9. Maj

Drugi sv. rat je bio najveci sukob u istoriji. To nas uce u skolama. Od najranijih dana. A sve je to nekako suvo i bezlicno. Znamo ko je bio ko i na kojoj strani. Koliko miliona je umrlo sa koje strane. Ko su bili dobri a ko losi.
Ali ne znamo sta je zapravo bilo. Ne znamo osecanja ljudi. Naboj i zar koji je ljude gonio. Doba ideala koje je stvorilo bez premca najbolji politicki projekat u istoriji ovih prostora. Ne znamo vrednost ideala koja je ljude gonila da goloruki odu iz topline doma da se verovatno ne vrate. Ne prepoznajemo svest ljudi koji su baratali kolicinom informacija manjom od svetog pisma za ceo zivot. U ovo doba hiperinformisanosti i prepovezanosti ne razumemo trenutak samospoznaje i samosvesti, te tezine odgovornosti pred odlaskom medju nepoznate ljude za koje te veze iskljucivo zajednicka ideja. Da smo jednaki.
U ovo doba "izobilja" ne mozemo pravilno razumeti sta znaci birati izmedju ideala i porodice. Danas je jedan Vicko Krstulovic budala. Danas je Krsmanovic zaboravljen. Jedan Kapicic totalitarac.
A zaboravljamo da dugujemo jezik tim ljudima. Zivote svojih oceva i majki. Da smo mi oni koji smo preziveli zbog njih. Da im dugujemo bukvalno sustinsku sansu na ovoj planeti. Sansu da protracimo svoj zivot. Da donesemo svaku dobru i losu odluku. Da roditelji steknu znanje koje nam mogu preneti. Da im dugujemo skoro svaki krov nad glavom. Da im dugujemo milionski Beograd. Zagreb. Pristinu,Ljubljanu,Sarajevo,Skoplje...
Zaboravljamo obavezu prema sebi.
Zaboravljamo da ti koji su pali da bismo mogli stajati ne traze nista.
Samo da ne stojimo pogrbljeni.
Zbog toga im hvala.