze tamo spletkama, kroz politiku, rezervisane pozicije u hijerarhijama moći. Učeni su da okrenu drugi obraz pred patnjom običnog čoveka.
Nas okreću jedne protiv drugih. Mi smo njihovo topovsko meso, njihova đulad, njihova roba, jer za drugo dugo nismo znali. Za manje od jedne generacije smo naučeni da ne preispitujemo ništa. Da ćutimo i okrećemo glavu. To znači da još nismo naučeni da mrzimo. Znači da se plašimo, jer imamo koga da volimo, i nekoga ko može voleti nas. A samo nevoljeni mogu mrzeti. Oni koji u drugom ljudskom biću ne vide ljudskost.
Oni koji žele da ubijaju nisu ljudi. Oni koji žive za tuđu smrt su neprirodni. Jer nismo više životinje koje ubijaju opstanka radi.
Oružje je zlo. Ljudi koji ga nose, nose semeništa zla, nose patnju i šire je. Sloboda se ne može izvojevati masakrom i otimanjem života.
Sloboda je...granica između mene i vas

Prvi put sam ušao u Mađarsku sa svojih 4 godine. Tada su roditelji zaključili da nije pametno kretati se Hrvatskom, jer su problemi u Krajini i Slavoniji već počeli.Sećam se tih ogromnih sela, kao moje Njegoševo kraj Bačke Topole.Agrarna sela. Po stotinjak hiljada stanovnika, u niskim kućama, sa jarkim crvenim krovovima. Ljudi radoznalo posmatraju tada holandske tablice na kolima koja smo imali. Sretno mahanje i osmesi. I strašne zime. Nikada nisam osetio žešću zimu od mađarske. Panonija je zeznuta u decembru. Ali posle dvadesetočasovnog puta me je čekala obećana zemlja. Slovenija.
Nisam ni slutio koliku će ulogu ta Mađarska odigrati u mom odrastanju. Prošao sam njene južne i jugo-zapadne delove stotinjak puta ako se ne varam. Nikada mi nije bilo jasno zašto nikada nismo stajali tamo. Znam da su svi policajci bili jako neprijatni, i da je najgora stvar koja je mogla da se dogodi bila zaustavljanje od patrole, jer je to značilo da ćemo produžiti put još par sati.
Onda smo '99. otišli u Budimpeštu. Moji roditelji su morali da mole slovenačku ambasadu tri dana da mojoj mami, sestri i meni daju vizu, jer za azil nismo imali osnova, uprkos državljanstvu mog oca. Problem nije ostajao ograničen pred ambasadom. Van odvratnog restorana, sa neljubaznim ljudima, prolaznicima koji ne znaju ili ne žele da pričaju sa vama na stranom jeziku, nemam ni jedno sećanje na tu posetu. Dve godine pre toga sam bio u Amsterdamu, Briselu, Orlandu, i Bahamima. Možda je šok zato bio veći, ili iskustvo upečatljivije.
Drugi put sam bio pre neke dve ipo godine. Radovao sam se toj poseti, videću prijatelje.
Ista priča je bila i ovaj put. U redu, razumem da neko smatra svoj jezik bitnim delom svog identiteta. Nije nešto što smatram bitnim lično, ali razumem i poštujem. Susreo sam se sa nepoznavanjem stranih jezika i u Italiji, sa Francuzima, Grcima itd. U Nemačkoj je skoro sav program sinhronizovan, Italijani su to doveli do savrsenstva, kao i Japanci. Poljaci su izvor nepresušan kada je u pitanju izvlačenje iz depresije. Šta da vam kažem, kada sam posle Terminatora 2 gledao pornić na Polsatu i shvatio da sve glasove radi isti tip.
No, taj drugi put je ostao obeležen policajcem u civilu koji je video značku sa antifašističkim obeležjima na jakni koju sam nosio. U roku od 2 minuta je našao ekipu verovatno navijača, koja je jurila mene, sve zajedno sam još 5-6 ljudi sa kojima sam bio.Osim vozača, koji je shvatio o čemu je reč, niko prstom nije mrdnuo u prepunom busu. Nije pomogla ni činjenica da sam panduru van dužnosti pokušao da objasnim da ne razumem ni reč onoga što mi pljuje u lice, na nekoliko jezika, čak i u dve varijante mađarskog. Čovek zapenio zamnom, kriminalnog izgleda, opasnih pogleda, i verovatno odvratnih korena.
Treći odlazak u Mađarsku je bio u vreme najštovanijeg praznika. Dan pobede, republike, ponosa ili čega već. Dan uoči sam se vraćao sa protesta u Beču, polnog kvadricepsa od pendreka.
Užas koji me je dočekao je nešto što ću u kratkim crtama pokušati da dočaram. Deca, žene, muškarci, starci, mladi, kao u prazničnoj atmosferi, sa jeftinim papirnim bedževima u bojama mađarske zastave, sa grbom u centru, i potpisom Jobbika.
Jobbik jednostavno znači desno. U to vreme je aktuelna priča bila ona za kontroverzni zakon o medijima. I o predizbornoj kampanji kojom su sadašnji došli na vlast. Ona anti-romska kampanja?
Tih 3 sata u Budimpešti sam bio stvarno uplašen.
Jasno mi je da je sve u kurcu, da je ekonomija u raspadu, da su ljudi postali vukovi, da je sve puklo, ali ta jeza, a video sam sveta, nije da nisam, nigde drugde me nije obuzela.
Bio sam u gorim sredinama, gde sam stvarno imao ozbiljnih razloga da strahujem za život, gde su mogle veoma loše stvari da se dese zbog načina na koji govorim, porekla, stavova koje zastupam, ali kao Budimpešta, ništa slično.
Nigde se nisam osetio toliko bespomoćno.

Šta će sa njima biti, samo od njih zavisi.
Poenta ovog teksta je valjda iznenađenje činjenicom da postoji de facto opozicija, koja nije tu samo zbog zakona i kozmetika slične vrste.
Ima ljudi koji žele promenu odnosa.
Za kraj, imam dva pitanja za njih. Prvo je, gde ste koji kurac bili pre 5 godina kada je trend jačanja desnice počeo. Drugo, šta ćete sad kad je sranje zasmrdelo i vama?