Hiper realizam

Ponekad se zapitaš kakva je zapravo ta realnost. Da li je realnost ona u kojoj si sada. I da li je to sada zaista sada.
Kad stupa. Da li je san nekad realnost? Može li biti? Da li iz košmara bežimo u realnost? Da li je košmar loš san kao što mu koren kaže ili je intenzivna realnost sabijena u nizu nepropuštenih prilika da se ne predahne?
Vozili smo se,ti na zadnjem sedištu,kako si uvek volela. Stao sam da kupim nešto u prodavnici,htela si da izađeš sa mnom pa je i Milica izašla. Ti si ipak detinjasta. Ko zna šta može da ti padne na pamet. Šetala si okolo i vrtela se razdragano oko sebe kao da nikad nisi videla nebo. A ta prodavnica je delovala jako poznato iako nikad nisam bio tu. Milica je mirno stajala,lutajući u svojim mislima. Plovi ona često.
Ali sve je bilo kao što sam želeo. U toj sceni,u toj slici sam mogao da ostanem zauvek i ne bih bio nesrećan čovek. Izašao sam sa stvarima i rekao ti da moramo da idemo. Ali ti si tvrdoglavo ćutke sela. Pozvao sam te po imenu. Znaš da je vreme kad te pozovem po imenu. Krenula si korak. Na drugom si se zateturala. Bacio sam stvari i potrčao da te uhvatim. Podigao te kao uvek odneo do kola. Sela si na zadnje sedište. Milica te je pokrila najdražim ćebetom. Par sekundi kasnije sam video da si prestala da dišeš. Suze su se probile kroz nevericu i posegnuo sam da te otkrijem. Zapravo sam otkrivao sebe u krevetu. Izgubio sam te i u snu.
Kom košmaru sad da se okrenem?