vladalac naroda

Mogao sam te voleti. Tako je počela poruka koju sam davno dobio od osobe koju ja nisam. Nadam se da ni ti nećeš pročitati ostatak. Podarila si mi znanje koje mi je bilo na dohvat ruke ali nisam znao kako da pročitam natpis na zidu. Bila si moj Rozetin kamen. Naravno,krivulja znanja je oštra. Tek sam zagrebao površinu. Otkrila si mi svet koji nisam znao da postoji. 

I onda sam osetio. 

Da mogu biti bolja osoba. Da se smešim. Da sam posle puno vremena ponosan na sebe.

Ali nisu svi za sve. I nije svaki trenutak pravi. 

Volim kako su nam se sudbine stapale kroz prste dok si me držala za ruku. Svako osećanje koje sam doživeo kroz tebe. 

Nisam slutio da sam bio u pravu kad sam rekao da si umetničko delo.

Jer se umetnička dela dela ne diraju. 

voja tufegzic

Umro je Vojislav Tufegdžić. Bili smo komšije desetak godina. Pamtim ga po dubokom glasu i po kratkim razgovorima na stepenicama zgrade mojih roditelja. Jednom sam ga pitao o "Vidimo se u čitulji". Dao mi je verovatno najdorćolskiji odgovor koji je mogao. 

"E nemoj još i ti da me pitaš o tome. Radio sam i druge stvari."

Nikad ga nisam čuo da se smeje. Ali je uvek imao osmeh u uglu očiju.

Sreo sam ga u nekoliko kafana posle razvoda. Njegovog. Ne mog.

Uljudno bi pozdravio moje i osmehnuo se. Ali bi se odmah vratio svom razgovoru.

Još uvek povremeno pogledam njegove TV nastupe.

Vojo,bio si tiha veličina.

Sportski pozdrav.

Vidimo se u čitulji.