Probudio se I pomazio psa usnulog pri dnu nogu. Bila je seda. Nije se vise trzala na svaki njegov dah. Otvorila je oči I pogledala ga pomalo dezorijentisano. Mudrost je za nju došla sa godinama. On je zevnuo, uključio tranzistor sa stolice pored postelje. Ustao je pomalo bolno,, opet ga boli kičma I ne oseća nogu. Ona je radoznalo piljila u njega dok je pravio bolnu grimasu pokušavajući da povrati osećaj u nozi. Pogledao je u uramljenu sliku srećne porodice pored tranzistora. Lepotica, njihov Kolibri I on. Iznad nje je bila uredno spremljena odeća. Isto ono odelo u kom je bio na svečanosti ispraćaja u penziju toliko davno. Uzeo je sat koji je dobio na poklon od svoje mesne zajednice u znak zahvalnosti za izgradnju društva. Sa tim ljudima je kao omladinac gradio bedeme na rekama u Vojvodini. Tim rukama.
Obukao je pantalone gledajući u tri kravate, dve sa kopčanjem pozadi I jednom koju mora da vezuje. Uzeo je onu koju mora da veže. Dok je vezivao najbolji čvor koji je umeo, odlutao je u sreću kad se Kolibri rodila. Kad je Lepotica još uvek bila živa. Shvatio je da je dva puta vezao pogrešno kravatu. Nasmejao se ponosno. Ni samom mu nije jasno iz kog razloga. Popravio je šta je bilo za popraviti I pozvao psa. Uzeo je transistor I obukao sako. Na tranzistoru su uvek isle vesti. Poslednje što mu je ulivalo nadu.
Kolibri je sad bila odrasla. Odletela. A Lepotica je samoo nestala. Ali, nikad nije spustio glavu. Sve je ovo samo etapa u životu, govorio je sebi.
Oćemo da jedemo, pogledao je psa koji ga je čekao ispred doma. Iznad glave su mu zujali saobraćaji I cevovodi toplovoda dok je gledao puževe na putu kako jure u bitku koju ne mogu dobiti.
Krenuo je uzbrdo od doma, ka centru grada, na samo par minuta od doma. Pas je veselo njuškao okolo, dok je on slušao najave preuređenja grada. Uvek je voleo travu iznad ulaza u svoj dom. Sad je bilo malo, ali je voleo zelenilo.
Ugledao je kontejner I pošao laganim korakom. Na par koraka od kontejnera, ugledao je gospođu iz komšiluka. Uredno su se pozdravili I razmenili par reči. Sve dok žena, bacajući kesu sa smećem, nije primetila da je on praznih ruku.
Na tren posramljen, ali ne I pogrbljen, zaustio je da kaže da je već bacio. Ali mu dostojanstvo nije dalo da laze. Samo je skoro ponosno rekao da prolazi kroz težak period. Da je kraj na vidiku. Samo da se slože neke stvari.
I zavukao ruke među kese.
Sve vreme se sa tranzistora orila priča o neodložnom napretku Beograda.
Malo dalje od kontejnera su se čuli bageri. Par radnika je prišlo kontejneru I dok je starac tražio, počelo da ga sklanja. Grubo su mu objasnili da ne može biti tu jer moraju da iskopaju do popodneva rupu za podzemne kontejnere. Starac je uzeo šta je uspeo da izvadi i krenuo ka svom domu. Samo par stotina koraka. Podzemni kontejner...Pa nije on cigan da ga teraju onako. Gradu je bolje otkad su njih oterali ispod Gazele. Šta im on smeta, pomislio je besno.
Čudan je to bio prizor. Čovek u svom najboljem odelu, sa rukama u kontejneru.
I Volga satom.
Dok je prilazi svokm domu, video je rešetku na ulazu. Pokušao je da je skine. Bila je zavarena. Nešto mu je uhvatilo pogled. Na drvetu pored je stajala drečava roze cedulja. Upozorenje o deratizaciji i zapečaćenju otvora u Brankovom mostu. Zbog bezbednosti.
Te večeri je pao prvi sneg te sezone. To je bila njegova poslednja Zima.
A razumem i zašto. Jer da bi Beograd išao napred, mora ostaviti drugo iza sebe.
Očigledno dušu.
Obukao je pantalone gledajući u tri kravate, dve sa kopčanjem pozadi I jednom koju mora da vezuje. Uzeo je onu koju mora da veže. Dok je vezivao najbolji čvor koji je umeo, odlutao je u sreću kad se Kolibri rodila. Kad je Lepotica još uvek bila živa. Shvatio je da je dva puta vezao pogrešno kravatu. Nasmejao se ponosno. Ni samom mu nije jasno iz kog razloga. Popravio je šta je bilo za popraviti I pozvao psa. Uzeo je transistor I obukao sako. Na tranzistoru su uvek isle vesti. Poslednje što mu je ulivalo nadu.
Kolibri je sad bila odrasla. Odletela. A Lepotica je samoo nestala. Ali, nikad nije spustio glavu. Sve je ovo samo etapa u životu, govorio je sebi.
Oćemo da jedemo, pogledao je psa koji ga je čekao ispred doma. Iznad glave su mu zujali saobraćaji I cevovodi toplovoda dok je gledao puževe na putu kako jure u bitku koju ne mogu dobiti.
Krenuo je uzbrdo od doma, ka centru grada, na samo par minuta od doma. Pas je veselo njuškao okolo, dok je on slušao najave preuređenja grada. Uvek je voleo travu iznad ulaza u svoj dom. Sad je bilo malo, ali je voleo zelenilo.
Ugledao je kontejner I pošao laganim korakom. Na par koraka od kontejnera, ugledao je gospođu iz komšiluka. Uredno su se pozdravili I razmenili par reči. Sve dok žena, bacajući kesu sa smećem, nije primetila da je on praznih ruku.
Na tren posramljen, ali ne I pogrbljen, zaustio je da kaže da je već bacio. Ali mu dostojanstvo nije dalo da laze. Samo je skoro ponosno rekao da prolazi kroz težak period. Da je kraj na vidiku. Samo da se slože neke stvari.
I zavukao ruke među kese.
Sve vreme se sa tranzistora orila priča o neodložnom napretku Beograda.
Malo dalje od kontejnera su se čuli bageri. Par radnika je prišlo kontejneru I dok je starac tražio, počelo da ga sklanja. Grubo su mu objasnili da ne može biti tu jer moraju da iskopaju do popodneva rupu za podzemne kontejnere. Starac je uzeo šta je uspeo da izvadi i krenuo ka svom domu. Samo par stotina koraka. Podzemni kontejner...Pa nije on cigan da ga teraju onako. Gradu je bolje otkad su njih oterali ispod Gazele. Šta im on smeta, pomislio je besno.
Čudan je to bio prizor. Čovek u svom najboljem odelu, sa rukama u kontejneru.
I Volga satom.
Dok je prilazi svokm domu, video je rešetku na ulazu. Pokušao je da je skine. Bila je zavarena. Nešto mu je uhvatilo pogled. Na drvetu pored je stajala drečava roze cedulja. Upozorenje o deratizaciji i zapečaćenju otvora u Brankovom mostu. Zbog bezbednosti.
Te večeri je pao prvi sneg te sezone. To je bila njegova poslednja Zima.
A razumem i zašto. Jer da bi Beograd išao napred, mora ostaviti drugo iza sebe.
Očigledno dušu.
No comments:
Post a Comment