zao mi je

''Postojalo je vreme kada sam mislio da si sve što mogu biti. Postojalo je vreme kada sam mislio da bolje ne mogu. Tada sam mislio da si ceo moj svet, da dalje ne mogu. Da ne zaslužujem više. Da nisam sposoban. Da ću naići samo na razočaranja ako budem tražio dalje. Bio sam poslušan i samo tvoj.

Živeo sam da bih ti poboljšao dan. I svako veče legao nesretan. Budio se sa mišlju kako ću se osećaj sekund pre sna.

Nadao sam se da ćeš me prihvatiti. Voleo sam te iako sam znao da u tvojim očima nikad neću biti sve što želiš. Nisam klonuo duhom.

Godine su prolazile. Svaki dan smo proveli zajedno. Koliko god drugih bilo, uvek smo ostajali sami na kraju. Prošli smo sve. Od početka do kraja.

Niko me ne poznaje kao ti.

Nikoga ne poznajem kao tebe.

Jedina si osoba koja me je videla kako plačem.

Ne dok plačem. Kako plačem. Ne znam da li razumeš razliku.

I nikada mi niko nije nedostajao kao ti. Nikoga nisam mrzeo kao tebe.

Nikada nisam želeo pobeći kao što sam želeo izbrisati tebe.

Ne volim što sam tvrdoglav samo kada tebe ne mogu promeniti.

Jer ti si najbolje i najgore u meni.

Nadam se da znaš zašto ti ovo govorim. Žao mi je što sam morao da dođem do kraja svog života da bih ti ovo sve rekao.''

Sada već ostareli čovek pomazi svoj lik u ogledalu na zidu, sede u fotelju, jedini komad nameštaja u ogromnom stanu,.

Namučeno je to lice. Svaka bora ima svoju priču. Ovo je bila jedna od tih priča.