Драги
моји пријатељи.
Често сам
био нејасан и непрецизан у својим размишљањима. Неуспешан да пребацим збрку нити у глави на папир.
Но,
остало је нешто иза мене. Неке приче, животне и оне којима морам тек удахнути
живот. Али, понестало ми је значења, разноликости и маште, које сам некада
имао. Тај проналазачки и радознали дух кроз који сам истраживао где ће се
завршити свака прича коју сам започео.
Понекад
се ухватим у објашњавању самом себи како су настајале. И углавном у неком трену
заустим ''У почетку беше реч''. Тако је увек било.
Некад је
симбол приче у уводу, некада у некој наизглед потпуно небитној реченици, некад
у одређеном зарезу...увек постоји оно око чега плетем нити.
Често не
могу препознати своје приче, не разумем контекст, није ми јасно ко су ликови.
Као да их нисам писао.
Онда се
сетим да више нисам онај који сам био тада, да се пуно тога променило, да су ми
приоритети другачији, да сам затворенији, тврђи, осетљивији. На жалост, не
сензибилнији. Само осетљивији.
Као и у
свакој причи, и у овој се налази онај један моменат око ког градим град.
Хвала Вам
на читању, драги и драге.
Искрено Ваш,
Ivan
