Osmeh

Svako pravi izbore, neki su bolji, neki losiji. U treutku kada napravimo izbor, pokusavamo da uvidimo sve moguce scenarije koji iz svih mogucih izbora mogu nastati.
A onda pocinje zivot sa posledicama izbora koji smo prihvatili, svideo nam se on ili ne.
Kontempliranje o tome sta i kako bi moglo biti, kako i kada ce biti, je pokusaj pojedinca da kontrolise stvari nad kojima nema kontrolu. A i kontrola sama po sebi je pokusaj da se utice na faktore koji su van naseg domasaja.
Pokusavam to da odstranim kod sebe. Ne kao budisti koji tripuju egoisticki pristup filozofiji u nadi da ce ih odstranjivanje volje uciniti voljnima.
Pokusavam da uradim nesto sto ce me lisiti zelje da imam kontrolu nad onime sto mi ne pripada, da se oslobodim emocija na onim mestima gde im nije mesto.
A zivot je jedna igra faktora koji se poklope ili ne poklope.
Neke lepe stvari se dogadjaju u trenucima kada za njih nismo spremni. I one lose. Jednostavno, zivot ne ceka. On ide dalje, ima sopstvenu internu logiku. Najbolje sto mozemo da uradimo je da guramo svoje, i pokusavamo da pronadjemo neki trenutak u kom ce se ono sto zelimo poklopiti sa onim sto se desava.
Nema pravih odgovoroa. To je nekako objektivna istina. Sve je tacno onako kako mora biti.
Dugo mi je bilo nejasno. A sada se negde mirim sa tim.
Nekako je oslobadjajuce isto koliko i strasno tesko pomiriti se sa time.
I svi imamo onaj kutak u koji ne dozvoljavamo nikome da udje.
Jer tu ima previse stvari koje nas cine nesigurnima, slabima, dobrima, ili losima.
Najbolnije stvari su one koje precutkujemo sa osmehom.

Patetika razmisljanja

Nekad se stvari dese nepredvidjeno. Usetaju se u zivot,sacekaju kod prve okuke. I ostanes zatecen. Zaklecaju kolena. Odbrambeni mehanizam je to.
Nema saveta za zivot. Jednostavno nema prave odluke. Ne mozes protiv sebe. Svi potezi su uzaludni. Samo se probudis u drugoj realnosti.
A najteze je objasniti sebi.
I nista ne pomaze. Sve sto se radi je odlaganje neizbeznog.
Tu smo jednaki. Jer smo sami u tome.
Na trenutak se sjedinjavamo u zbunjenosti.
Otkud znam.
Nisam siguran ni o cemu pisem.
Osecaj je krajnje vantelesan.

Kao da je voljena osoba upravo isetala iz prostorije.

Pitanja

I tako. Neko je nekada pitao otkad slusam komercijalnu muziku. Nisam znao sta da odgovorim. 

Kad sam postao konformista?

Da li je bitno uopste biti rigidan ili se prilagodjavati?

Da li je Darvin bio u potpunosti u pravu kada je rekao da najprilagodljiviji opstaju?

Deluje tako. Ali onda drustvo kaze da ako menjas sebe na vidljiv nacin jesi licemerom.

Da li je bese Platon rekao da umetnost ima pravila, ali da umetnik ne sme da pokaze da ih je koristio?

Da li tako deluje zivot?

Zasto?

Da li je ono privatno sto jesam bitnije od onoga sto pokazujem?

Da li je svaka misao koju podelim sa tobom vredna tvoje osude, ili da zasluzuje tvoju rec hvale?

Zahvalan sam na svakoj procitanoj reci. Verovatno jer sam potpuni egocentrik. A onda cujem da sam ekscentrik.

Ako su oba istina, onda sam oksimoron.

I da li cu ikada zavrsiti i jednu jedinu pricu do kraja?

ko je i sta zapravo afanara?

Jednog dana, davnog dana, dana poput ovog, sasvim obicnog za jedan dan poput bilo kog drugog, jedan momak, ni po cemu drugaciji od bilo koga drugog je preuzeo ulogu zamisljene mitske licnosti.

Taj momak je bio iskreni antifasista. Otkad je njegovo secanje sezalo, antifasizam je bila najsvetlija tacka misli. I tako je otkrivao delove sveta. I njihova poimanja te borbe koju za njega antifasizam predstavlja.

Upoznavao je druge ljude, saborce razlicitih imena. Antirasista. Antinacista.

Kako je radost zbog novih poznanstava rasla, jednog dana je zeleo da oda pocast svojim prijateljima.

Zapitao se:

 da li je dovoljno biti AntiFasista, ili je moguce biti AntiNacista istovremeno kad i AntiRasista?

Odgovor nije dobio. Ali je odlucio da uvek bude iskren u nastojanjima.